Svi ga pamte kao Burduša, romskog muzičara iz serije "Muzikanti". Malo ko zna da je Jovan diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Još manje ljudi zna zašto su oči ovog glumca večito delovale tužne.
Jovan Janićijević Janaćko - Burduš rođen je kao jedan od petoro dece učitelja Janićija i domaćice Vere. Imao je tri starije sestre i brata blizanca Andriju. Porodica Janićijević selila se po celoj Srbiji jer je Janićije učiteljevao i u Paraćinu i u Maskarama kod Kruševca i u Vlasotincu, sve dok mu nije dosadilo da se potuca po zemlji. Tada je otac našeg čuvenog glumca prešao u poštansku službu, s obzirom na to da je na Solunskom frontu bio jedan od najboljih telegrafista. Tako je porodica Janićijević 1934. godine došla u Beograd.
Nije njihova sreća dugo trajala. Kada je Nemačka 6. aprila 1941. godine bombardovala Beograd Janićijevićima je izgorelo sve osim mlina za kafu. Srećom, poštanska solidarnost je uvek bila jaka i ova velika porodica smeštena je u tri kancelarije, a kolege Burduševog oca donosile su ko šta je mogao - sto, stolice, kredence... Ipak, Jovan je imao osam godina kada mu je oca uhapsila Specijalna policija.
Janićijevići nisu imali danima šta da jedu. Najveća poslastica bila im je pečena šećerna repa. Zato je Jovan zajedno sa ostalom gladnom poštanskom decom potkradao nemačku menzu, dok su ih italijanski vojnici hranili i družili se sa njima, a dečaci bi im pomagali u nekim sitnim poslovima. Jednog od Italijana koji im je dosta pomogao Burduš je do kraja života pamtio. Bio je to - Manolo.
Tokom okupacije teško se dolazilo do drva za ogrev. Kad bi neka porodica i uspela da dobije drva morali su da prate natovarena kola kako ne bi došlo do krađe. Kao i mnoge druge klince, ratno siromaštvo nateralo je Burduša da se izvešti u krađi u trku.
"Zaletimo se, maznemo cepanicu i tutanj", pričao je on.
Ipak, jednom su ga uhvatili, jer je ukrao teže parče i nije mogao da trči dovoljno brzo. Odveden je u komesarijat, dobio je batine i za kaznu je morao da opere stepenice jedne zgrade - od šestog sprata do prizemlja. Manolo je, nažalost, bio uhapšen 1943. godine kada je Italija kapitulirala. Nemci su pohapsili italijanske komuniste i tada su deca potkradala bedne kuhinje svojih majki i nosila ratnim drugovima proju u zatvor. Međutim, jednog dana kada se Burduš igrao sa drugarima na poljančetu, Nemci su zveli šestoricu Italijana i sa njima Manola. Postrojili su ih, ispred javnog toaleta, po jednog ispred svakog boksa nužnika. Deca su vikala i plakala dozivajući Manola, a on ih je pogledao, osmehnuo se i pozdravio ih klimajući glavom. Sledećeg trena pao je u izmet pogođen nemačkim mecima. Vojnici Trećeg rajha prišli su mrtvim Italijanima i još dublje ih šutnuli u toalet.
Jovan Janićijević Burduš do kraja života pričao je priču o Manolu, Italijanu koji ga je hranio, govoreći da mu je od trena njegove pogibije duša tužna.
Godine 1944, baš na današnji dan i Jovanov rođendan, malo je falilo da cela porodica Janićijević pogine. U trenutku kada je počelo bombardovanje, nalazili su se u nemačkom skloništu.
"Bombа je pаla kroz šupljinu od liftа direktno do nаs, аli, srećom, ne eksplodirа. Međutim, od pritiskа vаzduhа, mislili smo dа ćemo se ugušiti. I tаdа drugа bomba pogodi nаš stаn i opet ostаdosmo bez igde ičegа."
Po zаvršetku rаtа Burduš je krenuo u školu. Međutim, nije imao mnogo sreće u obrazovanju jer je, kako je pričao, bio rođeni baksuz. Na času istorije, kod najstrožeg nastavnika, drugar mu je šaputao - ali sve pogrešno. I ceo razred se smejao, a Jovanu je prekipelo i nasred časa je izudarao tog šaptača. Izbacili su ga iz škole, a reakciju svog oca doveka je pamtio:
"Kаo što od g... bivа pitа, tаko od tebe čovek. Ako, аko! Mаrš nа vršаlicu!"
Malo ko je mogao da pretpostavi tada da će mali Jovan postati jedan od najboljih srpskih glumaca svih vremena.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
