Slavna srpska umetnica Marina Abramović nedavno je bila prvi domaćin velike samostalne izložbe u Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu.
Zbog još jednog u nizu velikih profesionalnih uspeha Marina je glavna tema u umetničkim krugovima širom sveta, a njene dve nove knjige nepresušna su inspiracija za šok naslove u medijima.
Naime, umetnica je u knjigama opisivala brojne intrigantne detalje iz ličnog i profesionalnog života.
U ranim danima svog umetničkog života, Marina je birala teme smrti, jer je, kako kaže, težila da se bavi elementima ljudskog straha - patnjom, bolom i prioritetom postojanja.
"Koristim svoje telo da postavim ova pitanja, a javnost vidi da, ako imam hrabrosti da se suočim i oslobodim fizičkog bola, mogu i oni. Ali, ja sam uvek imala kontrolu. Onda je ova stvar izmakla kontroli! Imala sam emboliju. To je smrtonosno! Fizički bol razumem kako da kontrolišem, ali ono što ne mogu, to je bilo zastrašujuće. Ali, bilo je neverovatno koliko mi je moj rad pomogao da to preživim, priznala je u intervjuu za Njujork tajms Marina i dodala da se nakon oporavka osećala neverovatno srećnom, zato što je - živa.
Od tog trenutka, kaže, svaki dan vidi kao čudo. Međutim, to joj sada predstavlja i problem jer smatra da sva umetnost dolazi iz tragedija i nesreća.
"Sada se suočavam sa ovim problemom: kako bih mogla da dobro radim, a da i dalje budem srećna?", pita se umetnica.
Kroz svoj rad, Marina se često podvrgavala jakom bolu, jer je želela da inspiriše ljude i, kako objašnjava, ohrabri ih da vide da je sve izdrživo.
"Toliko ljudi bira bol kao način života. Uvek se radi o izborima koje donosite u svom životu. Često u svojim radovima dajem mogućnost različitih izbora. Možete pronaći blaženstvo i biti srećni; ne morate da budete sa nekim koga ne volite… Želela sam da inspirišem ljude o slobodi. Vidite patnju, vidite iskrenost, vidite neverovatne poteškoće – i one su prevaziđene. Potrebni su nam primeri da bismo podigli duh i bili inspirisani da nastavimo dalje", smatra umetnica.
Na pitanje da li joj je čudno sada kada se oseća srećnom, odgovorila je potvrdno, dodajući da je jedan od razloga to što svi živimo u najčudnijem periodu ljudske istorije:
"Godinu završavamo sa dva rata: u Ukrajini i Izraelu. Zatim slede prirodne katastrofe. Stvari ne idu na bolje. Moramo da shvatimo da je jedina stvarnost koju imamo da živimo svaki dan kao da je poslednji. Što je i filozofija performansa: biti u trenutku. Koliko smo važni? Mi smo prašina", smatra Marina Abramović.
Abramovićeva ističe da skoro svaka umetnost dolazi iz bola.
"Govorim o vizuelnoj umetnosti i o književnosti. Posebno o piscima. Mislite da je Beket bio srećan? Mislite da je Kafka bio srećan? A Dostojevski? Da li je Prust bio srećan?!", kaže Marina.
Umetnica ističe kako je tokom svoje dugogodišnje karijere razvila duboko razumevanje ljudske prirode, zavolela ljude, ali najinteresantniji su joj oni koji su ljuti, teški, stalno nezadovoljni.
"Pitam se kako da im pomognem da uzdignu duh i promene sebe? To je moja omiljena stvar. Tako je zanimljivo videti kako se ljudi razlikuju. Razumem njihovu energiju. Volim ih."
Na pitanje novinara šta misli, ko nju voli, Marina Abramović kaže da joj to nije važno.
"Ovo je kao neko „zen“ pitanje. Veoma si lukav. Ko me voli? Nije važno. Ne radi se ovde o privremenoj ljubavi. Najvažnije je kako stvoriti bezuslovnu ljubav, jer je ljubav, ako je uslovna, privremena. Dođe i prođe, a onda je sve katastrofa i patnja. Ali, ako imate bezuslovnu ljubav, opštu ljubav prema planeti, ljudskim bićima, stenama, drveću, svemu ostalom, to je ljubav koja hrani. To je ljubav koja me zanima. Ko me voli? To zavisi od njih, ne od mene", ističe umetnica.
U mnogim intervjuima, Abramovićeva je govorila o detinjstvu u Jugoslaviji i o majci koja ju je zlostavljala kao malu, a kako priznaje, tek kada je ona umrla i kada je pročitala njene dnevnike, mogla je da je razume.
"Da sam pročitala jednu stranicu ovog dnevnika dok je bila živa, moj odnos prema njoj bio bi sasvim drugačiji. Ali nisam. Uglavnom, moj otac je otišao posle 35 godina zbog mlađe žene. Mnogo je patila. Sve je to uticalo na njen odnos sa mnom. Nikada me nije poljubila. Od mene je htela da napravi ratnicu. Želela je da me učini što čvršćom. I jeste, ali ja sam mnogo patila jer mi je falilo i trebalo toliko ljubavi i nežnosti. Samo one jednostavne stvari koje nikad nisam imala od nje", iskreno je ispričala dodajući da je zbog toga naučila da ne očekuje ni od koga da će joj pomoći.
Njen životni princip je: "Ne plaši se bola, razumi ga i prihvati."
"Tada je bol mnogo podnošljiviji. Kada sam bila u bolnici, davali su mi opijate na svaka dva sata jer su bili nepodnošljivi bolovi. Ali, shvatila sam, ako tako nastavim biću biljka. Ređe sam ih uzimala, dok nisam prestala potpuno. Sama sam se nosila sa bolom. Ali, to je fizička bol. Kada je reč o emocionalnom bolu, to nikada neću uspeti. Možete da mi zadate bilo kakvu fizičku bol – moći ću da je prevaziđem na svoj način. Emotivno? Nema šanse. To je najteže. Ali ne izbegavam ništa. Potrebno je sve osetiti. Zato sam apsolutni protivnik bilo kakvih lekova. Lekove – mrzim. Moramo osećati sve koliko god je teško", izričita je Marina, prenosi Nova.
Govoreći o svojim novim knjigama, navodi da nalazi neverovatne lekcije u osvrtanju unazad jer smatra da ju je vaspitanje učinilo onim što danas jeste.
"Ovakva koncentracija i snaga volje… Iskreno, mladi umetnici su tako razmaženi. Kada dođu i kažu mi: „Želim da budem bogat i slavan“ – o, Bože, mogu odmah da napuste moju kuću. Radi se o poslu. Ne radi se o trenutnom prepoznavanju. Potrebne su godine dobrog rada da bi se negde došlo. Mnogi od njih žele brzo prepoznavanje. Kada umetnici dobiju priznanje brzo i veoma mladi, ne znaju kako da se nose s tim. Umru mladi ili se predoziraju ili šta već. Nisu navikli na prepoznavanje. Lično nemam ovaj problem."
NE PROPUSTITE
Bonus video
