Mnogim ljudi ne razmišljaju o sopstvenim psihičkim procesima. Oni polaze od toga da su jednostavno takvi kakvi su, i da se ponašaju spontano, u skladu sa samim sobom.
Posledica toga je da ne veruju u promenu svoje ličnosti, tako da ostaju zarobljeni u automatizmima koje su razvili u detinjstvu i kasnijem životu. Problem su oni negativni automatizmi koji kvare kvalitet unutrašnjeg života, a samim tim i stvarnog života osobe.
Danas se smatra da je veoma dobro da osoba bude „pismena” kada su u pitanju osnovni mentalni i psihički procesi, kao i da je to osnova psihičke inteligencije – upravljanja sobom u pozitivnom i željenom pravcu. To je nešto između krajnosti koje čine introvertne osobe (koje se uglavnom bave svojim doživljajima, a zanemaruju stvarni život) i ekstrovertne osobe (koje se uglavnom bave drugim ljudima i spoljašnjim svetom, a zanemaruju svoje doživljavanje). Centroverzija je pojam koji označava one koji nalaze ravnotežu između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta.
Unutrašnji sudija
Jedan od osnovnih pojmova koje psihički pismena osoba treba da zna jeste „odnos prema sebi”. Ličnost je kompleksna psihička struktura sastavljena iz različitih delova, tako da neki od ovih delova zauzimaju procenjivački odnos prema nekim drugim delovima. To je suština odnosa prema sebi.
Većina ljudi koji se odvaže da dođu na psihoterapiju ili počnu da „rade na sebi” kako bi postigli viši stepen ličnog rasta i razvoja, pokazuje da ponekad ili veoma često imaju neprijateljski odnos prema sebi. To znači da onaj deo ličnosti koji ima funkciju procenjivača, a koji u raznim teorijama ima različita imena (superego u psihoanalizi, kritikujući roditelj u transakcionoj analizi, itd.) potcenjuje, obezvređuje, odbacuje i proganja osobu, to jest drugi deo nje.
Ovaj unutrašnji „sudija” ocenjuje na osnovu nekih kriterijuma, i svaki put kada osoba ne zadovoljava ove, najčešće nerealistične i preterane kriterijume, on je kažnjava tako što je proganja i ponižava. To ne treba shvatiti kao neku vrstu mazohizma, nego kao pokušaj tog „sudije” da motiviše i natera osobu da počne da zadovoljava njegove kriterijume. Pozicija ovog „sudije” jeste: Nisi dobar, ali bićeš kada ispuniš moje zahteve. Kako su zahtevi previsoki i neostvarivi, nastaje problem hroničnog proganjanja, to jest unutrašnjeg neprijateljstva.
Sa emotivnog aspekta gledano, kada bi se „sudija” samo ljutio na osobu i tražio promenu njenog ponašanja, to bi bilo mnogo bolje. Umesto toga, on je obezvređuje kao ljudsko biće, izražavajući prezir i, ponekad, mržnju prema njoj.
Sve dok neko ispunjava standarde koje nameće ovaj „sudija” osoba se dobro oseća i ništa ne primećuje. Ali kada nije u stanju da ih ispuni, tada kreće intenzivno proganjanje. To se najbolje vidi kod osoba koji pate od depresije i drugih težih psihičkih poremećaja.
Kritika postupaka, ne osobe
Cilj svake psihoterapije jeste da osoba razvije pozitivan, prijateljski odnos prema samoj sebi. Džordan Piterson jednostavno kaže: „Tretirajte sebe kao nekoga koga volite. To je veoma dobra poruka jer upravo osobe koje sebe proganjaju umeju da veoma lepo tretiraju druge ljude. Ako neko može da neguje prijateljske odnose pune ljubavi prema drugima, može to i prema samom sebi.”
Kako rešiti problem unutrašnjeg neprijateljstva?
Prvi korak jeste unutrašnja svađa. Najčešće je da opisani sudija uglavnom samo komentariše osobu i njene postupke, dok ona to sluša, trpi i povinuje se tome. Drugim rečima, to je unutrašnji monolog, a ne dijalog. Kada „optuženi deo” počne da odgovara, kada se suprotstavi komentaru: „Ti si nesposoban”, tako što kaže: „Nije tačno, ja sam pokazao da sam sposoban tada i tada”, i onda se uspostavlja ravnoteža unutar ličnosti i osoba se mnogo bolje oseća.
Mnogo je delotvornije od neutralisanja negativnih unutrašnjih komentara, razviti sposobnost pozitivnog komentarisanja. To se svodi na izgradnju nove unutrašnje strukture koja prihvata druge delove ličnosti i koja se prema njima ponaša prijateljski, kao da ih voli. Ako neko u prošlosti nije imao „dobrog roditelja” koji ga je podržavao i negovao, on to može kod sebe razviti kasnije u životu. A to znači namerno se baviti sobom, pohvaliti sebe za dobre postupke i za svoje pozitivne osobine. To takođe znači kritikovati sebe kada se pogreši, ali kritikovati svoje postupke, a ne diskvalifikovati sebe kao osobu. Tek tada se može učiti iz vlastitih grešaka i napredovati u životu i rasti kao ličnost.
