Isidora Bjelica je preminula 5. avgusta 2020. godine usled duge i teške bolesti. Bila je udata za Nebojšu Pajkića i iza sebe je ostavila dvoje dece Lava Grigorila i Vilu Evanđelinu.
Važila je za jednu od naših najkontroverznijih ličnosti ali je pre svega bila odlična književnica, autorka mnogih bestselera, filmski kritičar i autor pozorišnih komada. Bila je prepoznatljiva po svojim šeširima pa su tokom vremena postali i njen zaštitini znak.
“Ja znam da je Balkan primitivna sredina, gde se očekuje, kada neko ima ovakvu dijagnozu, da se povuče i ćuti. Ja moram da se povučem i dostojanstveno umrem, da me niko ne vidi. To je Balkan,” rekla je ona.
Rođena je 10. decembra 1967. godine u Sarajevu i bila je "crna ovca" tadašnjeg konzervativnog Sarajeva. Otac Dimitrije Bjelica, poznati šahovski pisac i novinar ju je vaspitao da postane ultramoderna ličnost, dok ju je deda po majci, Dušan Đurović, za kojeg je bila veoma vezana, učio konzervativnim vrednostima i naučio da čita i piše kada je imala samo četiri godine. Bio je predsednik Udruženja književnika pa su u njihov stan svraćali pisci poput Ive Andrića i Meše Selimovića. Otac je kući dovodio poznate šahiste i zvezde kao što su Liz Tejlor i Ričard Barton.
Sa druge strane majka Nevenka Đurović, kako prenosi Biografija, je bila zadužena da je izvlači iz nevolja koje su bile česte jer je Isidora veoma odurala od konzervativne sredine u kojoj je živela. U prvom razredu osnovne škole je odbila da nosi kecelju, što joj donelo popularnost među ostalom decom.
Gimnazijski period su obeležila Isidorina zaljubljivanja i zaluđenost pankom, kao i performansi koji su privlačili pažnju. Priča se da se vozila na đubretarskom kamionu obučena u roze odeću recitujući Bajronovu poeziju, prodavala je ljubičice u parku, napolju je ležala na krevetu dok joj je momak svirao violinu, itd. Navodno je bila i prva koja je u Sarajevu obukla mini-suknju.
Ona lično je smatrala da u tom periodu uopšte nije bila problematična jer je dolazila kući na vreme, nije pila, niti je koristila opijate. I tada je putovala, ali je tokom života često odlazila u Pariz i Njujork, a veruje se da je dva puta obišla zemaljsku kuglu i navodno je znala pet svetskih jezika.
Njena interesovanja su oduvek odskakala od njenog okruženja. Čitala je dela filozofa kao što su Kjerkegor i Šopenhauer, proučavala je religije, a već 1986. godine je objavila svoju prvu knjigu pod nazivom "Prvi probuđeni" za koju je dobila nagradu Književne omladine Jugoslavije.
Iste godine je, međutim, organizovala i nešto što je u predanju ostalo poznato kao "Bal crnih košulja", rođendanska žurka koja je njoj i njenoj porodici promenila život.
Isidora je verovala da ju je tadašnja vlast prisluškivala i pratila jer se zalagala za demokratiju, ukidanje vojnog roka i prestanak diskriminacije gej populacije. Nakon žurke je osumnjičena da je nameravala da sa stranim silama sruši režim zbog čega je privedena na ispitivanje. Usled pritiska, porodica je bila primorana da se odseli iz Sarajeva i uputi u Beograd. Stan koji su prodali u Sarajevu bio je srušen u ratu svega četiri godine kasnije.
Književnica se tada prvi put suočila sa nemaštinom. U stanu nisu imali krevete i frižider, oduzeti su im pasoši. Za sebe je govorila da je sa nepunih dvadeset godina postala prvi jugo disident.
Upisala je Fakultet dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Magistrirala je sa tezom "Tehnotriler kao savremeni oblik tragedije“. Jedno vreme je radila kao asistent na predmetu Scenario. Uskoro je usledila i njena druga knjiga 1989. godine, nakon čega su se romani samo nizali. Napisala je preko 40 knjiga koje su prevođene na engleski, ruski, francuski, slovenački, makedonski i španski jezik.
Pisala je i pozorišne komade i radio drama od kojih je najveći uspeh imala ona o Isidori Sekulić. Režirala je komediju „Sarajka u Beogradu“ koja je deset godina punila hale. Karijeru kolumniste počela je u jednom dnevnom listu pod nazivom "Blek sabat", ali je sarađivala i sa mnogim drugim dnevnim novinama i nedeljnicima. Vodila je i svoje emsije od kojih je najpoznatija ostala "Klot–Frket". Za svoje knjige i angažmane dobijala je nagrade i priznanja.
Kada je 2013. godine izašla njena knjiga "Spas", potresna ispovest žene koja je saznala da boluje od neizlečive bolesti, koja u prvom delu opisuje Isidorine emocije u najtežim životnim trenucima, ali i humor i ironiju kroz koju pokazuje snagu koju nije ni znala da poseduje, dok u drugom drugom delu, savetuje čitaoce kako da se izleče i kako da se ne razbole.
- "Spas" je moja lična mala inicijacijska knjiga, moja golgota, put mog telesnog stradanja i napor ka duševnom vaskrsenju… Uz svaki bol, uz svaku tugu, ide i novo otkrivanje sreće, radosti, blagodati koju sam nažalost bila zagubila zbog svog nemara i tako dobila ovo najteže iskušenje - rekla je za jedno od svojih poslednjih dela.
Isidora se udala za 14 godina starijeg profesora dramaturgije i filmskog scenaristu Nebojšu Pajkića. Upoznali su se još kada je bila devojčica, a ponovo su se sreli na prijemnom ispitu na FDU. Zajedno su pisali dramu kada su shvatili da se između njih rodila ljubav. Venčali su se kada je on imao 41, a ona 27 godina.
Mediji su često izveštavali o njima kako su na rubu razvoda, ali su ostali zajedno do njenog poslednjeg daha. Isidora se često šalila da nema dovoljno novca za razvod. Zajedno su dobili sina Lava Grigorija i ćerku Vilu Evanđelinu.
Tokom 2012. godine joj je dijagnostikovan rak zbog čega su joj odstranjena oba jajnika, materica i trbušna maramica. Tumor je nazivala "elegantnim samoubistvom", a zbog bolesti je morala da proda oko 3.000 retkih knjiga kako bi platila lečenje u inostranstvu.
Verovala je da joj oboljenje pomaže da svakim danom postane bolja osoba, a svoje misli i emocije često je delila sa tviterašima, na nekadašnjem Tviteru, sada platformi X, koju je obožavala.
"Nisam jela ni kobasice ni slaninu, niti pušila cigarete, ni pila alkohol. Tuga je ta koja je najkancerogenija, nje sam pak imala u galonima… "- napisala je jednom prilikom, prenosi Ona.rs
