Kada je reč o mozgu, profesorka Tatjana Černigovska govori jednostavno i strogo, kao osoba koja zna da se iza fasade glave krije čitav Univerzum. Ona godinama proučava kako um funkcioniše i rado deli svoja zapažanja.
Pogotovo kod onih koji su prešli prag penzije, ali ne žele da dozvole da im život ide svojim tokom. Mozak, kaže ona, nije skladište sećanja ili skladište knjiške prašine. To je živo, aktivno biće koje zahteva trening ne manje od srca ili mišića.
A ako želite da živite dug i smislen život, moraćete da ga hranite, zabavite, pa čak i malo mučite.
1. Mozak mora da radi. I poželjno - teško.
Najsigurniji način da održite svoj um bistrim jeste da ga sprečite da vam bude dosadno. Černigovskaja naglašava: "Ovde se ne radi o rešavanju lakih problema i gledanju filmova, već o teškom poslu."
I ovo nije figurativno izražavanje. Naučnici, stvaraoci, ljudi nauke - oni koji rešavaju teške probleme tokom celog života - zadržavaju sjaj u očima i preciznost misli do starosti. Njihov mozak je kao maratonac koji nikada ne izlazi iz forme jer nikada ne prestaje da trči.
Seća se svoje učiteljice, Ljudmile Verbickaje. Prvi znak upozorenja bio je da je prestala da nosi štikle. Nije dijagnoza, naravno, ali metafora je jasna: kada osoba celog života nosi štikle, i odjednom - više ne, ovo bi mogao biti poziv na buđenje.
Seća se i svoje bake, koja je živela skoro vek. Mogla je da recituje napamet gigantsku pesmu Merežkovskog, koju je naučila sa 10 godina. Prošlo je 90 godina - i nije zaboravila nijedan stih. Mozak je radio kao švajcarski sat.
Zaključak? Ne napumpajte mozak kada već imate "gde su mi naočare", već kada prvi put uzmete knjigu u ruke. Mozgu su potrebni zadaci. Kompleks. Dnevno. Poželjno sa znojem na čelu.
2. Besmisleno živeti je kao pokušavati zagrejati vatru pepelom
"Svi pokušaji aktiviranja mozga su beskorisni ako nema smisla u životu", kaže Černigovskaja. Smisao nije nešto što dolazi sa penzijom. Treba ga formirati sa pet godina, a ne sa šezdeset.
Osoba koja je od detinjstva učila samo da "jede ukusnu hranu" i "kupuje više" suočiće se sa prazninom u starosti. Ni mozak ni telo neće želeti da nastave da žive bez unutrašnje motivacije. Kao drvo bez korena - čini se da stoji, ali se suši.
Ona oštro govori o društvenim mrežama - kažu da su gutači vremena, besmislene i dragocene. Gledanje glupih emisija, čitanje knjiga bez sadržaja je kao sipati vodu u pocepanu kantu: ima truda, ali nema smisla.
Pronađite šta vas tera da ustanete ujutru. Neka to bude nešto tvoje: značenje ne mora biti veliko, mora biti živo.
3. Cilj je kao kompas za mozak
Cilj nije luksuz, već nužnost. Bez njega, mozak počinje da se zaglavljuje, kao ekran bez signala.
"Ako legnemo na sofu i ne ustanemo šest meseci, onda ćemo morati da naučimo da hodamo", kaže Černigovskaja. I ovo se ne tiče samo nogu, već i neurona.
Cilj je unutrašnji pogon. Može biti veliko (napisati knjigu, naučiti japanski) ili malo (naučiti kako napraviti savršene sirnike). Ali mora biti. Bez toga, osoba počinje da lebdi kao čamac bez vesala.
Želja da se jednostavno "živi duže" je loš cilj. Živeti zbog života je kao voziti se u krugovima. Moraš da znaš kuda ideš. Barem otprilike. Tada mozak neće pružati otpor.
Starost nije kazna, već ispit. Oni koji su imali smisao, koji su voleli da razmišljaju i tragaju, prolaze kroz njega sa čašću. A bistrina uma nije dar sudbine, već rezultat stalnog rada. Održavanje plamena je kao održavanje vatre u kaminu u dobrom stanju: zaboravite da dodate još drva i plamen se gasi.
