Klod Mone je oženio prostitutku koju je sa sobom vodio kao "golog modela": Ona je obolela, a on pod isti krov doveo i ženu svog prijatelja da joj pravi decu

Kod slikara Kloda Monea (nikako ga ne mešati sa Eduarom Maneom) sve je, čini se, bilo u izobilju. Imao je neizmeran slikarski dar, nepokolebljivu hrabrost da ide svojim putem i dovoljno upornosti da istraje čak i onda kada su mu sa njegovom za to vreme neshvatljivom „mazarijom“ zatvarali vrata svih važnijih izložbi. Poživeo je 86 godina, a za sobom ostavio brojnu porodicu — rođenu decu, ali i usvojenu.

Klod Mone je rođen kao sin skromnog sitnog trgovca iz Pariza, i prema očekivanjima porodice trebalo je da nastavi porodični posao. Sudbina je, međutim, za njega već tada imala neko drugo, mnogo svetlije mesto.

Kada je imao samo pet godina, porodica se preselila u primorski Havr, na obalu Lamanša. Život kraj mora imao je snažan uticaj na njegovu maštu, ali ne i na osećaj za trgovinu. Dok su roditelji očekivali da se upozna sa svetom porodične prodavnice, Moné je mnogo češće nestajao među magacinima, jedrima i ribarskim mrežama. Luka mu je bila važnija od škole, a svet senki i svetlosti na talasima mnogo zanimljiviji od brojki i knjiga.

Rani talenat: dečak čije su karikature poznavali svi u gradu

U školskim klupama malo ga je šta zanimalo, osim — papira. Na časovima je uvek, polu-skrivajući se iza sveske, crtao karikature svojih učitelja i profesora. Imao je neverovatnu sposobnost da u nekoliko poteza uhvati izraz lica, karakter i gestikulaciju.

Ubrzo je postao poznat u celom Havru kao „onaj dečak koji crta“. Građani su mu naručivali karikature, a Moné, još kao tinejdžer, počeo je da zarađuje sopstveni novac. To mu je dalo samopouzdanje — ali i prvi osećaj da bi umetnost mogla biti, ne samo strast, već i životni put.

Podrška iz porodice i ključni susret sa mentorom

Najvažniju podršku pružila mu je tetka, žena koja je duboko volela umetnost i verovala da njen nećak ima nešto posebno. Kada je sakupio nešto ušteđevine, zamolio ju je da mu doda nedostajući iznos kako bi mogao da ostvari san o odlasku u Pariz.

Ali taj put nije bio samo hir mladog slikara. U njegovom džepu bila su i preporučna pisma od Ežena Budena, čuvenog slikara koji je živeo u Havru. Bude je bio jedan od prvih koji je prepoznao Monéov potencijal i ohrabrivao ga da slika na otvorenom, hvatajući svetlost i atmosferske promene — nešto što će kasnije postati temelj impresionizma.

Sa tek punoletnim žarom i tek toliko samopouzdanja da mu je svet delovao dostižano, Mone je otputovao u Pariz. Želeo je da vidi platna velikih majstora, da uči, da upija svaki potez, svaku senku i svaku liniju. To je bio trenutak koji će zauvek promeniti ne samo njegov život, već i čitavu istoriju umetnosti.

U boemskom Parizu, među slikarima, piscima, modelima i večitim sanjarima, Klod Mone je zauvek sahranio nadu svog oca da će on jednog dana preuzeti porodični posao. Umetnost ga je potpuno obuzela. Upisao je slikarsku školu i tamo upoznao dvojicu ljudi koji će kasnije postati stubovi impresionizma — Ogista Renoara i Alfreda Sislea. U tom krugu nastajala je nova umetnička misao, „umetnost utiska“, kasnije nazvana impresionizam. Moné je u njoj pronašao svoj glas.

Veliki san Manéa je osvojiti Pariz

Sa 26 godina, odvažan kao nikada do tada, Mone se usudio na još veći korak. Hteo je da učestvuje na Pariškom salonu, najvažnijem umetničkom događaju u Francuskoj, i to ne sa malom slikom — već sa ogromnim platnom veličine šest sa četiri metra. Njegova namera nije bila skromna: želeo je da nadmaši Eduara Manea, čiji je famozni, provokativni „Doručak na travi“ Salon prethodno odbio.

Moné je počeo da prenosi svoj ambiciozni nacrt na ogromno platno. Međutim, što se više upuštao u rad, to je više tonuo u složene detalje. Slika ga je toliko iscrpljivala da je, uprkos strasti, shvatio da neće uspeti da je završi na vreme. Na kraju je ostavio nedovršeno delo kao zalog za dugove vlasniku radionice, jer više nije imao čime da plati.

„Veliki kolhoz“, kada umetnost i život izmaknu kontroli

Shvativši da neće stići da završi svoju verziju „Doručka na travi“ na vreme za otvaranje Salona, Mone je u roku od svega četiri dana naslikao novo platno — „Ženu u zelenoj haljini“. Model je bila Kamila Doncije, tada veoma poznati pariski model — ali i žena kojoj su, između poziranja, mnogi umetnici pripisivali „dodatne usluge“.

Njihova profesionalna saradnja brzo se pretvorila u nešto mnogo ličnije, a zatim i u skandal. Kamila je ostala u drugom stanju i rodila njihovog sina Žana. Moné je želeo da se oženi njome, ali njegova porodica je burno reagovala. Smatrali su Kamilu nepodobnom, a brak opasnim po njega.

Kamila je, uprkos svemu, pristala da živi s njim i bez braka, samo da Monéov strogi otac ne bi uskratio sinu nasledstvo. Tri godine njih dvoje su živeli kao ljubavnici, potajno se sastajali i skrivali dete pred svetom.

Neočekivani preokret posle venčanja

Kada su se, konačno, ipak venčali, usledio je novi šok. Moné je saznao da ni njegov otac nije bio bezgrešan. Klod stariji je imao dugogodišnju ljubavnicu, sa kojom je živeo dvostruki život. Kratko pred smrt, potpisao je brak sa tom ženom, priznao njihovu vanbračnu ćerku i obezbedio im najveći deo svog imetka.

Moné, koji je mislio da se bori za svoje pravo na ljubav, ostao je zapanjen spoznajom da je njegov otac, koji je osuđivao njega i Kamilu, zapravo nasledio isti obrazac ponašanja. I da, umesto podrške, svom sinu ostavlja samo porodičnu gorčinu i nepravdu.

Uspon iz siromaštva i bolest koja sve menja

U to vreme Monéove slike počinju dobro da se prodaju, pa se porodica napokon izvlači iz dugog perioda oskudice. Život, međutim, retko dopušta mir. Nakon još jednog spontano prekinutog trudničkog ciklusa, Kamila ozbiljno oboleva. Lekovi, nega i stalna putovanja ponovo povećavaju troškove, a Moné, i pored sve veće popularnosti, teško uspeva da pokrije rastuće izdatke.

U tom trenutku ruku pomoći pruža porodični prijatelj i mecena, bogati kolekcionar umetnina — Ernest Ošede. Njegova podrška će se pokazati kao sudbonosna ne samo za Monéov rad već i za njegov privatni život.

Umetnik, mecena i žena između njih

Dok je oslikavao dekorativne panele u velelepnom imanju porodice Ošede, Moné je provodio mnogo vremena sa Ernestovom suprugom — Alisom. Porodica Ošede tada je već imala petoro dece. Kada se rodilo šesto, sve češće su počele da kruže sumnje — ne sasvim bez osnova — da je otac deteta upravo Moné.

Situacija je postajala sve složenija. U jednom trenutku, dve porodice — Monéova i Ošedeova — počele su da žive pod istim krovom. Takav aranžman, za ono vreme skandalozan, za njih je bio jedini način da prežive finansijski i emocionalni haos koji ih je okruživao.

Smrt, dužnost i novo porodično poglavlje

Posle Kamiline smrti, Klod se našao pred ogromnim teretom odgovornosti. Brinuo je ne samo o svoja dva sina, već i o šestoro Ošedeove dece, jer ih Ernest gotovo nikada nije posećivao. On je živeo svoj poseban, odvojen život, a svoju porodicu ostavio u tuđim rukama. Ubrzo je preminuo.

Tek tada su se stvari donekle smirile. Moné se oženio Alisom, i svi zajedno preselili su se u Živerni, mirno mesto u Normandiji, koje će kasnije postati legendarno zahvaljujući njegovim vrtovima. Kuća okružena raskošnim baštama, jezercetom i mostićima postala je srce impresionističkog sveta — i Monéov dom do kraja života.

Klod je nadživeo Alisu za petnaest godina. Iako je postepeno gubio vid, radio je sve do poslednjih dana. Umro je 5. decembra 1926. godine. Danas je imanje u Živerniju pretvoreno u muzej, u koji dolaze hiljade ljudi da vide gde je nastala čuvena serija „Lokvanja“.

Jedna Kamila za sve njegove slike

Velika slika „Doručak na travi“ (Monéova verzija, ne Maneova) ležala je čak osamnaest godina bačena u podrumu. Kada ju je konačno otkupio, bila je već delimično trula. Da bi je spasao koliko je moguće, Moné je isekao ogroman rad na tri dela i preneo ih u svoj atelje. Jedan deo bio je toliko oštećen da više nije mogao da ga obnovi, ali je druga dva uspeo da sačuva preko kolekcionara. Danas se nalaze u muzeju Orsej u Parizu.

Skica na osnovu koje je Moné prenosio kompoziciju na veliko platno — veličine 130 × 181 centimetar — dobila je svoju sopstvenu sudbinu. U Moskvu ju je 1904. godine kupio poznati trgovac i mecena Sergej Ščukin, jedan od najvećih kolekcionara francuske umetnosti u to vreme. Danas se ova dragocena skica može u celini i detaljno videti u Puškinovom muzeju likovnih umetnosti.