Na sahrani Marka Živića, Neveni, njegovoj sestri, prišla je porodica i saopštila nešto čudno: Noć pre smrti, javio im se iz bolnice

Prošlo je gotovo pet godina otkako nas je napustio Marko Živić, ali odsustvo tog čoveka i danas se oseća gotovo fizički. Kao tišina posle aplauza koja je prerano utihnula. Kao prazna stolica u garderobi, nedovršena rečenica, neispijena kafa sa prijateljima. Marko nije bio samo deo pozorišne i televizijske scene — bio je deo svakodnevice mnogih ljudi, čak i onih koji ga nikada nisu lično upoznali.

Poslednji dani 

Marko je preminuo 14. oktobra 2021. godine, u 49. godini, od posledica korona virusa. Vest o njegovoj smrti pogodila je javnost kao hladan tuš — naglo, bolno i nepravedno. Mnogi nisu mogli da poveruju da je otišao čovek koji je delovao neumoran, večito u pokretu, večito nasmejan.

U intervjuu za magazin Gloria, njegova sestra Nevena govorila je o poslednjim danima svog brata. Iako visoka temperatura i iscrpljenost nisu ostavljali prostora za dilemu da mu je potreban odmor, Marko nije želeo da otkaže predstavu „Let iznad kukavičjeg gnezda“, zakazanu za 25. septembar 2021. godine.

„Sala je bila rasprodata. Poslao je kratku poruku: ‘Ne otkazuje se’. Lik Martini je bila njegova uloga života“, ispričala je Nevena. Ta kratka rečenica danas zvuči kao njegova životna filozofija — odgovornost prema publici, poštovanje prema kolegama i bezuslovna ljubav prema sceni.

Igrao je bolestan, pod temperaturom, dajući poslednje atome snage. Tek kada su kolege shvatile koliko mu je stanje ozbiljno, pozvali su hitnu pomoć.

Bolnica, nada i tišina koja je zabolela najviše

Prebačen je u bolnicu „Dragiša Mišović“, gde se njegovo stanje ubrzo pogoršalo. Nevena se priseća trenutaka ispunjenih nadom, porukama koje je slala, verom da će se izvući — jer Marko je već pobeđivao život u mnogo težim borbama.

„Čekala sam odgovor… a onda je došla tišina. Ta tišina je bila najstrašnija“, rekla je. Tišina koja ne donosi olakšanje, već ostavlja prazninu koja se ne popunjava vremenom.

Sahrana u kostimu – kada se život i umetnost spoje zauvek

Marko Živić sahranjen je u kostimu iz predstave „Let iznad kukavičjeg gnezda“, u kojoj je briljirao čak 209 puta. Taj čin nije bio samo simboličan — bio je duboko ličan i emotivan oproštaj od čoveka koji je scenu doživljavao kao dom.

„Želeo je da taj kostim jednog dana stoji pored crtačkog stola našeg oca“, ispričala je Nevena. Njihov otac Svetislav bio je arhitekta, slikar i amaterski glumac — umetnik u punom smislu te reči. Markova želja da njihovi radovi stoje jedan pored drugog govori o poštovanju prema porodici i umetnosti koja se u njihovom domu živela, a ne samo učila.

Kad je ležao u bolnici, Marko Živić je istakao kako su u prevazilaženju problema dve stvari vaćne:
1. Da ne misliš zašto se to tebi desilo, jer što da ne

2. Nema nazad

"Čim sam ušao u bolnicu rekao sam - kad kreće remont? Tako sam ja svojim vedrim duhom činio da nam svima oko mene bude bolje. Baš zato što nema nazad. Na optimizmu se radi, optimizam je vera i snaga. Padovi su normalni, ali je važno posle pada i ustati".

Porodica u kojoj je umetnost bila način života

Marko je odrastao u porodici u kojoj su stvaranje, lepota i izražavanje bili svakodnevica. Majka Biljana bila je nagrađivani recitator, a otac Svetislav čovek koji je spajao arhitekturu, slikarstvo i glumu. Iz takvog okruženja Marko je poneo širinu duha, vedrinu i osećaj da umetnost nije profesija — već poziv.

Velika dela o kojima se nije govorilo

Iza reflektora i kamera, Marko je živeo tihim, skromnim životom. Pomagao je deci bez roditelja u kruševačkom domu, manastiru Sveta Petka kod Paraćina, kolegama koji su se našli u teškim životnim situacijama. Nagrade koje je dobijao često je poklanjao u humanitarne svrhe, bez potrebe da se o tome zna.

„Nosio je jedan džemper, jednu jaknu, jedne cipele“, govorila je Nevena.

„Govorio je: ‘Ne trebaju mi dva kreveta, jer mogu spavati samo u jednom.’“

Posle sahrane, prišla joj je porodica koju je Marko godinama finansijski pomagao, a da to niko nije znao. Takav je bio — diskretan u dobroti, glasan samo u radosti.

„Ajde da podelimo pivo“ – slavljenje života

Njegov talenat prvi je prepoznao legendarni Đuza Stojiljković, koji mu je postao mentor, ali i prijatelj. Njihov odnos bio je ispunjen poštovanjem, humorom i posebnim ritualom:

„Đuzice, ajde da podelimo pivo“, govorio bi Marko. Jedno, drugo, treće — ponekad i celu gajbu. To nije bilo puko druženje, već način da se život slavi bez velikih reči.

Borba sa bolešću i povratak jači nego ikad

Godine 2008. Marko je vodio tešku borbu sa zloćudnim tumorom na jednjaku i želucu. O toj borbi govorio je otvoreno, bez ulepšavanja, ali sa zaraznim optimizmom.

„Bio sam lud od energije — lud da tu trku istrčim“, govorio je. U bolnici je bodrio druge pacijente, zbijao šale, unosio nadu.

„Noću sam plakao vezan za krevet, ali sam ustajao i glumio Rokija Balbou po hodniku. Moraš da se isčupaš.“

Njegov povratak na scenu u Beogradskom dramskom pozorištu bio je trijumf. Publika ga je dočekala stojeći, uz ovacije i suze — trenutak u kome je umetnost pobedila strah.

Legat koji traje

Rođen 4. aprila 1972. godine u Kruševcu, Marko Živić diplomirao je glumu 1995. godine u Novom Sadu. Ostaće upamćen po ulogama koje su spajale humor i emociju, lakoću i dubinu, smeh i tugu.

Danas njegovo ime nosi Mala scena Kruševačkog pozorišta — mesto gde se njegovo prisustvo i dalje oseća, gde se pamti čovek koji je znao da voli bez rezerve.

Marko Živić nije živeo dugo, ali je živeo potpuno. Voleo je ljude, scenu, život. Davao je sebe bez straha da će ostati prazan — i upravo zato je ostavio toliko toga iza sebe.

Neki ljudi odu, a svet se nastavi istim ritmom.
A neki odu — i ostave tišinu koja govori više od hiljadu reči.

Marko je bio jedan od tih.

Poznato je da je Marko bio u braku sa voditeljkom Natašom Pavlović, a nakon razvoda započeo je vezu sa partnerkom Majom, sa kojom je proveo deset godina u ljubavi.

„Najžalije mi je budućnosti koja se neće ostvariti. Mogao je još mnogo toga da uradi. Reagovao je na svačiju nepravdu, pokušavao da reši tuđe probleme. Svoje je nosio u sebi. Dešavalo se da oseća da je zaboravljen, skrajnut, da može da pruži više na filmu, televiziji i u pozorištu. Nije o tome pričao, trudio se da šalom i smehom maskira neraspoloženje kada bismo primetili da ga nešto muči. Imao je sreću da poslednjih deset godina provede s Majom. Ona je bila njegova sigurna luka. Bio je veoma vezan i za moju kćerku Danicu. Voleo je ljude, a i oni njega. Toga sam u potpunosti postala svesna kada nas je napustio“, zaključuje Nevena Živić.

Stil / Balkanskom ulicom / Kragujevacgrad/Glossy