Razumna i racionalna, a opet emotivna umetnička duša, Lepa Brena je bila i ostala pojam uspeha i zvezdane prašine koja ne otpada. Uvek drugačija, nova, sklona promenama, u ovom razgovoru pokazuje osećanja brižne majke, odane supruge i ćerke, ali i žene koja izuzetno vodi računa o sebi.
Kad počnu da se približavaju božićni i novogodišnji praznici, šta vam je prvo u glavi: radost, ukrašavanje kuće, trpeza, leškarenje ili - mikrofon?
- Oduvek sam mislila da ću tih dana smanjiti posao i obaveze, ali to izgleda nije moj slučaj. Dobro je što postoje ta decembarska i januarska priča, razbijaju zimsko sivilo. Svake godine okitim kuću još početkom decembra, kako bi se deca radovala. Dok su bili mali, kitili smo od poda do plafona, stavljali lampione, Deda Mrazove na saonicama, jelene... Grudvali smo se, dolazilo im je društvo, iz saune smo se bacali u sneg pa se vraćali u zatvoreni bazen. Posle bismo ih ušuškali i stavljali u krevet, a onda pakovali poklone koje im je, navodno, kroz kamin spustio Deda Mraz. Kad god vidim jelku, setim se dečjeg odrastanja.
A sad kad su sinovi odrasli?
- Danas, kad su deca otišla i osamostalila se, malo sredim kuću i dvorište da izgledaju svečano. Postoji ta praznina kućnog gnezda. Obilazim dečje sobe i borim se da ne kažem kako mi je teško. A srećna sam što su samostalni. Previše sam senzibilna i emotivna majka, na meni se to vidi. Valjda je to ta umetnička crta. Mislila sam nekad da ćemo se družiti, ukrašavati kolačiće, kuvati... Sad oni svi žive svoj život, rade, i jedva čekam dan kad ću ih videti. To mi je velika radost.
Kako ste dočekivali nove godine kad ste bili mali, s roditeljima, bratom i sestrom? Da li je bilo svega što srce poželi?
- Nas petoro smo živeli u dvosobnom stanu u Brčkom, ali među nama je bila velika ljubav koju smo Boba i ja preneli i na decu. Na jelki mog detinjstva nije bilo kugli, već obilje raznobojnih svilenih bombona i jedva smo čekali da vidimo poklone. Dobijali smo igračke, kapute, čizme... Danas svi imamo sve, ali kao da je iščezla radost kad nešto dobiješ. Od oca sam žickala one žute banke i kod čika Ćamila kupovala karamele, bombone "kiki" i "negro"... Od tatine firme dobijali smo paketiće. Radovali smo se neopisivo. Šta god na svetu danas da kupim, ne mogu toliko da se obradujem.
Koga se najviše setite kad prorade uspomene?
- Majka je bila alfa i omega naše porodice. Sve što sam postala zahvaljujem njoj. Dobro se sećam čuvene "minas" kafe koju sam pila s majkom. Taj ukus je bio tako specifičan, kao simbol naše porodične ljubavi. Nedavno sam bila u Sarajevu i ušla u Kuću sevdaha da popijem kafu s ratlukom. Sedela sam s novinarima i ukus te kafe me je toliko vratio u detinjstvo da su počele da mi naviru suze. Htela sam da se uštinem i prestanem da plačem pred novinarima, pomisliće ljudi šta se sa mnom dešava! Suze s Draganom Mirković, sa Aleksandrom... Emocije naviru i kažem sebi da ne mogu baš da plačem gde mi padne napamet.
Da li ste sad u godinama kad možete da budete opušteni i mirni? Sinovi su odrasli, brak stabilan i bez skandala, karijera neprikosnovena... Postoji li neko "ali"...?
- Jesam opuštena s obzirom na godine i iskustvo. Ipak, svako ko priča da je to nešto neprikosnoveno i fantastično... Moj i Bobin brak jeste stabilan, ali mi nastojimo da poštujemo jedno drugo i damo sebi životnu i kreativnu slobodu. Ne treba ljudi da se guše u brakovima, pa ni u poslu. Naša deca idu dobrim putem, lepo su vaspitani i ponosni smo na svu trojicu. Ali - uvek brinete. Na neki način jesam mirna, ali kad imate decu, stalno se pitate jesu li dobro, zdravo, gde su, šta su...
Na koji način ste uspeli da očuvate porodicu? Toliko putovanja, odsustva od kuće, nastupa.... Postoji li cena koju ste platili?
- Priznajem da sam svaki put nenormalno patila kad sam ostavljala decu, redovno sam plakala. Sve njihove dečje bolesti i školske dane teško sam preživljavala, sve dok mi jednom neki čovek nije rekao da nema deteta koje nije završilo osnovnu i srednju školu. Tad mi je laknulo. Sad kad su odrasli, opet mi nedostaju, stalno. Volim da mi dolaze sva trojica, da popijemo kafu i pričamo naše male priče.
Ima mnogo žena kojima ste uzor i inspiracija. Kako žena danas da postigne i da bude uspešna u poslu, sjajna domaćica, vešta ljubavnica, dobra majka i tip-top skockana?
- Svaka žena treba da nađe svoje prioritete, ali niko ne voli negativne i mrzovoljne ličnosti. Život nije lak nikome. Mi žene treba da štitimo jedna drugu i ja nastojim da budem primer dobrog i pozitivnog. Moja je sreća što pored sebe imam čoveka koji mi je velika podrška. Prihvatio me je u sjajnim izdanjima, običnim, ali i teškim. Imam u njemu i prijatelja i sagovornika. A bili smo sve što je trebalo da budemo. Bila sam i ljubavnica, i uzorna supruga puna podrške, odgajala sam našu decu i bila posvećena poslu. Jedino se nisam trudila da budem dobra kuvarica.
Spadate u žene kojima godine ne mogu ništa. Na koje stvari najviše obraćate pažnju kad je izgled u pitanju?
- Obraćam pažnju preterano na - sve! Moje telo nije kanta za smeće, već nešto što treba da negujem pravilnom ishranom, masažama, plivanjem... Vodim računa od malog prsta na nozi do vrhova kose. Takva mi je bila i majka, perfekcionista. U ogledalu se pogledam od glave do pete, spreda i otpozadi. Pa... zadovoljna sam. I s tim samopouzdanjem izlazim iz kuće. Joga, kvantna medicina, frizeri, manikiri, pedikiri, psiholozi, bioenergetičari, dobra knjiga... Učinite sve da budete srećni i ispunjeni. I vodite računa da se ne družite sa energetskim vampirima. Ja ih prepoznajem na kilometar.
Bili ste i ostali pojam uspeha, lepote, snage i istrajnosti širom prostora bivše Jugoslavije. I još niste stali! Šta vas drži da i dalje idete napred?
- Kod nas se ustalilo mišljenje da ljudi imaju rok trajanja, da treba da odu u penziju i stanu. Ja sam blagoslovena ovim poslom. Pogledajte Toma Džonsa, Džejn Fondu, Roda Stjuarta, Šer... Svi imaju 80 i više godina i veoma su aktivni. Dučić je rekao da postoje dve vrste ljudi: oni kao granit i oni kao stara, iznošena cipela. Prvi samo malo izgube sjaj s vremenom, nisu ogorčeni i zli. Kakva im je duša, takvo im je i lice. Nadam se da sam i ja granit. Obožavam svoju porodicu i volim inovacije kao što su moje čarape "ledi bi", koje ženama pružaju velike mogućnosti. Baviću se dopunjavanjem lepote svake žene, bez obzira na njene godine i kilograme.
Koju bi želju svako od nas trebalo da poželi sebi kad otkuca ponoć 31. decembra?
- Svako želi ono što mu fali. Svima bih poželela mir u duši, dobro zdravlje, da ste voljeni i da volite nekoga. Darujte poklone onima koji znaju da im se raduju. Kako bi rekla moja drugarica Senida: "Abd se vidimo!" Pitala sam je šta znači to "abd", ona kaže: "Ako bog da". Drago mi je što pričam za Stil portal jer ga volim i pratim. Ima lepote, bavi se životom i ljubavlju što je i moje životno opredeljenje.
Srećna vam Nova godina!
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
(Autor: Ljilja Jorgovanović)
