Nacistički okupatori su izgladnjivali više od četiri miliona ljudi, a Odri je izbegla smrt samo za dlaku i izgubila sve što je bilo važno za mladu devojku: njen dom, njen otac je nestao, rođaci su streljani ili deportovani, a njen život je uvek bio u opasnosti zbog savezničkog bombardovanja.
„Jeli smo koprivu i svi su pokušavali da kuvaju travu – pored lala – ali ja to zaista nisam mogla da da jedem“, rekla je.
Njena ishrana se uglavnom sastojala od endivije, lisnatog, hrskavog zelenog povrća, iskopavanja i jedenja lukovica tulipana i dovoljno vode da se oseća sito.
Preživevši nemačku okupaciju, sa 16 godina imala je samo 39 kilograma i patila je od astme, žutice, akutne anemije i ozbiljnog oblika edema. Ali preživela je – za razliku od 22.000 drugih koji su umrli tokom holandske gladi kada su nacisti zaplenili hranu i gorivo preuzeli samo za sebe.
Holanđani su ostavljeni da umru od gladi i da se smrznu do smrti.
„Mama je nosila rat sa sobom ceo život“, piše njen sin Luka Doti, u odavanju počasti svojoj majci u knjizi koja uključuje i recepte njenih omiljenih jela.
Drugi svetski rat prekinuo je Odrino privatno školovanje u Londonu i njene snove da bude klasična balerina. Zbog toga je pet godina zaostajala za obukom drugih devojaka koje žive u Londonu i koje su imale bolju ishranu i sklonište tokom rata.
Njeni roditelji su se plašili bombardovanja u Londonu i naterali su je da se vrati u Holandiju. Razočarana što neće biti na sceni kao plesačica, primenila je ono što je naučila tokom svog rigoroznog plesnog treninga na svoju glumačku karijeru. Ali iza ličnosti filmske zvezde stajala je žena koja je naporno radila da vrati ono što je izgubila: dom, porodicu i sigurnost kuhinje. Iz tih ranih godina izašla je sa strašću za dobrom hranom, porodicom, domom i baštom – kao i opterećena delikatnim zdravljem.
Odrina anemija ostavila joj je tamne krugove ispod očiju koji su podstakli jedan od mnogih kompleksa tokom njenog života. Da bi povratila snagu posle rata, konzumirala je mnogo spanaća, muslija, džigerice i naravno, čokolade.
Rat joj je ostavio i zavisnost od hrane. Bila je luda za čokoladom jer je verovala da ona pomaže da se 'otera tuga'. Kada su joj kao devojci dali kutiju čokolade, 'sve sam uvek pojela do kraja', priznala je. „Ako dobijem kutiju dobre čokolade, izdržaće neko vreme, možda dva sata. Čuvši kako se roditelji svađaju, pojela je „nokte, hleb ili čokoladu“.
Na kraju nemačke okupacije, holandski vojnik joj je dao sedam čokoladica za koje je verovala da su joj pomogle da prebrodi te poslednje dane gladi. Čokolada je uvek bila nadohvat ruke u komodi u njenoj dnevnoj sobi, a malo večernje čokolade joj je postala navika tokom celog života, kao i čokoladna torta sa šlagom ispečena u njenoj kuhinji koju je sama pravila. Testenina je bila još jedna ozbiljna zavisz – 'Nije mogla bez testenine', piše Luka.
Koliko god da je jela, nikada se nije ugojila i nije se ograničavala na male porcije. Po povratku kući sa putovanja, „uvek ju je čekao tanjir špageta al pomodoro“. Čak je putovala sa testeninom, maslinovim uljem i naravno čokoladom.
Uz duboku ljubav prema testenini i čokoladi, „imala je preteranu strast i prema sladoledu, koji je jela sa pohlepom dostojnom nestašnog malog deteta“.
Sladoled od vanile zaslađen raznim začinima bio joj je još jedan favorit. Vino i dobar viski bili su na njenoj listi poroka. Odri je pušila kao mlada devojka i razvila je nikotinsku zavisnost koja se nastavila do kraja njenog života.
Na kraju rata i oslobođenja od strane savezničkih trupa, miris britanskog gasa i britanskih cigareta predstavljao je slobodu mladoj devojci. „Kada sam istrčala da dočekam vojnike, udahnula sam njihove pare benzina kao da je parfem od neprocenjive vrednosti i zahtevala sam cigaretu, iako sam se davila.“
