Isidora Bjelica vodila je borbu sa dugom i iscrpljujućom bolešću, koju nažalost nije pobedila. Preminula je 5. avgusta 2020. godine u 53. godini života, od posledica raka.
Važila je za jednu od naših najkontroverznijih ličnosti ali je pre svega bila odlična književnica, autorka mnogih bestselera, filmski kritičar i autor pozorišnih komada. Bila je prepoznatljiva po svojim šeširima pa su tokom vremena postali i njen zaštitini znak.
Poslednja dva meseca svog života, Isidora je provela u stanu svojih roditelja.
- Svakodnevno sedela na klupi ispred solitera, a komšije su joj se javljale, ali je nisu zapitkivale o zdravstvenom stanju - javio je prijatelj porodice.
Neposredno pred smrt, dok su teške bitke za zdravlje trajale, pokojna Isidora Bjelica otkrila je šta smatra uzrokom svoje bolesti, te je rekla zbog čega misli da se razbolela.
- Nisam jela ni kobasice ni slaninu niti pušila cigarete, ni pila alkohol... Tuga je ta koja je najkancerogenija, nje sam rak imala u galonima - otkrila je pre smrti književnica.
Put kojim je išla u pokušaju da ozdravi, bio je trnovit, te je bila bez novca, zbog čega je bila primorana da proda 3.000 primeraka retkih knjiga kako bi se lečila u inostranstvu.
- Rak je najgora sponzoruša, troši bez prestanka. Živimo u strašnom vremenu, da kad nemaš novac za lečenje: umireš. Ja sam bila na ivici da umrem ćutke, ne priznavši da posle dve i po godine nemam više novca za lečenje, ali onda sam shvatila da nemam pravo na to zbog dece - rekla je svojevremeno Isidora prenose domaći mediji, koja se lečila u Švajcarskoj.
Isidora je ostala upamećna po mnogobrojnim citatima, koji se i danas dele širom društvenih mreža:
- Svaki put kada ne poslušamo svoje srce, dete u nama ostari i izgubimo deo duše…
- Ono što niko neće da vam kaže jeste da ne postoji prečica do tuđeg srca, put uvek vodi kroz naše sopstveno srce. Ni u jedno srce se ne može stići ako se prvo ne siđe u sopstveno. U suprotnom, čovek ostaje sam u sebi…
- Učimo hemiju, matematiku, jezike, fiziku, ali niko nas ne uči kako da ne budemo robovi sopstvenih strahova, kritizerstva, loših pomisli i reči…
- Tada sam se prvi put susrela sa najvećim ljudskim bolom, sa željom da stvari zadržimo zauvek…
- Ljubav je bila svugde, samo što mi nismo mogli uvek da je vidimo jer smo slepi, jer smo puni predrasuda, jer verujemo da se skromni ljudi skromno oblače, jer verujemo da moralni ljudi ne psuju, jer smo sigurni da su ćutljivi pametni, jer nasedamo na prvu sliku pojavnosti…
- Osećala sam neko spokojstvo koje pripada samo onima koji žive i ne muče sebe bespotrebnim pitanjima.
- Malo-pomalo svi mi ućutkujemo svoje srce zarad racija i onda se čudimo kako smo sami, kako smo strašno sami, i tako se zatvori put i do drugih srca.
- Draga moja, pišem ti ovo iz najdublje nade da ćeš uspeti nešto da promeniš iako sebe smatram direktno odgovornom za formiranje tvojih misli, stavova, emocija… Kriva sam za svaku bajku koju sam ti pročitala, za svaki film sa hepiendom koji sam ti pustila, za svaku dečju knjigu koju su ti preporučili u školi, a ja ti nisam objasnila da je to laž. Mila moja, moj testament nije da ti ostavim ovo ili ono, jer je to nebitno, a ništa i nemam; želim da shvatiš, ako još uvek nije kasno, da je sve što smo ti tata i ja, baka i deda, i svi koji te volimo, čitali i pričali dok si bila devojčica – laž… Ovo nije svet u kojem dobro pobeđuje, ovo nije svet u kojem se žabe pretvaraju u prinčeve, ovo je svet okrutnih, gladnih, besnih i brutalnih… Oni nam, na svaki način, kroz knjige, kroz bajke, kroz religiju, kroz holivudske blokbastere, marketing, ispiraju mozak, pretvaraju nas u naivne i glupe žrtve i, dok se oni beskrajno bogate, mi obični, naivni smrtnici upropaštavamo svoje živote, verujući da pravda, dobrota i moral pobeđuju na ovom svetu. - stoji napisano u jednoj od njenih knjiga, kao pismo upućeno ćerku.
