Rođena je sa imenom Freda Džosefin Mekdonald u Sent Luisu, državi Mizuri 3. juna 1906. godine. Njena majka je bila pralja, a otac bubnjar.
Otac ih je napustio dok je Džosefina bila još beba, a njena majka se ubrzo preudala za nežnog čoveka koji nije umeo da zadrži posao, pa je i njega izdržavala. Sa njim je dobila još jednog sina i dve ćerke.
Džosefina je odrasla tako što je još kao mala počela da zaraduje čisteći kuće i čuvajući decu bogatih belaca. Mnogo puta u životu je čula reči "nemoj ljubiti naše dete."
Kada je malo odrasla, dobila je posao konobarice u jednom klubu. Imala je samo 13 godina. Tu je upoznala Vilija Velsa, čoveka za koga se ubrzo i udala ali taj brak je trajao svega nekoliko meseci. Iako je to tada bilo neubičajeno, Džozefina nikada niije zavisila od muškarca. To joj je davalo slobodu da ustane i da ode kada oseti da više nema ljubavi.
Udavala se i razvodila još tri puta: za Vilija Bejkera 1921. godine, čije prezime je odlučila da zadrži, francuza Žan Liona 1937. godine od koga je nasledila francusko državljanstvo i vođu francuskog orkestra Džoa Bilona 1957. godine. Od njega je dobila pomoć sa kojom je izdržavala kasnije 12 usvojene dece.
Džozefina je 1919. godine otišla u Sjedinjene Američke države gde ja nastupala kao komičarka sa jednom trupom, a nakon njihov raspada pokušavala je da dobije posao kao zabavljačica ali često je bila odbijena s obrazloženjem da je suviše mršava i tamna.
Učila je pevanje i sa svojim komičarskim duhom uspela je da dođe do različitih nastupa i je vremenom neko ko je punio sale i koga je publika jako zavolela.
Pravi uspeh joj se desio po povratku u Pariz. Postala je jedna od omiljenih zabavljačica visokog društva i njen nastup u kome se pojavila u kostimu sa bananama je nešto o čemu i dan danas istoričari rado prepričavaju.
Bila je fotografisana više nego Glorija Svanson i Meri Pikford, koje su tada bile u najvećoj slavi. 1927. godine zarađivala je više nego bilo koji zabavljač u Evropi. Igrala je u dva filma na početku 1930. godine.
1936. godine se vratila u Ameriku i to da bi zaigrala u filmu "Ziegfeld Follies" koji je jako loše prošao kod publike i kritičara bez obzira što je u to vreme bila toliko poznata. Američka populacija ju je odbacila. Ideja da je crna žena predstavljena kao sofisticirana i moćna za njih je bilo nepodnošljivo.
Vratila se u Evropu slomljenog srca.
Služila je Francuskoj u toku Drugog svetskog rata. Zabavljala je vojnike svojim nastupima i švercovala je tajne poruke Francuskom pokretu otpora. Kasnije je nagrađena Nacionalnim ordenom Legije časti za svoj doprinos u ratu protiv Nemačke.
Džozefina Bejker se vratila u Ameriku 50-tih godina prošlog veka i to sa velikim razlogom. Želela je da učestvuje u borbi protiv rasizma. U to vreme, počela ja i da usvaja decu. Svoju porodicu je često umela da nazove "Pleme duginih boja." Usvajala je decu svih boja, nacionalnosti i religije.
To je bio je njen dokaz da možemo svi živeti zajedno i zvati se braćom i sestrama.
Nastavila je da putuje Amerikom, i na tom ptovanju razvila blisko prijateljstvo sa američkim umetnikom Robertom Brejdijem. Nakon četrvtog razvoda, Džozefina je tražila nekoga sa kojim će moći mirno da živi i nekoga koga će smatrati prijateljem.
On se osećao isto. Otišli su zajedno u Akapulko u Meksiku 1973. godine, pronašli praznu crkvu i razmenili bračne zavete. Iako nije bilo pravno venčanje, bez svedoka, sveštenika, prijatelja i rodbine, ova ceremonija je za njih predstavljala sve ono u šta su verovali i ostali su zajedno sve do njene smrti.
Iste godine, Džosefina je pristala da nastupi u Karnegi Holu u Njujorku. Zbog pređašnjih iskustava u Americi i problema rasizma, plašila se tog nastupa i da li će je publika sada prihvatiti. Promene su u tom momentu već došle u Ameriku, a njen nastup započet je sa ovacijama. Takva dobrodošlica naterala joj je suze na oči.
8. aprila 1975. godine, nastupila je u pozorištu Bobinu u Parizu. Zvezde poput Sofije Loren i princeze Grejs Keli došle su da vide tada šezdesetosmogodišnju Džozefinu koja je uzvela svoje najpoznatije tačke iz bogate karijere duge preko pedeset godina. Kritike tog nastupa napunile su novine širom Amerike, a ono što nije očekivala, sve su bile pozitivne.
Posle samo nekoliko dana od tog nastupa, Džozefina je upala u komu. Umrla je 12. aprila 1975. od izliva krvi u mozak
Više od 20.000 ljudi preplavilo je ulice Pariza dok su kola prenosila njen kovčeg do crkve Madelin. Francuska vlada odala je počast ovoj umetnici sa dvadesetijednim pucnjem iz pištolja, što je ujedno prva crna žena koja je sahranjena uz takvu čast.
Džozefina Bejker i dan danas intrigira i inspiriše ljude širom planete. Njena snaga, lepota, talenat i borbenost ostaće upamćeni.
