Smrt Endija Vorhola 1987. godine označila je tužan kraj života obeleženog umetnošću i slavom. Preminuo je iznenada u 58. godini, nakon što je trebalo da se podvrgne jednostavnoj operaciji.
Iako je Vorhol preživeo pucnjavu koja mu je promenila život gotovo dve decenije ranije, fizičke i emocionalne posledice tog događaja progonile su ga do kraja. U februaru 1987. primljen je u bolnicu radi rutinske operacije žučne kese. Međutim, njegovo krhko zdravlje, pogoršano hroničnom dehidracijom, upotrebom droga i trajnim posledicama ranijih povreda, činilo je proceduru daleko rizičnijom nego što se očekivalo.
Isprva se činilo da se Vorhol uspešno oporavlja, ali manje od 48 sati nakon operacije pronađen je onesvešćen u bolničkom krevetu. Obdukcija je pokazala da je njegovo srce otkazalo usled ventrikularne fibrilacije, verovatno izazvane stresom kojem je već oslabljen organizam bio izložen.
Ovaj tragični događaj potresao je svet koji je oplakivao gubitak čoveka čije je delo postalo sinonim za kontrakulturu i ikonografiju Amerike šezdesetih godina.
Rani život i plodna karijera Endija Vorhola
Endi Vorhol rođen je 6. avgusta 1928. godine u Pitsburgu, u porodici rusinskih imigranata iz Čehoslovačke. Kao dete, oboleo je od reumatske groznice, čije su posledice ostavile trajne posledice, zbog čega je često ležao u krevetu. Te dane provodio je crtajući, fotografišući i praveći albume sa isečcima, što su postali hobiji koji su ga inspirisali na kasniju umetničku karijeru.
Nakon što je 1945. završio srednju školu, upisao je Karnegi institut za tehnologiju, gde je studirao komercijalnu umetnost i dizajn. Po sticanju diplome iz likovnih umetnosti preselio se u Njujork, gde je brzo postao uspešan kao ilustrator za časopise i reklame, naročito poznat po crtanju obuće.
Tokom šezdesetih, Vorhol je stekao ogromnu slavu zahvaljujući izložbi slike "Velika supa od paradajza Kembel sa otvaračem za konzerve (povrće)". Našao je svoju nišu u pop-artu i ubrzo se kretao u društvu poznatih ličnosti, muzičara i umetnika.
Krajem šezdesetih, otvorio je svoj umetnički atelje u Njujorku za gradske mlade ljude, mnoge iz kontrakulturnih krugova tog vremena. Studio je bio poznat kao "Fabrika" (eng. The Factory), a u njemu su se okupljale njegove muze, među kojima i Edi Sedžvik i navodna ljubavnica Boba Dilana.
Upravo u Fabrici upoznao je Valeri Solanas, koja ga je kasnije upucala iz mržnje. Iako incident nije direktno doveo do njegove smrti, u Vorholu je razvio dubok strah od bolnica, što će se pokazati pogubnim dve decenije kasnije.
Valeri Solanas puca u Vorhola
Društvena aktivistkinja Valeri Solanas posećivala je Fabriku nekoliko puta sredinom šezdesetih godina. Iako nije bila bliska sa Vorholom, poznavali su se i pojavila se u jednom od njegovih nezavisno produciranih filmova.
Godine 1965. počela je da ga nagovara da finansira njene projekte, uključujući predstavu "Uz tvoju zadnjicu" (eng. Up Your A*s). Vorhol je pročitao scenario, ali nije bio impresioniran i distancirao se od nje. Zatim mu je 1967. pisala u vezi s rukopisom "Skam manifesta" (eng. SCUM Manifesto), koji je pozivao žene da zbace društveni poredak i eliminišu muškarce. Kada joj nije odgovorio, postala je paranoična, ubeđena da će Vorhol ukrasti njene ideje i koristiti ih u svom radu.
Dana 3. juna 1968. Solanas je pucala na Endija Vorhola i umetničkog kritičara Marija Amaju u Vorholovoj kancelariji na Junion skveru. Dok je Amaja zadobio samo lakše povrede, Vorhol je teško ranjen i proveo je dva meseca u bolnici. Solanas se sama prijavila policiji i kasnije je osuđena na tri godine zatvora.
Kao posledica pucnjave, Vorhol je ostao trajno invalid i morao je da nosi hirurški korset koji mu je držao unutrašnje organe na mestu. Njegov rad i život su se nepovratno promenili, a incident je na kraju doprineo njegovoj smrti 1987. godine.
Kako je Endi Vorhol umro posle "rutinske" operacije žučne kese
U godinama nakon pucnjave, Vorhol se povukao i okrenuo razvoju poslovnih aktivnosti, sklanjajući se od kontroverzne umetnosti.
Iako se u ranijim radovima bavio temama smrti, uključujući instalaciju sastavljenu od novinskih članaka o nesrećama i pogubljenjima, nakon napada njegova umetnost je postala još mračnija, često sa motivima pištolja.
U svom dnevniku, 16. novembra 1978, zapisao je: "Rekao sam da nisam bio kreativan otkad su me upucali, jer sam posle toga prestao da viđam jezive ljude."
Međutim, najveći uticaj koji je incident imao na njega bila je razvijena hipohondrija i fobija od bolnica. I pored brojnih zdravstvenih problema, uključujući ozbiljne tegobe sa žučnom kesom, Vorhol je retko posećivao lekare — sve dok simptomi nisu postali neizdrživi.
Čak i kada je konačno zakazao pregled kod vodećeg njujorškog hirurga Bjorna Torbarnarsona u februaru 1987. rekao mu je: "Učiniću te bogatim čovekom ako me ne operišeš", preneo je "Njujork tajms" 2017. godine.
Nažalost, nije imao priliku da ispuni to obećanje. Dr. Torbarnarson je preporučio hitnu operaciju, s dobrim razlogom. Tokom zahvata otkriveno je da je Vorholovu žučnu kesu zahvatila gangrena i raspadala se prilikom vađenja iz tela umetnika.
Vorhol je preživeo operaciju i čak je obavio nekoliko telefonskih poziva nakon zahvata. Međutim, u ranim jutarnjim satima 22. februara, medicinska sestra ga je pronašla onesvešćenog u bolničkom krevetu. Obdukcija je pokazala da je umetnik preminuo od ventrikularne fibrilacije, stanja u kojem srce podrhtava umesto da pravilno kuca, što dovodi do prekida dotoka krvi i srčanog zastoja.
Nakon smrti Endija Vorhola, umetnik je sahranjen na Vizantijskom katoličkom groblju Svetog Jovana Krstitelja u Betel Parku, u saveznoj državi Pensilvaniji. Komemoracija održana 1. aprila na Menhetnu, okupila je više od 2.000 ljudi, među kojima su bili Lajza Mineli, Kalvin Klajn i Joko Ono.
U to vreme, javnost je verovala da je smrt Endija Vorhola jednostavno bila posledica neuspele rutinske operacije. Međutim, procene njegovog fizičkog stanja iz 1987. godine, kao i one sprovedene tri decenije kasnije, razotkrile su šokantne detalje o smrti jednog od najcenjenijih američkih i svetskih umetnika.
Šta je zaista prouzrokovalo smrt Endija Vorhola?
Uprkos uvreženom mišljenju da je Vorhol jednostavno imao nesreću tokom osnovne hirurške intervencije, istina je, zapravo, još tragičnija.
Prema rečima doktora Torbarnarsona, Vorhol je priznao da je hronično dehidriran i neuhranjen uoči operacije, što je verovatno bila posledica problema sa gutanjem koje je razvio posle ranjavanja. Pored toga, bio je poznat kao korisnik droga i godinama je svakodnevno uzimao amfetamine (spid), a zbog svoje fobije od bolnica redovno je izbegavao lekarske preglede. Ovi problemi, u kombinaciji sa oštećenjem organa od pucnjave, učinili su inače jednostavnu operaciju žučne kese izuzetno opasnom.
Tokom operacije, dr. Torbarnarson nije samo morao da ukloni gangrenoznu žučnu kesu, već je morao i da rekonstruiše Vorholov trbušni zid. Napor koji je telo pretrpelo tokom ove komplikovane operacije doveo je do toga da Vorholovo srce otkaže u toku oporavka.
Ova saznanja su delimično bila poznata u trenutku njegove smrti, ali su u potpunosti izašla na videlo nakon što je Vorholova porodica 1991. podnela tužbu protiv bolnice. Njegovi najbliži tvrdili su da je došlo do neadekvatne nege i nemara, posebno navodeći trovanje vodom (hiponatremiju), a spor je okončan vansudskim poravnanjem u nepoznatom iznosu.
Ispostavilo se da ni Vorhol ni njegova porodica nisu bili svesni ozbiljnosti rizika koje je operacija nosila. Tragično, za umetnika se njegov najveći strah, od bolnice i lekara, na kraju obistinio, piše "ATI".
Ostao je upamćen kao jedan od najvećih.
