Sa Arkanom držao prestižan klub u koji je dolažilo pola beogradskog podzemlja: Vidovnjak mu prišao i izgovorio ove reči, kasnije su ga našli zadavljenog kesom

Dragan Malešević Tapi ostao je jedna od najkontroverznijih ličnosti srpske javnosti s kraja 20. veka. Za jedne je bio vrhunski slikar i jedan od najznačajnijih predstavnika hiperrealizma, čovek izuzetnog talenta i neverovatne preciznosti. Za druge je bio majstor falsifikata, čovek koji je svojim sposobnostima često prelazio granice zakona i čije su životne priče vremenom postale deo beogradskih urbanih legendi.

Detinjstvo i rano snalaženje

Dragan Malešević rođen je 22. januara 1949. godine u Beogradu. Još kao dete pokazivao je izuzetnu snalažljivost, preduzetnički duh i sposobnost da pronađe način da zaradi novac.

Njegov otac bio je novinar i često je iz štamparije donosio novine i stripove nekoliko dana, pa čak i dve nedelje pre nego što bi se pojavili na kioscima. Mladi Dragan brzo je shvatio da u tome postoji prilika za zaradu.

Svojim vršnjacima nije prodavao stripove, već ih je iznajmljivao na čitanje, naplaćujući po dva dinara za svaki primerak. Tako je još u osnovnoj školi pokazao smisao za posao, ali i razmišljanje koje će ga pratiti tokom čitavog života – kako od sopstvenih sposobnosti napraviti izvor prihoda.

Prvi falsifikat u četvrtom razredu

Jedna od priča koju je sam često prepričavao odnosila se na njegov prvi falsifikat.

Dok je bio učenik četvrtog razreda osnovne škole, jedan školski drug zamolio ga je da mu napravi lekarsko opravdanje. Malešević je tada improvizovao pečat tako što je u običnu gumicu urezao ime izmišljenog lekara, natopio je mastilom i napravio pečat koji je izgledao potpuno uverljivo.

Ovaj događaj mnogi smatraju prvim pokazateljem njegovog neverovatnog dara za imitaciju, preciznost i reprodukciju detalja.

Kasnije će upravo ta sposobnost postati jedna od njegovih najvećih karakteristika, bilo da je reč o umetnosti ili pričama koje su ga pratile tokom života.

Kako je nastao nadimak Tapi

Tokom mladosti Dragan nije mirovao.

Ispred Doma omladine i bioskopa "20. oktobar" preprodavao je ulaznice, odnosno "tapkao" karte, što je tada bila česta pojava.

Upravo po toj aktivnosti dobio je nadimak "Tapi", koji će ostati uz njega do kraja života i po kome će ga javnost mnogo bolje poznavati nego po prezimenu.

Nadimak je vremenom postao sastavni deo njegovog identiteta i gotovo da niko nije govorio o Draganu Maleševiću bez dodatka "Tapi".

Falsifikovanje voznih karata

Njegov prvi ozbiljniji posao, prema pričama koje je sam iznosio u intervjuima, počeo je sasvim slučajno.

Jedan prijatelj dao mu je iskorišćenu međunarodnu voznu kartu za Trst. Malešević je primetio da se potapanjem u alkohol uklanja indigo štampa, nakon čega je mogao da promeni destinaciju.

Od jedne iskorišćene karte napravio je novu, koja je važila za sasvim drugu međunarodnu relaciju.

Vremenom je ovaj posao prerastao u organizovanu izradu velikog broja prepravljenih međunarodnih karata za različite evropske destinacije.

Prema kasnijim pričama, posao je bio toliko razvijen da su mnogi verovali kako iza svega stoji prava turistička agencija.

Zbog ovih aktivnosti proveo je određeno vreme u zatvoru, mada je kasnije tvrdio da kazna nije dugo trajala.

Istrage i priče o Državnoj bezbednosti

Kako su priče o njegovim sposobnostima postajale sve poznatije, navodno je postao interesantan tadašnjim bezbednosnim službama.

Godinama su kružile tvrdnje da je protiv njega vođena višegodišnja istraga zbog različitih falsifikatorskih aktivnosti. Međutim, nikada nisu objavljeni svi zvanični podaci koji bi detaljno potvrdili ove navode.

Jedna od najpoznatijih urbanih legendi govori da je država na kraju odustala od daljeg gonjenja jer navodno nije bila direktno oštećena, već su najveće posledice snosile strane železničke kompanije.

Pored toga, godinama su kružile priče da je, navodno, sarađivao sa pripadnicima tadašnje Državne bezbednosti izrađujući veoma kvalitetne falsifikovane pasoše za potrebe tajnih operacija. Ove tvrdnje nikada nisu u potpunosti zvanično potvrđene, ali su ostale deo brojnih svedočenja bivših pripadnika službi i učesnika tog vremena.

Bivši funkcioner Državne bezbednosti Božidar Spasić jednom prilikom izjavio je da su pasoši koje je pravio Malešević bili toliko kvalitetni da su, prema njegovim rečima, izgledali bolje od pojedinih koje je izrađivala sama služba. Takve izjave dodatno su doprinosile stvaranju gotovo mitskog statusa koji je Tapi imao u javnosti.

Ljubav prema slikarstvu

Iako su ga pratile brojne kontroverze, slikarstvo je bilo njegova najveća ljubav.

Od ranih dana pokazivao je izuzetan talenat za crtanje i slikanje, a posebnu pažnju posvećivao je svakom detalju.

Njegova dela karakterisala je izuzetna preciznost, gotovo fotografski prikaz predmeta, ljudi i pejzaža, zbog čega je svrstan među najpoznatije predstavnike hiperrealizma u srpskom slikarstvu.

Njegove slike odlikovale su se bogatim bojama, pažljivo obrađenim detaljima i tehnikom koja je često ostavljala utisak da se ne radi o ulju na platnu već o visokokvalitetnoj fotografiji.

Mnogi kolekcionari upravo su zbog toga cenili njegov rad.

Cene njegovih slika i kontroverze

Godinama su se pojavljivale informacije da su pojedine njegove slike dostizale cenu od čak 100.000 američkih dolara.

Međutim, takvi podaci nikada nisu u potpunosti potvrđeni kroz javno dostupne aukcijske rezultate ili zvanične evidencije prodaje.

Istovremeno, u javnosti su postojale i tvrdnje da su se na tržištu pojavili brojni falsifikati njegovih dela, što je dodatno otežavalo utvrđivanje njihove stvarne vrednosti.

Bez obzira na različite procene, nesporno je da su njegove slike izazivale veliko interesovanje kolekcionara i ljubitelja umetnosti.

Malo je poznato da Tapi nije bio samo umetnik.

Posebno ga je zanimala mehanika, a tokom života patentirao je čak pet različitih mašina.

Njegova interesovanja bila su veoma široka i obuhvatala su tehniku, konstrukciju i različite inovacije.

Uz umetnički talenat posedovao je i izražen inženjerski način razmišljanja, što ga je izdvajalo od većine slikara njegovog vremena.

Obrazovanje i smisao za posao

Malešević je završio Ekonomski fakultet, što je, prema njegovim rečima, dodatno razvilo njegov smisao za poslovanje.

Njegov odnos prema novcu bio je veoma specifičan.

Nikada nije krio da je smatrao kako umetnik treba da zna da naplati svoj rad i da kvalitetna umetnost mora imati odgovarajuću cenu.

Zbog toga su njegove slike često bile među najskupljim delima domaćih autora.

Tokom karijere izlagao je svoja dela u zemlji i inostranstvu.

Postoje navodi da su njegove slike završavale u privatnim kolekcijama brojnih imućnih ljudi, kao i da su krasile kabinete pojedinih državnika i poslovnih ljudi širom sveta.

Iako se pojedine tvrdnje ne mogu u potpunosti dokumentovati, nesporno je da je njegovo ime bilo poznato i van granica Srbije.

Njegova dela i danas se nalaze u privatnim kolekcijama, a interesovanje za njegov opus nije prestalo ni više od dve decenije nakon njegove smrti.

Tajanstvena smrt

Dragan Malešević Tapi preminuo je 29. oktobra 2002. godine.

Njegova smrt odmah je izazvala brojne polemike i različite teorije.

Prema zvaničnoj verziji događaja, stradao je nesrećnim slučajem usled strujnog udara. Međutim, deo javnosti godinama je izražavao sumnju u takvo objašnjenje, pa su nastale brojne teorije prema kojima njegova smrt nije bila slučajna.

Do danas nijedna od tih alternativnih tvrdnji nije dobila zvaničnu potvrdu, ali upravo zbog toga njegova smrt ostaje jedna od tema o kojima se najviše raspravlja kada se govori o njegovom životu.

Ulazak u svet noćnog života

Krajem sedamdesetih godina Dragan Malešević Tapi bio je mnogo više od slikara i čoveka o kome su kružile brojne priče. U tom periodu života okušao se i kao organizator noćnog života, postavši jedan od ljudi koji su stajali iza tada najpoznatije i najekskluzivnije beogradske diskoteke "Amadeus".

Za mnoge Beograđane upravo je taj period ostao jedno od najupečatljivijih poglavlja njegovog života. Dok će ga kasnije javnost pre svega pamtiti po slikarstvu, hiperrealizmu i kontroverzama koje su ga pratile, krajem sedamdesetih njegovo ime bilo je neraskidivo povezano sa mestom koje je predstavljalo simbol prestižnog noćnog provoda.

U to vreme Beograd nije imao veliki broj diskoteka koje bi mogle da se mere sa evropskim standardima. Upravo zbog toga "Amadeus" je veoma brzo stekao status kultnog mesta na kome su se okupljali ljudi iz različitih društvenih slojeva – od sportista, umetnika i muzičara do poznatih gradskih faca i imućnih poslovnih ljudi.

Partnerstvo sa Žikom Živcem

U posao oko otvaranja i vođenja diskoteke Tapi nije ušao sam.

Njegov poslovni partner bio je Branko Savković, poznatiji pod nadimkom Žika Živac, jedna od najpoznatijih beogradskih ličnosti tog vremena. Živac je važio za čoveka koji je imao veliki broj poznanstava i koji je bio veoma uticajan u svetu prestoničkog noćnog života.

Njih dvojica spojili su poslovne ideje, kontakte i organizacione sposobnosti kako bi stvorili mesto kakvo tada nije postojalo na prostoru tadašnje Jugoslavije.

U čitavu priču ubrzo je ušao i Željko Ražnatović Arkan, koji je u tom periodu bio jedan od najbližih prijatelja Žike Živca. Njih dvojica bili su gotovo nerazdvojni, pa je bilo prirodno da se i Arkan uključi u projekat koji je privlačio veliku pažnju javnosti.

Tako su se u istom poslu našla trojica ljudi veoma različitih karaktera i životnih puteva.

Odnos Tapija i Arkana

Iako su učestvovali u istom poslu, Tapi i Arkan nikada nisu važili za bliske prijatelje.

Njihov odnos bio je zasnovan pre svega na međusobnom poštovanju i profesionalnoj saradnji, ali ne i na naročitoj prisnosti.

Obojica su bili izrazito snažne ličnosti sa jasno izgrađenim stavovima, ali su se međusobno veoma razlikovali po temperamentu, načinu razmišljanja i interesovanjima.

Tapi je bio čovek koga su privlačili umetnost, pronalasci, slikarstvo i razni poslovni poduhvati, dok je Arkan već tada gradio sasvim drugačiji životni put.

Uprkos razlikama, između njih nije bilo poznatih sukoba niti ozbiljnijih nesporazuma.

Poznavali su se, sarađivali kada je bilo potrebno i održavali korektan odnos, ali su se istovremeno držali na određenoj distanci.

Mnogi koji su ih poznavali govorili su da su veoma brzo procenili jedan drugoga i da su upravo zbog toga izbegavali bilo kakvo preterano zbližavanje.

"Amadeus" – najpopularnija diskoteka svog vremena

Diskoteka "Amadeus" nalazila se pored zgrade Opštine Zvezdara i vrlo brzo postala je jedna od najvećih atrakcija beogradskog noćnog života.

U vreme kada su diskoteke tek počinjale da postaju simbol modernog urbanog života, "Amadeus" je predstavljao nešto sasvim novo.

Njegov enterijer, muzika, organizacija i atmosfera izdvajali su ga od svega što je tada postojalo.

Dolazak u "Amadeus" smatrao se stvarom prestiža.

Iako je cena ulaznice iznosila čak deset nemačkih maraka, što je za tadašnje prilike predstavljalo značajan izdatak, interesovanje nije jenjavalo.

Naprotiv, gotovo svake večeri ispred diskoteke stvarali su se veliki redovi ljudi koji su želeli da uđu.

Prema svedočenjima iz tog vremena, tokom jedne večeri kroz "Amadeus" je znalo da prođe i do dve hiljade posetilaca, što dovoljno govori o njegovoj popularnosti.

Diskoteka nije bila samo mesto za igru i muziku.

Predstavljala je svojevrsni društveni centar u kome su se stvarala nova poznanstva, sklapali poslovi i okupljala tadašnja beogradska elita.

Iznenadno gašenje "Amadeusa"

Iako je delovalo da će "Amadeus" još dugo dominirati beogradskim noćnim životom, njegov rad naglo je prekinut.

Zvanično objašnjenje bilo je da je istekao zakup prostora i da je posećenost počela da opada.

Međutim, veoma brzo pojavile su se i drugačije priče.

Prema navodima koji su godinama kružili Beogradom, ključni razlog zatvaranja diskoteke bilo je hapšenje Branka Savkovića Žike Živca u Nemačkoj.

Nezvanično se tvrdilo da je tom prilikom u njegovoj blizini pronađen paket sa deset kilograma heroina, zbog čega su nemačke vlasti reagovale veoma odlučno.

Nikada nisu prestale različite verzije ove priče, ali je činjenica da je nakon tog događaja čitava ekipa okupljena oko "Amadeusa" prestala da funkcioniše kao celina.

Svako je krenuo svojim putem.

Diskoteka je zatvorena, a zajednički poslovni poduhvat više nikada nije obnovljen.

Bahami – putovanje koje je, prema njegovim rečima, promenilo život

Jedna od najneobičnijih priča iz života Dragana Maleševića Tapija vezuje se za njegov odlazak na Bahamska ostrva.

U to vreme nije se bavio isključivo slikarstvom.

Značajan deo prihoda ostvarivao je trgovinom automobilima, pa je sa grupom austrijskih poslovnih ljudi otputovao na Bahame, ostrvsku državu u Atlantskom okeanu, severno od Kube i Karipskog mora.

Upravo tokom tog putovanja, prema njegovim kasnijim pričama, dogodio se susret koji je potpuno promenio njegov pogled na život.

Susret sa vidovnjakom

Prema urbanoj legendi koju je i sam često prepričavao, na Bahamima je upoznao čoveka za koga je verovao da poseduje natprirodne sposobnosti.

Taj vidovnjak mu je, kako je tvrdio, otkrio da njegov sadašnji život nije prvi.

Navodno mu je rekao da je pre rođenja koje pamti već živeo četiri različita života.

Tri puta bio je ratnik, dok je u jednom od prethodnih života bio veliki flamanski slikar.

Tapi je kasnije govorio da je upravo taj razgovor predstavljao prelomni trenutak zbog kojeg je odlučio da se u potpunosti posveti umetnosti.

Bez obzira na to da li je neko verovao u ovu priču ili ne, ona je postala sastavni deo njegove životne filozofije.

Verovanje u reinkarnaciju

Tema reinkarnacije zauzimala je posebno mesto u njegovim intervjuima.

O svojim uverenjima govorio je otvoreno i bez ustručavanja.

"Ja znam da sam rođen sa slikarstvom, da je to nešto što nije iz mojih prethodnih života. Sasvim sigurno znam i pišem knjigu o tome kako sam u jednoj svojoj reinkarnaciji bio Jan Van Ajk. Potpuno isto slikam, imam identičan način rada, podlogu i perspektivu, mrtvu prirodu i cveće... Kao malo dete u prvom osnovne mogao sam bilo koga ili bilo šta da napravim u plastelinu. Nisam mogao da objasnim, niti sam razmišljao puno o tome odakle mi znanje ali ono me je obuzimalo", rekao je Tapi u intervjuu za nekadašnji časopis "Duga" i dodao:

"U jednom drugom svom životu, početkom veka, u kome sam završio Vojnu akademiju bio sam u svemu briljantan vojnik i ratnik osim u crtanju. A to je tada bilo važno zbog vojnih karti koje su se crtale rukom. Znači u tom životu imao sam drugi program i nisu mi bile prepuštena sva znanja da ne bih gubio vreme."

Svestan da će njegove tvrdnje izazvati različite reakcije, Tapi je često objašnjavao da svoje verovanje u reinkarnaciju ne smatra suprotnim pravoslavnoj veri.

Naglašavao je da sebe vidi kao pravoslavnog hrišćanina i da njegova razmišljanja o prethodnim životima ne predstavljaju odricanje od vere u kojoj je rođen.

O tome je govorio sledećim rečima:

"Mnogo rogobatno i ružno zvuči reč 'reinkarnacija' kod nas. Ljudi to odmah poistovećuju sa budizmom. Čak mi neki ljudi prigovaraju kako sam stao na stanovište druge vere. Ne, ja sam hrišćanin pravoslavac, rođen ovde, na ovim prostorima, u ovom gradu ali i u ovom životu", istakao je tada Tapi.

Kao i mnoge druge epizode iz života Dragana Maleševića Tapija, i priče o Bahamima, prethodnim životima i susretu sa vidovnjakom ostale su predmet brojnih rasprava.

Dok su jedni verovali da je iskreno iznosio svoja uverenja, drugi su smatrali da je uživao u stvaranju mistike oko sopstvene ličnosti.

Bez obzira na različita mišljenja, ove priče postale su neizostavan deo njegove biografije i doprinele su tome da Tapi bude upamćen ne samo kao slikar i preduzetnik, već i kao čovek čiji je život bio ispunjen neobičnim događajima, kontroverzama i legendama koje se prepričavaju i danas.

Templar i mason

Početkom 1988. godine Tapi, kako je kasnije objašnjavao, dobija poziv od Vitezova pravoslavnog reda templara iz Rima da mu se dodeli titula velikog bajlifa i barona od Raške oblasti, pa tako postaje prvi srpski templar u 20. veku.

To je, naravno, u njegovom slučaju bilo samo otvaranje novog životnog poglavlja. Kao templar tako visokog ranga, Tapi automatski stiče i pravo da na velika vrata uđe i u Bratstvo slobodnih zidara. Masoni, kao jedna od najmisterioznijih organizacija sveta, bili su logičan sledeći izazov.

Tapi se ni tu ne libi da ćaska s novinarima i da ruši tabue iz uvek intrigantne teme o masonima, te najavljuje da će ispuniti onaj prvi uslov da bi naši masoni bili priznati od druge međunarodne braće, a to je da ga priznaju i uvaže i zvanične vlasti sopstvene zemlje. I biva tako jer, posle sitnih zatezanja, tadašnji gospodar Srbije Slobodan Milošević daje zeleno svetlo da se masoni registruju kao grupa građana.

"Masonerija se i danas zalaže za potpuni red. Za boljitak čovečanstva. To što je moral u svetu takav, posebno ovde, u ovoj nesrećnoj zemlji, gde je pravilo da što si pokvareniji i što više štete napraviš da time više doprinosiš zajhednici, ne znači da i u svetu i ovde nema ljudi odanih idealima bratske zajednice", rekao je Tapi.

Počinje da gradi novi masonski hram na Dedinju, u Ulici vajara Đoke Jovanovića kod Topčiderske zvezde. Tu tek kreću ozbiljnije životne zavrzlame, jer je prema jednoj verziji vlasnica placa majka tada i te kako eksponiranog Željka Maksimovića Make, člana kriminalne organizacije Amerika.

A onda ključni momenat, koji će nepovratno ubrzati stvari, a po Tapija, kao po Marfijevom zakonu, sve što može poći po zlu - tako će i krenuti. Izvršen je atentat na visokog policijskog funkcionera Boška Buhu, a ubrzo policijska istraga navodi da tragovi vode prema krimi-organizaciji na čijem je čelu spominjani Maksimović Maka. Tada protiv Tapija i njegovih masona u front ulazi i sama država sa svim svojim kapacitetima.

Dani mu odbrojani

To više za Tapija nisu samo problemi, počela je agonija kojoj se ne nazire kraj. Gotovo je prisiljen da napusti Beograd i preseli se privremeno u Švajcarsku. Povremeno se javlja novinarima i kazuje da je otišao iz Srbije jer mu otvoreno preti Služba državne bezbednosti, ima informaciju da su mu dani odbrojani.

"Jedan od šefova policije me je obavestio šta mi se sprema i izneo mi je detalje plana po kojem će me ubiti u osam sati uveče kada budem izlazio iz restorana u kojem sam imao zakazan sastanak. Taj prijatelj mi je to dugovao, a verujem i da se plašio osvete ukoliko preživim. A druga likvidacija trebalo je da nastupi neposredno nakon ubistva Slavka Ćuruvije. Znam da je trebalo da budem ubijen 6. juna 1999. godine. Jedna poznata folk pevačica koja je bila s jednim od vodećih ljudi SDB-a pričala je da sam posle Ćuruvije ja na redu", pričao je Tapi novinarima.

Tapi tada odlazi u Crnu Goru, krije se, ali se vraća u Beograd posle tri meseca jer su se, po njegovim rečima, "u međuvremenu nagomilale preče likvidacije". Očigledno veruje da, ako ostane u kontaktu s novinarima, ostaje prisutan i u široj javnosti pa će ga to zaštiti do daljeg:

"Prisluškuju me ovi iz DOS-a. Državna bezbednost je 2001. za Aranđelovdan pustila u rad prislušnu stanicu koja može da prisluškuje mobilne telefone. Tačno 6. oktobra 2000. ta stanica je sklonjena u jedno prigradsko naselje. Ona sada služi kao centar jedne stranke. U zvaničnom SDB-u samo nekoliko ljudi zna za njen rad. Znam i tačnu lokaciju. To što ja znam, zna još dosta ljudi. A taj koji vodi tu operaciju zna da ja sve znam i stalno mi šalje poruke da nove parlamentarne izbore neću dočekati živ", bombastično izjavljuje Tapi.

Javnost o događajima vezanim za Tapija saznaje na kašičicu, u stvari samo kad se on javi i hoće da priča novinarima u koje je ima poverenja. Tako u jednom od poslednji intervjua tvrdi:

"Moj život se izmenio 3. januara 2002., kada su me drugari obavestili da se nešto čudno događa oko moje kuće, gde se motaju kola DB-a s novim ljudima, koji su njima bili nepoznati. Informisali su me i da su isti dovukli neku opremu i instalirali je u mojoj blizini, ali da ne znaju o čemu se radi. Vrlo brzo sam uočio da je preko puta moje adrese, u Maršala Tolbuhina 32, postavljena kamera u stanu DB-a koji su nekada koristili Bokanovi ‘Beli orlovi’. Saznao sam i da je u cilju praćenja u komšiluku, u stanu Miše Grofa, postavljen i laser jer moj stan ima ogroman prozor. A onda su počele da se događaju neverovatne stvari", govorio je Tapi u svom poslednjem intervjuu avgusta 2002. za nedeljnik "Oko".

Poslednji sati Tapijevog života

I onda dolazimo do večernjih sati tog 29. oktobra 2002. godine. Može se donekle rekonstruisati iz nezvaničnih izvora…

To bi onda izgledalo ovako: Tapi je tih dana imao izraženo visok krvni pritisak, a lekari su ga savetovali da obavezno ode u bolnicu, što je on to odbijao. Te večeri, oko 19 časova, veća grupa policajaca s nekoliko vozila opkolila je zgradu gde je stanovao Tapi. Došli su da ga kao vode na informativni razgovor, a supruga je pozvala komšiju lekara da mu prvo izmere pritisak. To policajce nije sprečavalo da izvrše pretres stana. Onda su insistirali da pođe s njima u gradsku policiju, iako je komšija lekar apelovao da mu se prvo pruži medicinska pomoć pa da ga onda vode na razgovor.

Tapi je s policajcima otišao na informativni razgovor, a sa sobom je poneo i lekove za krvni pritisak. Prolazili su dugi neizvesni sati, a onda su supruga i ćerka čule na televizijskim vestima da je "u stanici policije iznenada preminuo poznati slikar Dragan Malešević Tapi"!

A šta se zapravo događalo te noći u zgradi gradske policije, u tadašnjoj ulici 29. novembra? To se do dana današnjeg saznavalo onako uzgred, u fragmentima. Zvanično, toga dana i noći sprovodila se policijska akcija "Splav", koju je osmislio i sprovodio Milan Obradović, načelnik beogradske policije, a cilj je bilo rasvetljavanje ubistva policijskog generala Boška Buhe. Privedeno je oko 30 ljudi, a među njima i Tapi.

Takođe, dok je Tapi davao izjavu, kako tvrdi policija, njemu je iznenada pozlilo. Došla je ekipa Hitne pomoći, ali njemu nije bilo pomoći. Preminuo je od infarkta.

Sahranjen s masonskim simbolima
Tapi je sahranjen u prisustvu rodbine, velikog broja prijatelja i javnih ličnosti, po pravoslavnom obredu, ali s masonskim simbolima. U čitulji u "Politici" pisalo je da je Tapi mason najvišeg, 33. stepena i grand komander Vrhovnog saveta Srbije drevnog i prihvaćenog Škotskog reda. Nakon njegove smrti, Velika nacionalna loža Srbije formirala je novu ložu pod njegovim imenom.

Na šestoj parceli Centralnog groblja u Beogradu stoji spomenik u crnom mermeru na kojem piše "Dragan Malešević Tapi 1949-2002. Bio jednom jedan Tapi".