Tumor je mačji kašalj u poređenju s kovidom - izjavio je nedavno američki oskarovac, glumac Džef Bridžis, u jednom od spotova koje je snimio za kampanju kojom se Amerikance podstiče da se vakcinišu. A zvezda filmova "Veliki Lebovski", "Sve ili ništa", "Čovek zvan Hrabrost" i "Ludo srce" dobro zna šta govori. Protekle dve godine prvo mu je dijagnostifikovan limfom, a onda je, tokom lečenja, oboleo od kovida i jedva preživeo.
"Sad mi sve izgleda kao bizaran san. Počelo je sasvim slučajno. Vežbao sam kod kuće i osetio nešto čudno u stomaku. Ništa me nije bolelo, ali sam ipak otišao kod lekara i šokirao se kada mi je rekao da u svom telu imam tumor", ispričao je nedavno.
Odmah se podvrgnuo hemoterapiji koja je dala dobre rezultate i činilo se da će sve biti u redu, no onda je u novenbru prošle godine usledio novi šok.
"Zarazio sam se kovidom, a organizam se nije mogao braniti jer mi je koktel lekova koje sam uzimao zbog tumora uništio imunološki ssistem. Sjajno je delovao protiv opake bolesti, ali me ostavio bez snage za borbu protiv korone", ispričao je Džef.
"Sećam se kako su mi lekari govorili da se moram boriti. Valjda su videli da sam na pragu smrti jer više nisam imao snage da verujem da ću se spasiti. Bio sam na samrti, ali uz njihovu pomoć i podršku porodice vratio sam se među žive. I zato apelujem na sve: vakcinišite se, osnažite svoj organizam. Veliki deo sveta ponaša se kao da je kovid iza nas, ali ne smemo se zavaravati. Najoprezniji bi trebalo da budu ljudi sa lošim imunim sistemom. Neka ne čekaju da im kovid zakuca na vrata.
Limfom je sada u remisiji pa se mogao vratiti na set hvaljene televizijske serije "The Old Man" u kojoj glumi bivšeg agenta CIA-e, a partneri su mu Džon Litgov i Ejmi Breneman. Nastavio je i s radom u humanitarnom uruženju i No Kid Hungry, ali najsrećniji je što ponovo može da bude sa suprugom Suzan, s kojom je nedavno proslavio 45. godišnjicu braka, sa svoje tri ćerke i troje unučadi.
"Sve mi se preokrenulo naglavaćke. Sad sam srećan što sam uopšte živ. Mnogo sam toga propustio. Nedostajala mi je porodica, prijatelji, kolege iz serije "The Old Man"…", kaže glumac.
Bojao se da neće živeti ni dovoljno dugo da svoju najmlađu ćerku Hejli, koja se prošle godine udala, odvede do oltara. Bio mu je to dodatni motiv da se bori protiv bolesti. I uspeo je. Nakon toga vežbao je pod palicom fizikalnih terapeuta te se dovoljno oporavio da ćerku ne samo odvede do oltara nego i da na svadbi s njom pleše, uz pesmu "Ain‘t That Love" Reja Čarlsa.
"Život mi se vratio u normalu, a lako se moglo dogoditi da ne bude tako", priznao je glumac.
Kao sin glumaca Lojda i Doroti Bridžis pred kamerama se pojavio već kao beba, kad ga je 1951. majka dovela na set filma "The Company She Keeps", a i otac koji je pedesetih godina prošlog veka glumio u televizijskoj seriji "Sea Hunt" angažovao ga je u nekoliko navrata za male epizodne uloge, tako da je Džefu Bridžisu gluma kao životni poziv bila predodređena.
Odrastao sam u Holivudu, odmalena sam odlazio s roditeljima na filmske setove i povremeno glumio, a uzor mi nisu bili samo roditelji nego i moj stariji brat Bo", ispričao je u jednom intervjuu.
Kad mu je bilo 14 godina, otišao je s ocem na pozorišnu turneju s predstavom "Anniversary Waltz" pa je upoznao i pozorišnu stranu glumačkog života, ali nije sve išlo glatko. Kao tinejdžer je burnih šezdesetih godina prošlog veka, u doba dece cveća, bunta protiv konzervativnih društvenih normi, kao hiljade mladih i on je pušio marihuanu i probao druge droge, ali kad se činilo da će stvar izmaći kontroli, intervenisali su njegovi roditelji. Glavnu je ulogu u tome imala njegova majka Doroti, koja je i inače bila šefica u porodici.
"Otac je bio poznatiji kao glumac i više je zarađivao, ali majka je držala sve konce u kući. Ona se brinula za mene, mog brata Boua i sestru Sidni. Bila je pravi matrijarh", opisao ju je Džef.
U kući su je svi, uključujući i njenog muža, zvali General, a taj joj je porodični nadimak ostao do kraja života. Umrla je 2009., 11 godina nakon muža, u istoj kući u kojoj je s njim podigla njihovu decu.
Pred kraj tinejdžerskih godina i problema s drogama, Džef Bridžis se na nagovor roditelja vratio pred kamere. U filmu "Silent Night, Lonely Night" iz 1969. glumio je mlađu verziju lika kojeg je tumačio njegov otac, a sledeće godine dobio je dobre kritike za ulogu belog studenta u doba rasnih nemira na univerzitettima u filmu "Halls of Anger". Ali, bio je to samo uvod u ono što je usledilo - uloga u "Poslednjoj bioskopskoj predstavi" reditelja Pitera Bogdanoviča, kojem je to bio prvi igrani dugometražni film.
Bio je to, sasvim neočekivano za sve uključene, a možda najviše za samog reditelja, veliki hit koji je postigao zavidnu zaradu i uz to stekao kultni status te proslavio novu generaciju mladih glumaca - Timotija Botomsa, Sibil Šepard i Džefa Bridžisa, a dvojici iz stare garde, Benu Džonsonu i Kloris Lehmanu, doneo Oscare.
Najviše je, barem kad je glumačka reputacija u pitanju, profitirao upravo Džef u ulozi Duanea Džeksona, mladića razoružavajućeg osmeha i nenapadne harizme. Za tu je ulogu bio nominovan za Oskara, a na setu je započeo i ljubavnu vezu sa svojom filmskom partnerkom Sibil Šepard, ali kao i s drugim svojim devojkama s kojima se zabavljao tih godina, ni s njom nije dugo ostao u vezi.
I mada je sam Bridžis u nekoliko navrata ponavljao da je on sam najbolji primer nepotizma u Holivudu jer su ga roditelji usmeravali prema glumačkom pozivu, uvek je isticao da to nisu činili kako bi progurali svoju decu tamo gde im nije mesto, nego zato što su iskreno verovali da je to odlično zanimanje - jer su i sami uživali radeći na filmskim setovima.
"Naravno, kad su mi se nakon nekoliko filmova počela otvarati vrata Holivuda, osećao sam grižu savesti. Nakon srednje škole sam praktično kao padobranac sleteo u filmski svet i pre nego što sam uopšte razmišljao o tome šta ću u životu raditi. Nije čudno što sam se pitao zaslužujem li ja to. Da li sam zaista nadaren za glumu?", priznao je mnogo kasnije.
Pre nego što je odagnao te sumnje, Džef je ipak snimao film za filmom. U "Gradu izobilja" iz 1972., o ostarelom bokseru koji se vraća u ring, glumio je uz Stejsija Keča i započeo vezu s koleginicom sa seta Kendi Klark. Iste godine snimio je vestern "Loše društvo", u kojem je glumio mladića sa severa SAD-a koji beži na Divlji zapad kako bi izbegao da ga regrutuju tokom američkog građanskog rata. Sledeće godine publika ga je mogla videti u ulozi mladog vozača na automobilskim trkama u filmu "Poslednji američki heroj".
Da je nadaren za glumu pokazao je i u filmu "Kalibar 20 za specijalista", u kojem se pojavio uz Klinta Istvuda, te još više u zahtevnijoj ulozi u "Ledar dolazi", filmu snimljenom prema drami Judžina O‘Nila.
Igrom slučaja, tek je nakon te uloge odlučio da će mu gluma zaista biti životni poziv.
"Reditelj Džon Frankenheimer me nazvao i ponudio mi ulogu u "Ledar dolazi", a ja sam se nećkao i rekao mu da razmišljam o muzici, a ne filmu, kao o izboru svoje karijere. U to sam doba, naime, sve bolje svirao gitaru i pisao pesme, a osim muzike, zanimalo me i fotografisanje, pa sam svuda sa sobom nosio fotoaparat. Ali, za to je čuo reditelj Lamont Džonson, s kojim sam snimio "Poslednjeg američkog heroja" i izgrdio me na sav glas. Frankenheimerov se poziv ne odbija, svaki glumac sanja da radi s njim, rekao mi je. Poslušao sam ga, pomalo nevoljno, i na setu, gledajući starije kolege Lija Marvina i Roberta Rajana shvatio da želim da nastavim da glumim", ispričao je posle.
To je i učinio, a ponuda nije nedostajalo. Ali, koliko god ga publika u tim filmovima volela i kritičari hvalili, Bridžis tih godina još nije stekao status filmske zvezde. Bilo je to, naime, doba kad se najviše cenio potpuno drukčiji tip glumaca, poput Dastina Hofmana, Roberta De Nira i Ala Paćina, opsesivno uživljenih u uloge koje su tumačili. Za razliku od njih, Bridžis je bio opušteniji, činilo se da se u uloge unosi s lakoćom i da na filmskom platnu naprosto zrači svojom harizmom, a ne predanošću glumi.
Nije o tome, doduše, on previše razmišljao jer je imao drugih, slađih briga. Na setu filma "Ranč Deluxe" 1974. u gradiću Paradajz Veli u Montani upoznao je studentkinju arhitekture Suzan Geston iz Severne Dakote, koja je tokom leta tamo radila kao konobarica da zaradi džeparac.
"Bila je prekrasna, a ja sam mislio da mogu biti njen vitez na belom konju. Primetio sam, naime, da ima natučeni nos i modrice oko očiju, pa sam mislio da ima dečka koji je zlostavlja i želeo da je spasim od njega. Tada nisam znao da su njene povrede posledica automobilske nesreće koju je imala nekoliko dana pre nego što sam je ugledao. Skupio sam hrabrost i pozvao je da izađemo zajedno, ali odbila me, a u tom trenutku nas je fotografisao prijatelj iz filmske ekipe. Posle sam dobio tu fotografiju i otada je nosim svuda sa sobom", opisao je fatalni susret koji mu je promenio život.
Nekoliko dana kasnije ponovo su se sreli na zabavi koju je filmska ekipa priredila za završetak snimanja. Suzan je takođe došla i pristala da pleše s njim, a kad se vratio kući u Los Anđeles, nije mogao da prestane da razmišlja o njoj.
"Ostali smo u kontaktu, ali nisam mogao da je nagovorim da dođe da živi sa mnom. Nekoliko meseci kasnije sam sav očajan iznajmio jedan stari kombi i odvezao se u Paradajz Vali te je tamo na jedvite jade naovorio da ostavi sve i pođe sa mnom u Los Angđles", ispričao je jednom.
Ali, kada je nakon nešto više od godinu dana zajedničkog života Suzan odlučila da je došlo vreme da se venčaju i zasnuju porodicu, Džef se nećkao. Smatrao je da je previše mlad za taj korak i da nije spreman da postane muž, a još manje otac. Suzan ga je čak na neko vreme napustila, što joj je savetovala i Džefova majka Doroti. Ali, on se tada, shvativši da bi je mogao zauvek izgubiti, ipak prelomio i zaprosio je.
"Od početka sam znao da je ona prava, pa sam kleknuo pred nju i pitao je hoće li se udati za mene. Odmah je rekla ‘da‘. Venčali smo se pet dana kasnije, u maju 1977. I nikad nisam zašalio zbog toga. Istina, imali smo teškoća u braku, kao i svaki drugi par, ali smo ih uvek zajedno prebrodili", priznao je.
U braku su dobili tri ćerke: Isabel je rođena 1981., Džesika 1983. i Hejli 1985., a Džef Bridžis kaže da mu je iz današnje perspektive najviše žao što tokom njihovog odrastanja nije bio više s njima.
Kako mu se karijera zahuktala, ponekad je snimao i po nekoliko filmova godišnje. Osamdesetih su mu najuspešniji bili naučno-fantastični "Tron", "Nadine", "Tucker: Čovek i njegov san" te "Fantastična braća Bejker", film u kojem je glumio uz svog starijeg brata, devedesetih je briljirao u "Kralju ribara", "Građanima opasnih namera" i posebno u svom najpoznatijem filmu "Veliki Lebovski", koji je među obožavateljima stekao kultni status, najviše zbog njegove uloge Dudea, opuštenog, večno naduvanog tipa koji po kući hoda u ogrtaču, voli da se kugla i stalno pije koktele White Russian, a život mu se totalno preokrene kad ga gangsteri pobrkaju s milionerom koji se zove isto kao on, pa ga upliću u svoje planove…
Istim tempom nastavio je i sledeće dekade, u kojoj je osvojio Oskara za ulogu ostarelog kantri pevača u filmu "Ludo srce" iz 2009., a uz nekoliko kraćih prekida nastavio je da glumi i nakon što je navršio šezdeset godina.
"Ne bih to postigao bez supruge koja me sve vreme drži prizemljenim. Lakše mi je odlaziti na snimanja i uvlačiti se u kožu različitim likovima kad znam da me kod kuće čeka stvaran dom i žena koja zna ko sam", priznao je pri desetak godina Glorijinom novinaru u intervjuu na festivalu u Berlinu, na kojem je bio prikazan njegov film "Čovek zvan Hrabrost".
A ne posustaje ni danas, iako je nakon borbe protiv limfoma i preležanog kovida odlučio da malo uspori. Nakon što je snimio sedam epizoda televizijske serije "The Old Man" dobio je nove glumačke ponude - ali još nije siguran hoće li ih prihvatiti ili će, nakon što je jedva prevario smrt, više vremena provoditi kod kuće sa Suzan i uživati u mirnom životu. Nikada nije bio tip koji voli razuzdane holivudske zabave, da izlazi u noćne klubove i pijan izaziva skandale. Njegov ideal životnih zadovoljstava je već odavno sasvim drugačiji - prošetati se vrtom svoje kuće u Santa Barbari i uve;e sedeti na klupici, zapaliti svoju omiljenu cigaru i posmatratu kako sunce uranja u Pacifik. Zajedno sa Suzan, naravno.
