Većina lekara su inteligentna, saosećajna ljudska bića, ali su i ljudi. A medicina je posao, što znači da lekari mogu biti prezaposleni, pritisnuti vremenom i mogu da odbace žalbe pacijenata, posebno ako je njihov pacijent žena. U mom slučaju, slučajno zanemarivanje skoro me koštalo života.
Bio je oktobar 2019. kada mi je moja nova akušerka ― nazovimo je Dr. Nemojdamezamaraš― dala ono što sam samtrala vestima koje će promeniti moj život.
"Imate tumor od dva centimetra na grliću materice“, rekla je, čak i bez nagoveštaja zabrinutosti. Na mene su te reči delovale kao da mi je zarila nož u stomak. Tumor? Ja? Kako? Tada joj je zazvonio telefon i izašla je iz sobe. Dok se vratila, suze su mi navrle na oči. "Da li imam rak?" upitala sam, prestravljena i zbunjena. Kao neko ko nije lekar, kada čujem reč „tumor“, moja prva pomisao je rak. Njena nije bila.
„Ne, ne“, uverila me je doktorka Nemojdamezamaraš. "Ovako se rak ponaša." Zatim je dodala rečenicu koju nikada neću zaboraviti: „Da imate rak u ovom uzrastu, sa ovom medicinskom istorijom, to bi bilo kao dobitak na lutriji".
NE PROPUSTITE
Zbog toga se nisam osećala bolje. Činilo se da nije zabrinuta za tumor koji mi raste u karlici, ali ja jesam bila zabrinuta. Objasnila mi je da će mi trebati biopsija, ali me je uverila da su to verovatno fibroidi, benigna izraslina, možda polip ili milion drugih malih stvari koje nisu rak.
Morala bih da idem pod anesteziju za biopsiju, i to bi bila stvar koja bi trajala ceo dan. Ne želeći da mi ova tumorska stvar visi nad glavom, tražila sam da zakažem operaciju što je pre moguće. Doktorka mi je još jednom rekla da nema žurbe, iako je u radiološkom izveštaju stajalo da je tumor „zabrinjavajući”.
U stvari, išla je na odmor dve nedelje i njen raspored je bio pun. Morali bismo da odložimo proceduru najmanje četiri nedelje. Pitala sam da li mogu da dođem ranije ― možda bi drugi lekar mogao da uradi biopsiju? „Nije neophodno“, rekla je. "Samo budite strpljivi."
NE PROPUSTITE
Učinila je da se osećam kao da preterujem, kao da nisam znala kako „ove stvari funkcionišu“. Zasipala sam je pitanjima o raku, na šta je stalno govorila: „Ne, ne, ne ponaša se tako rak."
Pustila sam to - na kraju krajeva, ona je išla u medicinsku školu, a ja nisam. Ona je nosila beli mantil, a ja sam imala 34 godine u čijoj su radnoj garderobi još uvek bile pantalone za jogu. Nije bilo moje da se raspravljam sa njom. Dok sam se vozila kući pozvala sam majku. Objasnila sam sve što mi je doktorka rekla, ali nisam mogla da prestanem da plačem.
Osećala sam da nešto nije u redu - kao da je nešto stvarno pogrešno. I bila sam ljuta što doktorka ovo nije shvatila ozbiljno. Moja majka se složila. Instinktivno sam pozvala svog starog ginekologa. Jecajći, objasnila sam svoju situaciju i molila za hitan termin. Kada je reč o određenim vrstama raka, vreme je važno. Četrdeset osam sati kasnije ponovo sam sedela u ordinaciji, samo što je ovoga puta bilo potpuno drugačije iskustvo. Moj stari doktor mi se obratio ljubazno i zabrinuto. Tačno je objasnio šta je ultrazvuk otkrio i pregledao sve testove koje je trebalo da uradim, uključujući još jedan ultrazvuk, kolposkopiju i biopsiju u ordinaciji bez anestezije i operacije.
NE PROPUSTITE
Čak mi je rekao: „Znam da si uplašena, ali učinićemo sve što možemo da shvatimo šta se dešava".
Ispostavilo se da sam dobila na lutriji. Biopsija je otkrila da imam veoma redak rak koji se zove neuroendokrini tumor. Trebala bi mi radikalna histerektomija - gde uklanjaju matericu, jajnike, jajovode, trećinu vaginalnog kanala i više karličnih limfnih čvorova - zajedno sa hemoterapijom i zračenjem.
Nakon moje dijagnoze, ceo moj svet se okrenuo naglavačke. Bio je to nalet zakazivanja, skeniranja i čestog plača u kupatilu. Moja slika je pokazala samo „lokalnu bolest“, što znači da nije metastazirala na druge delove mog tela. Moj hirurški onkolog je rekao da joj je laknulo. „Često pacijenti sa neuroendokrinim karcinomom uđu u stadijum 4 - toliko je agresivan,“ rekla je ona. „Imaš sreće što si došla u ranoj fazi.”
Čak i sa brzom biopsijom, završila sam sa izvađenim organima. Moje šanse za preživljavanje bile su samo 0% do 7%. Istina je da je neuroendokrini karcinom veoma agresivan, sa lošom prognozom. Čak i u fazi 1, stopa preživljavanja je samo oko 30%. Vreme između mojih skeniranja, koja su pokazala lokalnu bolest, i moje operacije, koja je otkrila rak u jednom limfnom čvoru, bilo je samo pet dana. Da sam čekala pomenutu doktorku da se vrati sa odmora, bila bih u stadijumu 4 na postavljanju dijagnoze i verovatno sada već mrtva.
Nedeljama kasnije, nakon što je moja operacija završena, konačno sam dobila poziv iz ordinacije Doktorke Nemojdamezamaraš. Hteli su da zakažu biopsiju koju je odložila. Smejala sam se.
"Da li se šalite na moj račun?" Pitala sam.
"Upravo počinjem sa hemoterapijom!" Onda sam ljutito spustila slušalicu.
Znam da sam srećna što sam živa. Sada sam već dve godine bez raka. Moj onkolog je nedavno rekao da sam „čudo“. Da bih preživela ovaj rak, sve je moralo da ide meni "na ruku". Imala sam sreću da je drugi doktor koga sam videla proveo više od sat vremena sa mnom, saslušao moju zabrinutost, testirao me za sve na licu mesta i dovoljno brinuo da obrati pažnju na mene.
Da su moja operacija, hemoterapija ili zračenje odložene za četiri nedelje ― kako je pomenuta doktorka želela ― to bi me koštalo života, piše huffpost.com
