Nastasija Nedimović za sebe kaže da je kancer influenserka. Mi kažemo da je ona veliki borac, žena koja je inspiracija mnogim koji se suočavaju sa ozbiljnim bolestima. Gledali smo je u RTS Ordinaciji kako priča o momentu kada je saznala da ima rak koštane srži.
"Sećam se momenta kada sam se prvi put uslikala bez kose, kada sam poslala mojoj porodici i familiji sliku gde su oni baš lepo odreagovali, nekako bilo im je drago, iako sam bila bez kose", priča Nastasija, nekadašnja vaterpolo reprezentativka Srbije.
Nastasjina priča o specifičnom karcinomu počinje u prilično neobičnim okolnostima, u četvrtom mesecu trudnoće.
"U jednom momentu sam ostala potpuno nepokretna, trup ne mogu da pomerim, pojavio se bol u jednoj nozi poput išijasa, pa u drugoj nozi, a onda je jedne noći nastupio baš jak bol, ogroman spazam u leđima, i ja više nisam mogla da se pomeram. Na bilo kakvo kijanje ili smejanje, hvatali su me snažni grčevi i bolovi u leđima“, priseća se ona.
Zbog toga se obratila lekaru koji joj je rekao da mora hitno u bolnicu. Pošto u tom trenutku već ima ćerku od godinu i po dana, nije joj lako pala vest da treba da ide u bolnicu, ali je ipak poslušala stručnjake. Nastasja kaže da u tom trenutku nije znala o čemu se radi.
"Znam da nešto nije u redu, ali ne znam o čemu se radi. Uradili su mi punkciju koštane srži i tada je rečeno mojoj familiji o čemu se radi. Meni nisu rekli, ali su rekli da čim uđem u osmi mesec trudnoće, prvi dan žele da me vode na carski rez. Tada se i desio porođaj, ja sam uspavana – ne sećam se ničeg. Sećam se samo da sam se probudila u šok sobi i tu sam bila pod jakim sedativima. Sutradan su mi suprug Nemanja i brat Viktor rekli u stvari o čemu se radi“, priča Nastasja.
Vest ju je zaista šokirala, a o multiplom mijelomu, odnosno raku koštane srži otkrila je da je retka bolest, kako u Srbiji, tako i u celom svetu, ali i da poslednjih godina, kako kaže, sve više i više pacijenata postoji s tom dijagnozom.
Posle porođaja počinju odmah serije hemioterapije. Ukupno pet.
"Prvo sa čim sam se ja suočila je da ja treba da prohodam, da naučim ponovo da sedim i da šetam“. Tokom svih tih meseci, Nastasja je ležala, praktično nepomična, zbog čega su joj atrofirali svi mišići.
„Sećam se momenta kada su me prvi put podigli fizioterapeuti da sednem, to je neverovatno. Kao da u životu nikada nisam sedela. Taj osećaj u glavi da si ti uspravno, da sediš - to je bilo fantastično“.
Nakon toga, sa oduševljenjem je pozvala sve svoje prijatelje i porodicu kada je uspela da digne glavu sa jastuka.
NE PROPUSTITE
„Pamtim to kao velike trenutke radosti. Jeste to možda mala stvar za ljude, ali meni je to tad bilo nešto fantastično sa čim sam uspela da se izborim i to su momenti koje pamtim kao vredne i volela bih ljudima da pokažem i dokažem i da u životu stvarno nije vredno nervirati se zbog sitnica i da treba da cenimo male stvari kao što je dizanje glave sa jastuka, na primer“, napominje hrabra Nastasja.
U njenom sećanju i dalje su bolni oni trenuci u kojima je propustila dečje zagrljaje i deo njihovog odrastanja, pa je i bebu Vuka, sa kojom je bila trudna kada joj je dijagnostikovan rak, zapravo uživo upoznala tek nekoliko meseci nakon rođenja.
„Videla sam ja njega preko kamera, jer njega su odveli u dečju bolnicu i tamo je bio dvadesetak dana. Ne znam kojim čudom je on iz svega izašao potpuno zdrav iako je rastao u sredini u kojoj je rak, ali valjda je iz mene izvukao sve što je potrebno da on bude zdrav, što je meni najvažnije. Pravi mali Vuk!“, zaključila je nekadašnja vaterpolo reprezentativka.
Vuk sada ima pet godina i vrlo je živahan i pored svih okolnosti u kojima se nalazio.
Transplantacija koštane srži – najlakši deo borbe
Od uspostavljanja dijagnoze, u decembru 2016. prošla je kroz pet ciklusa hemioterapije za pola godine, da bi je jula 2017. godine pozvali da urade transplantaciju koštane srži.
„To je 'samo' infuzija pročišćenih tvojih ćelija koje ti primaš u venu, i to je najlakši deo bio, a kasnije je krenula borba, jer tebi je u stvari tada imunitet ravan nuli, pa čuješ loš rezultat, pa tu padneš, pa ne možeš da ideš kući kod dece...“, dodaje Nastasija.
„Ja sam sebi zacrtala da ću ja izaći zdrava, da ću ja da ozdravim na kraju, ali je ceo taj proces mučan, tu prolaze meseci i meseci, kao da sam ostala 10 godina u toj bolnici i na kraju svega. Jeste sada lako pričati o tome, ali želim da ljudi znaju da sam i ja imala loše neke situacije, da sam i ja znala da zaplačem, ali smatram da ne treba dugo plakati i dugo se samosažaljevati i stalno pričati o bolesti, nego mislim da je potrebno da se fokusiramo i na neke druge stvari, da sebe zamišljamo kako smo zdravi, kako smo negde - da igramo neki sportić sa decom, eto ja sa decom, neko nema decu, ili da putuješ, da obilaziš svet.
Mislim da je jako lepo i dobro maštati o svemu tome i ako ti sebe zamišljaš ti ćeš na kraju stvarno ako to projektuješ da dođeš do tog cilja. Želim da kažem svima da je u redu da zaplaču i treba da se isprazne, ali ne treba da to toliko dugo traje, jer onda nas to vuče na dno i upadamo u neku vrstu depresije“, smatra Nastasja na osnovu ličnog iskustva.
Tu gde vidiš svetlost za to se uhvatiš i ne puštaš
Priznaje da su joj najviše snage da istraje u borbi davala deca.
„Koliko god da deca znaju da iscrpe iz nas energiju, ipak samo da ih posmatraš kako rastu i kako se smeju, kako imaju u glavi neke njihove problemčiće – to je nešto što nas motiviše“, a dodaje da su suprugova ljubav i podrška takođe imale ogroman značaj.
„Uvek mi krenu suze kad pričam o njemu. Ta podrška njegova, što zaista nema svaka žena, na žalost, je jako bitna – da nas vole i podržavaju i sa sivim tenom i bez kose i premršave, predebele, krive, kakve god da smo. On pre svega voli dušu i on veruje u meni i zna da ću se vratiti, da ću biti još lepša nego pre“, iskreno je podelila svoja osećanja, svesna da je porodica njen najjači motivator, ali i da nemaju svi tu privilegiju da imaju porodicu, roditelje, supruga.
Ipak, kako kaže: „Negde moramo izvući energiju – da li su to naši prijatelji, da li je to naš komšija...“.
Nastasja Nedimović se osvrnula i na jednu temu o kojoj se obično ne govori, a to je da se odnosi sa prijateljima u teškim situacijama nekada menjaju.
Tako se u njenom životu pokazalo da neko koga je smatrala velikim prijateljem je nestao iz njenog života, dok su se ljudi za koje nije ni mislila da mogu pomoći pojavili u njenom životu kao velika podrška, koju je samo bilo potrebno pronaći.
„Tu gde vidiš svetlost, za to se uhvatiš i ne puštaš“, zaključila je iz ličnog iskustva.
Kad te dete prihvati i bez kose - to se zove bezuslovna ljubav
Tokom Nastasjinog oporavka, njena majka je devet meseci čuvala bebu Vuka koji za to vreme nije živeo sa njima.
„To je sve nekako moralo da se podeli jer je (suprug) Nemanja morao da brine o poslu, o Niji (ćerki), o meni, pošto mi je svakodnevno dolazio u bolnicu“. Dodaje i da su majka i svekrva zajednički brinule o Niji i da baš zbog toliko ljubavi koju su svi deci pružali deca to nisu ni osetila, a da je od svega najvažnija ta vedrina koju su svi imali.
„Nikad nisam htela da plačem pred njima, nisu me nikad videli da plačem. Smatram da je to nešto što treba da se skloni u stranu“, tvrdi Nastasja.
Seća se da su je deca videla bez kose, pa se u prvo vreme plašila kako će reagovati na mamu u takvom izdanju. Olakšanje je osetila kad ju je ćerka pomilovala po glavi i rekla da joj je jako lepa frizura. Seća se i da joj je taj detinji dodir po glavi jako prijao.
„Jes da su svi oko mene plakali i skirvali se, cela ta familija koja je bila tu kada su mi predavali i Vuka i Niju, ali kada osetiš da te dete prihvati takvu... mislim, i da se uplašila bilo bi u redu, ali to je bezuslovna ljubav...“.
Koliko god puta da izgubiš – borba traje... i na kraju samo poletiš
Nastasja Nedimović je pričala i o tome da već sa decom koja imaju sada pet i sedam godina otvoreno razgovara o raku i borbi sa ovom bolešću.
„Naučila sam ih da to cene, iako su oni jako mali, ali da znaju šta je jedna borba i tako ih vaspitavam da sa čime god da se boriš u životu da ne treba da odustaneš i da koliko god puta da padneš da treba svaki put da ustaneš, šta god da je u pitanju. Da li samo neko sportsko takmičenje – koliko god puta da izgubiš borba traje... i onda ćeš na kraju samo da poletiš“.
Osvrćući se na ceo svoj put, kaže da sada, pet godina kasnije život posmatra drugačije u odnosu na ono kako ga je gledala pre bolesti, koja joj je dijagnostikovana u 27. godini.
„Sad kad pogledam stvarno sam bila mlada osoba i svašta sam prošla do ove 32 godine i stvarno mislim da sam još više omatorila u glavi, ali nema veze. Sada posmatram život drugačije. Sada svaki dan živim kao da mi je poslednji, ne nerviram se zbog sitnica, posvećujem se više sebi, volim sebe strašno, i to mogu sada da kažem bez ikakve sramote jer tako i treba da bude – ako voliš sebe, tad voliš i druge, u stvari i oni tebe vole kad prihvatiš sebe“.
Dodaje i da sada mnogo više brine o svom zdravlju, i sada je svesnija koliki je zdravlje u stvari dar.
Na kraju gostovanja u RTS Ordinaciji, Nastasja Nedimović je posavetovala sve one koji se bore sa bilo kojim sopstvenim izazovima da veruju u sebe i da vole sebe, a izrekla je i jednu važnu poruku:
„Volim da kažem da je rak 'zarez' a ne 'tačka' - tu rečenicu obožavam, jer pokazuje da se o bolest samo malo spotakneš i guraš dalje, jer nema odustajanja. Bitna je samodisciplina jer neće doći samo doktor i uključiti infuziju pa će te izlečiti. Bitan je veliki rad na sebi, a ako ne možemo da se sami izborimo, smatram da treba da potražimo neku stručnu pomoć. Teško ti je dok se sve to dešava, ali treba da znamo da ima kraja, da ima 'svetla na kraju tunela'. Samo treba da dopuzimo do tog svetla, ako tako treba“, zaključila je energična Nastasja Nedimović.
