Sa 12 godina je dobio groznicu pa završio u komi narednih 12 godina: Majčine reči upućene njemu dok je mislila da je ne čuje slomila su mu srce

Godinama su svi mislili da je Martin Pistorijus nestao. Njegovo telo je bilo mirno, oči prazne, a um izbrisan. Ali pogrešili su, Martin je bio živ, zarobljen u svom telu, gledao je, slušao i sećao se.

Njegovim roditeljima je rečeno da ga odvedu kući i da čekaju, dvanaest dugih godina je živeo u tišini kao zatvorenik u sopstvenom telu.

Kad je napunio 16 godina, dogodilo se nešto nemoguće. Njegov um se probudio, ali telo nije. Mogao je sve da vidi, čuje i razume, ali nije mogao da se pomeri niti da govori.

Posmatrao je kako se život odvija oko njega, medicinske sestre kako pričaju, televizori zuje, ljudi pretpostavljaju da ga nema. A onda je došao trenutak koji ga je slomio. Jednog dana, njegova iscrpljena majka je šapnula: „Nadam se da ćeš umreti.“ Mislila je da je niko ne može čuti, ali Martin jeste.

„Nikada je nisam krivio“, rekao je godinama kasnije. „Bio je to očaj i okrutna tišina koja me je okruživala.“

Pa ipak, čak ni tada, nije odustao. Počeo je da trenira svoj um, brojanje, zamišljanje, držao se misli kako bi ostao normalan. Sve dok jednog dana njegova negovateljica, Virna van der Valt nije primetila treptaj u njegovim očima. Nešto živo. Nešto svesno.

„Mislim da je tamo“, rekla je.

Lekari sa Univerziteta u Pretoriji su to potvrdili, Martin je bio svestan. Koristeći asistivnu tehnologiju, ponovo je naučio da komunicira, prvo pokretima očiju, a zatim putem kompjuterskog glasa.

Polako se svet vratio. Martin je stekao diplomu iz računarskih nauka, napisao je bestseler memoare, „Dečak duh“ (2011). Oženio se Džoanom, socijalnom radnicom iz Velike Britanije, dobili su sina, a on sada putuje svetom držeći motivacione govore.

Njegov slučaj je jedan od najpoznatijih primera svesti o „sindromu zaključanosti“ i oporavka ikada zabeleženih.

„Istina je da nikada nisam bio potpuno nestao. Samo sam čekao da me neko primeti.“