Porfirio Rubirosa, bivši dominikanski diplomata, međunarodni sportista i plejboj, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Njegov moćni sportski automobil Ferari, krećući se velikom brzinom, preskočio je ivičnjak i udario u drvo na Aveniji de la Rrejn u 8 sati, saopštila je policija. Bio je sam u autu. 56-godišnji gospodin Rubirosa preminuo je u kolima hitne pomoći na putu do bolnice. Drveni volan koji se koristio iskuljuičivo u takmičenjima zdrobio mu je grudi. Umro je na mestu između svoja dva svoja omiljena mesta za rekreaciju, trkališta Longchamps i Polo kluba Bagatelle, prenosili su mediji 5. jula 1965. godine.
Porfirio Rubirosa je igrao polo, upravljao bombarderima B-25, trkao se u Ferarijima u Le Manu i lovio potopljeno blago na Karibima.
„Svi su želeli njegov mačo stil. Verovao je u jaka muška prijateljstva. Svi muškarci koje znam voleli su Rubija. Oni koji nisu, bili su ljubomorni na njega."
Ali Rubijev uspeh sa polom njie ga učinio ga legendom. Često se smatralo da je u istoj klasi kao Don Huan i Kazanova. Njegova osvajanja su uključivala Evu Peron, Avu Gardner, Džejn Mensfild, Veroniku Lejk, Merilin Monro i Dolores Del Rio; međutim, pravi broj žene koji je osvojio nikada neće biti skoz obelodanjen. Jedan prijatelj stidljivo je ispričapo da je Rubi, koja je uspeo da oženi dve najbogatije žene na svetu, jednu za drugom — Doris Djuk i Barbaru Haton — spavao sa „hiljadu žena“ dok je živeo u Parizu 1950-ih i 60-ih. Kolumnista Taki Teodorakopulos se priseća da bi Rubi, kada bi se napio, izvadio gitaru i pevao: „Ja sam samo žigolo“.
Džoni Galiher, poznanik iz Pariza, smatra da je samoprocena bila napola tačna: „Rubi je bio pola plejboj, pola žigolo”. „Nikad nismo pričali o devojkama“, kaže Klod Tere, vlasnik restorana sa četiri zvezdice La Tour d’Argent u Parizu i jedan od Rubijevih najbližih prijatelja. „Bio je džentlmen, a džentlmen koji ima mnogo uspeha sa devojkama drži svoja usta zatvorena. Nikad ne pričaj o tome šta se desilo. Svi treba da nauče tu lekciju.” „Morate zapamtiti da je 1950-ih,“ kaže on, „to je bio mnogo više muški svet. Išao si u muški klub, bavio se sportom samo sa muškarcima. Žene nisu shvatane tako ozbiljno i niste ih viđali tokom dana. Više su bile za noć, kao seksualni objekti.”
Rubijeva galantnost je bila neverovatna. Kada je bio u blizini, nezapaljena cigareta nikada nije dodirnula usne žene. „Da je razgovarao sa 80-godišnjakom ili četvorogodišnjakom, najlepša žena na svetu bi mogla da uđe, a on je ne bi pogledao“, kaže Mildred Rikart, prijateljica iz Dominikanske Republike čiji je muž Džejmi bio u službi sa Rubijem. „Učinio je da svaka žena oseti da je ona najvažnija stvar na svetu. Ima mnogo muškaraca koji su odlični u krevetu, ali ne možete da izađete na večeru sa njima." Ipak, Rubijev moćni šarm imao je isto toliko veze sa prvim kao i sa drugim.
Njemu je muškost donela nadimak Toujours Pret, što je na engleskom moto američke obalske straže: „Uvek spreman“. Kada su ga zamolili da uporedi Rubijev polni organ sa veličinom cipele, jedna od njegovih ljubavnica je pogledala cipelu i samo slegnula ramenima. Rubi je bio obdareniji.
Legenda kaže da je Rubi mogao da balansira sto sa svojim penisom, ali svi intervjuisani rekli su da je to bila samo priča ispričana tek nakon njegove smrti. Jedan prijatelj kaže: „Bilo bi nezamislivo da je tako nešto ikada uradio. Bio je džentlmen. Nikada ne bi ni pričao o svom penisu.”
„Žene su gorele. . . . Čak bi ga uvukle u ženski toalet. On je bio žrtva, a ne žigolo.
Nije škodilo što je Rubi bio sterilan (da li od zauški iz detinjstva ili neke povrede, niko ne zna). Zbog toga su žene bile sve spremnije da uskaču u krevet s njim. Očigledno je savladao i finije tačke seksualne tehnike: jednom, u jednom švajcarskom hotelskom restoranu, dok su žene stajale oko njega tražeći njegov autogram, muškarac je direktno pitao Rubija za tajnu njegovog uspeha. Rubi je odgovorio: „Ako imaš sastanak, onda dr...j popodne da bi ti trajao duže noću. Bićeš heroj!" Rubi je bio nizak i veoma lepo građen. Iako nije imao klasičan izgled muškaraca tog vremena, „odisao je osećanjem opasnosti, romantike i avanture“, kaže Takijeva supruga, spisateljica Aleksandra Teodorakopulos. I bio je Latino. Frančeska Hilton, koja je živela sa svojom majkom, Zazom Gabor, seća se da „čak i sedeći u ovoj elegantnoj kući, i dalje je više voleo da jede samo veliki tanjir pirinča i pasulja." Iako prebogat, nikada nije imao posao sa punim radnim vremenom. „Ambicija većine muškaraca je da uštede novac“, jednom je rekao Rubirosa. "Moje je da ga potrošim."
„Rubiroza je takođe bio važna figura zato što je kao dominikanac mogao da plovi vodama međunarodnog džet seta. To je bilo u vreme kada se većina Latinoamerikanaca doživljavala ili kao diktatori ili kao Riki Rikardo“, primećuje Džulija Alvarez, čija knjiga „U vreme leptira“ iz 1994. podseća na poslednje dane diktature Dominikanske Republike Rafaela Truhilja.
Rubijev uspon (i pad) bio je neumoljivo povezan sa usponom generala Truhiljoa, njegovog prvog tasta, koji je okarakterisan kao karipski cezar. Truhiljo ne samo da je Rubirozi dodelio niz diplomatskih funkcija, već ga je i više puta finansijski vadio kada je Rubi bio između naslednica.
Porfirio Rubiroza je rođen u porodici srednje klase u Dominikanskoj Republici 1909. godine. Njegov otac je 1920. godine imenovan za savetnika ambasade u Parizu, a svog malog sina je poveo sa sobom u inostranstvo. Kada je došlo vreme za povratak kući, 1923. godine, bogata čileanska porodica smatrala je Rubija toliko šarmantnim da je molila njegovog oca da ostavi dečaka kod njih kako bi se njegovo parisko vaspitanje nastavilo. Rubi se vratio u Dominikansku Republiku sa 17 godina i pridružio se vojsci, u kojoj je brzo napredovao, postavši kapetan sa 20 godina, a takođe i kapiten polo tima svoje zemlje. Rubi u ovom trenutku nije imao sopstveni novac. Vikende je provodio organizujući boks mečeve u blizini gradskog trga u Santo Domingu, naplaćujući ulaznice - dva centa. Kada nije čuvao kasu, sedeo bi bez košulje na ivičnjaku i zviždao lepim ženama koje su prolazile.
Ubrzo nakon Rubijevog povratka u Dominikansku Republiku, njegova zemlja je doživela u politički haos. Njena nesposobna demokratska vlada pala je 1930. godine. Truhiljo, bivši čuvar na poljima šećerne trske, brzo je napredovao u Nacionalnoj gardi tokom 1920-ih nakon što su ga, ironično, obučavali američki marinci. Preuzevši vlast, Truhiljo je započeo 31-godišnju vladavinu terora kao diktator, preimenujući Santo Domingo u Sijudad Truhiljo, i insistirajući da ga se oslovljava kao „Dobročinitelj i otac nove otadžbine“.
Tokom polo utakmice 1932. godine, Truhilju se dopao mladi kapetan Rubiroza.
U Rubijevim memoarima, napisanim tokom 1960-ih, ali nikada dovršenim, on se priseća da ga je Truhiljo pitao: „'Šta radiš sam sa sobom?' Rekao sam da studiram za pravnika, ali mi je Truhiljo rekao da dođem u predsedničku gardu umesto toga. Opremio me je za uniformu, što mi se dopalo, jer sam znao da će žene privući uniforma.”
Jedan od prvih Rubijevih zadataka bio je da na aerodromu pokupi Truhiljovu 17-godišnju ćerku Flor de Oro („Zlatni cvet“), koja se vraćala u zemlju nakon studija u Francuskoj. Rubi je započeo razgovor s njom na francuskom, a elegantna mlada dama je odmah bila oduševljena. Flor de Oro ga je pozvala na bal u Predsedničku palatu, a te noći su plesali svaki ples. Ovo je bilo nečuveno u pristojnom društvu i potpuno samoubilačko ponašanje kada je mlada dama u pitanu, a ona je još bila Truhiljova ćerka.
Truhiljo je, u stvari, bio besan kada je saznao da je njegova ćerka prekršila sva pravila pa je otpustio Rubija, koji se sakrio na plantaži kafe svoje porodice. Ali posle osam dana Rubi je postao ponovo nemiran. „To je jedan od mojih osnovnih principa: više bih voleo da rizikujem sve umesto da mi bude dosadno“, napisao je kasnije. Flor de Oro je poslala jednog od svojih slugu na plantažu da zamoli Rubija da se pojavi u jednoj telefonskoj govornici u određeno vreme. Tamo je Flor rekla Rubiju da je rekla ocu da želi da se uda za njega, i kako se Rubi pomalo neskromno priseća u svojim memoarima, „tokom tih osam dana [mog izgnanstva], vlada je prestala da vlada i zemlja je bila paralizovana.
Na telefonskoj govornici Flor je zaprosila Rubija i on je prihvatio.
Pre nego što je umrla 1975. godine, Flor de Oro je prijateljici Marici Kinones dala audio snimak svog života njim. U njoj je Flor opisala šta se dogodilo posle venčanja: „Doveli su nas u bungalov na teritoriji palate. Još uvek sam nosila svoju venčanicu da bi moja majka (koju Truhiljo nije pozvao na venčanje) mogla da je vidi pre nego što izgubim nevinost. . . . Odveo me je u bračni krevet. Uplašila sam se - ova stvar me je zatekla! Zgrozila sam se i... uplašena sam trčala po celoj kući.” Flor je rekla da je bolovala nedelju dana posle te prve noći.
Truhiljo je proglasio dan venčanja Flora i Rubija državnim praznikom; tri godine kasnije poslao je Rubija na njegovo prvo diplomatsko putovanje, u Berlin. „On je odličan diplomata“, uzviknuo je Truhiljo novinarima, „zato što ga žene vole i zato što je lažov“. Hitler je već bio na vlasti, ali je Rubi bio daleko više zainteresovan za upoznavanje lokalnih lepotica. U svojim memoarima je opisao kako je u baru naišao na ženu koja se pokazala toliko zabavnom da se nije vratio u poslanstva do šest ujutru. Zatim je kod sebe za stolom za doručak primio ogroman buket crvenih ruža. Kartica je obeležila „noć u kojoj sunce nikada nije zašlo“.
Iako se Flor kasnije sećala njihovog boravka u Berlinu kao „najsrećnijeg vremena kojeg pamtim“, priznala je da je život sa njenim mužem bio težak.
„Doris je mogla da kupuje igračke, ali Rubi nije bio igračka. Bilo ga je teško zadržati, ali to je bio poseban dogovor.”
Rubi je 1937. prebačen u ambasadu u Parizu, a Flor se ubrzo vratila u domovinu. „On je to vreme živeo u Parizu“, priseća se ona na audio snimku.
„Izlazio je svake noći, a kući bi dolazio u zoru, prekriven karminom. Bila sam tako ljubomorna, a kada sam ga pitala gde je, tukao me je. Nakon što ju je kažnjavao što se udala za plejboja, njen otac je odobrio razvod. Godinu dana nakon toga, Rubi nije mogao da se vrati u svoju zemlju jer bi ga Truhiljo ubio. Bez žene da ga finansira, Rubi je počeo da prodaje dominikanske vize Jevrejima koji su želeli da pobegnu iz Evrope. Druga šema je uključivala korišćenje njegovog diplomatskog pasoša za šverc: draguljar koji je pobegao iz Španije kada je izbio građanski rat zamolio je Rubija da preuzme inventar njegove prodavnice. Vraćajući se iz Madrida, Rubi je smislio neverovatnu priču koja uključuje divljačke napade snajperista - iako njegov auto nije imao ni jednu rupu od metka. Na inventaru je nedostajao nakit vredan oko 180.000 dolara. Jednog dana, iz vedra neba, Truhiljo je telefonirao Rubiju kao da se ništa nije dogodilo između njih, obavestivši Rubija da njegova žena i desetogodišnji sin Ramfis dolaze u Pariz i da će im biti potreban turistički vodič. Rubi se pokazao izuzetnim vodičem da je i sam Truhiljo otišao sledećeg meseca da vidi znamenitosti Pariza.
Rubi je kasnije napisao: „Truhiljo je želeo da mu pokažem najelegantnija mesta u Parizu — bez pirinča i pasulja. Odveo sam ga u restoran na Ajfelovoj kuli, i tamo je bila tako lepa žena koja je prodavala poštanske marke da je Truhiljo imao seks sa njom, baš tamo na kuli. Mesec dana kasnije imenovan sam za trgovinskog atašea u Francuskoj.
Zaposleni u ambasadi u Parizu je nedavno pregledao sve relevantne dosijee, samo da bi zaključio da Rubi praktično nije radio nikakav zvaničan posao. Ali uživao je u noćnom životu u Mulen Ruža i u opuštenim kabareima Latinske četvrti. U jesen 1940. grof de Limur ga je pozvao na koktel u čast 23-godišnje Daniel Darieuk, tada najplaćenije francuske filmske zvezde.
Na kraju žurke, je zamolio Rubi da odveze zvezdu kući jer su ona i Rubi živeli u istoj ulici. Dok su njih dvoje odlazili, jedan gost jr je upozorio: „Pažljivo, ovaj čovek je opasan. O susretu sa filmskom zvezdom, Rubi se prisetio: „Bilo je kao da je proleće došlo ranije. Unutrašnji glas mi je rekao: „Karamba, kako mi se sviđa ova žena.“ Zajedno smo večerali nekoliko dana kasnije kod Maksima, a kada smo se sledeći put sreli, znali smo da se više nikada nećemo razdvojiti. Odlučili smo da se venčamo čim budemo slobodni."
On i Darieuk su se venčali 1942. godine. U to vreme je bio toliko malo poznat da ga je Njujork tajms pogrešno opisao kao diplomatu iz San Salvadora.
Poznata glumica,ozloglašena po svojim navodnim nacističkim simpatijama, postala je toliko nepopularna da su ona i Rubi upali u zasedu na bulevaru u Parizu dok su se vozili u krabrioletu. Tri metka su pogodila Rubija blizu njegovih bubrega, a svoje telo je bacio preko svoje žene da bi je zaštitio. Ubrzo nakon toga, par se preselio u Septeuil, 50 kilometara zapadno od Pariza, gde će živeti narednih nekoliko godina. Rubi je postao džentlmen farmer, čuvajući svoju kravu, dve svinje i šest ovaca. Čak je naučio da muze kravu.
Nnakon rata, Rubija je Truhiljo poslo u Italiju. Njegova supruga je bila sa njim kada nije snimala filmove. Dan nakon njenog dolaska u Rim, novinar Harper's Bazaara otišao je u njihov hotelski apartman da je intervjuiše.
Reporterka je bila Doris Djuk, naslednica bogatstva American Tobacco koja je na svom računu imala neverovatnih 100 miliona dolara. Rubi se kasnije prisetio: „Nas troje smo doručkovali, ona (Doris Djuk) je delovala živahno, veselo, sa onim je ne sais quoi koje američke žene mogu samo da sanjaju da imaju. Nisam ni znao da ću nekoliko meseci kasnije biti potpuno u njenoj kontroli. Do tada sam bio srećan sa Danijelom. Ali u tom trenutku stvari su počele da se menjaju.”
Rubijev prijatelj koji igra polo Džerard Bonet kaže da je Doris Djuk poslala Rubiju telegram nakon njihovog prvog susreta: „Kada završiš sa Danijelom, pozovi me i doći ću. Rubi je sigurno odgovorio u svom stilu, pa je Doris samo napisala: „Stižem odmah. „Ona ga je volela, bez sumnje“, kaže Stefani Mensfild, autorka biografije poznate naslednijce, Najbogatije devojke na svetu, iz 1992. godine.
„On je bio jedini koji je bio iskren sa njom. Nije se pretvarao da je nešto drugo i više od kopača zlata ili žigola. Nije bilo manipulacije oko toga, a kod Rubija ono što ste videli je ono što ste dobili. Djuk je tada bila u srednjim tridesetim godinama, najbogatija žena na svetu, ali ne toliko privlačna, i nije mogla da ima decu. Iako su je prijatelji upozoravali da je njemu samo novac važan, a to tome ju je učila i pokojna majka, poklekla je.
Jedan prijatelj je do danas zbunjen Rubijevim interesovanjem za nju: „Bila je ružna! Veoma bogata, ali ružna. Ali on je bio džentlmen - nikada to ne bi rekao. Priča se da je Djuk — koja je bila naviknuta da plaća za lepe stvari — dala njegovoj ženi milion dolara da se povuče iz braka. Djukova prijateljica Helena Roša je rekla: „Mogla je da kupuje igračke, ali Rubi nije bio igračka. Bilo ga je teško zadržati, ali to je bio jedan poseban dogovor... Bio je više za zadovoljstvo, kao hir.”
Djuk i Rubi su se venčali u Dominikanskoj ambasadi u Parizu 1. septembra 1947, otprilike godinu dana nakon prvog susreta. Mlada je bila 7 santimetara viša od mladoženje. Ona je nosila zeleno Dior odelo sa odgovarajućim somotskim šeširom, a on sako sa tamno-sivim pantalonama na pruge. Delovao je veselo, sve dok dva čoveka iz njnee advokatske firme, Coudert Freres, nisu stigla sa predbračnim ugovorom. Rubi se dovoljno napio da to potpiše, a onda se bacio na slavlje gde se onesvestio nakon ceremonije. Kao što je Doris Djuk kasnije sa zadovoljstvom rekao prijateljima, „Veliki dečak mi se onesvestio u naručju."
Uprkos predbračnom ugovoru, Rubiroza je finansijski dobro prošao u tom braku. Pokloni od njegove supruge uključivali su ček na 500.000 dolara, štalu polo ponija, nekoliko sportskih automobila, preuređeni bombarder B-25 i trospratni hotel iz 17. veka u Parizu. Prva dva sprata gradske kuće bila su ukrašena komadima Luja XIV i XVI koje je odabrao njen dekorater. Na poslednjem spratu, gde su bile prostorije za poslugu, Rubi je stavio bokserski ring prave veličine i pun bar pića.
Oko četiri sata svakog jutra, trio gitarista iz noćnog kluba Kalvados bi se spakovao i pratili bi Rubija kući. Oni bi postavili svoje instrumente unutar ringa i zabava bi se nastavila. Viktor, Rubijev batler, služio bi pivo, viski i omlet. Očigledno impresioniran novom ženom svog bivšeg zeta, Truhiljo je ponudio Rubirozi da izabere bilo koju ambasadorsku funkciju. Rubi je izabrao Argentinu, uglavnom zbog posla, a 1948. predao je svoje akreditive predsedniku Huanu Peronu. Pokojni Ramfis Truhijo Džunior, unuk dominikanskog diktatora, seća se da se u to vreme „Huan Peron smatrao diktatorom desnog centra po Frankovom kalupu. Rubi je poslat da sazna šta to znači za Dominikansku Republiku. Moj deda je pretpostavljao da će saznati šta god mu treba, šta god je potrebno, čak i ako je to značilo da spava sa Evitom Peron.
Doris Djuk je, međutim, mrzela život u Latinskoj Americi i ubrzo se vratila u Pariz. „Doris se zaljubila u Rubija, ali on nije želeo da bude muškarac samo jedne žene“, primećuje Mensfild. „I nije joj bilo lako. Želela je da Rubi uvek bude tu, kao rob. Ali on je želeo da radi kako je hteo. I to je znala pre nego što se udala za njega.”
Kap koja je prelila čašu je došla kada je Doris uhvatila Rubija na Kapriju sa njegovom bivšom suprugom Flor de Oro. Ubrzo nakon toga, Rubi se kasnije sećao, „došao je novi gost na ručak. Po svom izgledu i aktn tašni, odmah je otkrio svoj identitet — advokat. Tri minuta kasnije, potpisali smo sporazumni prekid braka. Brak je trajao manje od dve godine. Rubiroza je u svojim memoarima napisao da, dok je Djuk napustila kuću i vratila se u Sjedinjene Američke države, „ovo je bilo tako glupo, jer nismo želeli da budemo razdvojeni. Sledeće godine, sve što smo radili bilo je da se ponovo ujedinimo, razbijemo, ponovo ujedinimo, u zadnjem delu aviona, između Sjedinjenih Država i Evrope. Djuk mu je dala kuću u Parizu i sav njen sadržaj i pristala da plaća alimentaciju od 25.000 dolara godišnje dok se ne oženim."
Klod Terej je kasnije pitao Rubija zašto se oženio sa Doris. „Ono što sam uradio“, rekao je Rubi, „bolje je od većine ljudi – izađu sa devojkom iz dobre porodice, uzmu joj sav novac, a onda je ostave. Razlika kod mene je u tome što se ja oženim njom, dajem joj sve sebe i svoje vreme, a kada je ostavim, ona je bogatija nego ikada pre. Djukov dugogodišnji prijatelj, kaže da naslednica nikada nije rekla lošu reč o Rubirozi. A kada je umrla u Nju Džersiju 1993. godine, pored njenog kreveta bile su samo dve uramljene fotografije, jedna njenog dečka Luisa Brumfilda, druga Rubija.
Rubiroza se ubrzo vratio na svom starom poslu u Parizu u Dominikanskoj ambasadi. Povukao se sa nešto novca koje je dobio od braka sa Doris, ali njegova groznica za laki ulog je nadjačala njegovu bolju procenu u poslovnim poduhvatima. U leto 1952. dobio je poziv od misterioznog čoveka po imenu Aleksandar Korganof, koji mu je ispričao priču o potopljenom blagu na obali Dominikanske Republike. Rubi je odleteo u Santo Domingo dok je posada, na brzinu okupljena za ekspediciju, prešla Atlantik na brodu zvanom Re. Izbor posade bio je katastrofalan; u roku od nedelju dana od dolaska uhapšeni su zbog ponašanja u pijanom stanju i pobune. Uspevši da ih izvuče iz zatvora, Rubi je otplovio sa njima u potragu za blagom, ali je iznenada udarila oluja, a Re je pretrpeo veliku štetu. Na putu do suvog doka radi popravke, došlo je do još jedne oluje i brod je potonuo, što je Rubija koštalo oko 250.000 dolara. Na njegovu sreću, Rubi nikada nije morao da radi sve dok je ostao u Truhiljovoj milosti. „Bio mu je kao sin, čak i više od oca“, priseća se Ramfis Truhiljo mlađi, „i tako bi mu moj deda samo poslao blanko ček kad god je Rubi zatrebao novac. On je bio najbolji čovek za odnose s javnošću koji se režimu mogao kupiti, a jedini uslov za novac bio je da Rubi bude u dominikanskim bojama kad god je pravio žurku.
Rubi se budio u podne. Posle kafe, odlazio bi u Bagatel polo klub u Bois de Boulogne da vežba svoje ponije do šest. Prijatelj iz Santo Dominga, Kahlil Heš, kaže: „Rubi je bio jedini koji je igrao polo noseći jaknu i šal. . . . Kožu je zaštitio medom; bolje se brinuo o sebi nego o ženi“. Terail se priseća da su nakon polo meča Rubi i njegovi prijatelji počeli da piju. Rubi je obično mogao sam da dokrajči flašu viskija.
„Do dva ujutru, ono što je Rubi nazvao petit cochon [mala svinja], mala životinja koja spava u mozgu svakog čoveka, bi se probudila, a onda je došlo vreme za žene“, kaže Terail. „Nije morao ništa da kaže ženi, samo je plesao sa njom. To je sve reklo.” Džimijeva diskoteka u Parizu, u vlasništvu legendarnog Režina, bila je Rubijevo omiljeno utočište. „Kada on ušeta, sve se stane, poput magije“, seća se Režin. „Odjednom su žene počele da gore. Bilo je to sve - njegove oči, njegova kosa. Nikada nije trčao za ženama, žene su se bacale na njega. Čak bi ga uvukle u ženski toalet. On je bio žrtva, a ne žigolo.
Rekao bi ženi: „Hajde, hajde da to uradimo i samo zaboravi na to ujutru.“ „Imao je jednu od najboljih osobina za svakog ljubavnika: vreme“, kaže dizajner Oleg Kasini. „Pošto nije radio, mogao je da kontroliše svoje vreme. Izašao bi, pa bi ostao u krevetu ceo dan. Imao je izreku: „Jedna noć u izlasku, jedna noć unutra.“
„Bili smo kao dvoje dece, željni zadovoljstva, hedonisti, možda razmaženi i sebični. . . . Bili smo previše pohlepni za život."
Ni dan danas žene koje su poznavale Rubija 1950-ih ne mogu da zaborave njegov šarm. Heše se seća da je Rubijeva vizit karta bila jedna ruža, koju je uvek slao nakon susreta sa ženom, zajedno sa karticom na kojoj je pisalo „A la mas bella de las mujeres“ („Najlepšoj od svih žena“). „Bio je pronicljiv“, kaže Heše. "Poslao bi samo jednu ružu."
Godine 1953. i 1954. Rubi je dostigao svoj vrhunac kao seksualni avanturista. On je imenovan kao korespondent kada je Robert Svini mlađi, šampion u golfu i član društva, tužio svoju suprugu Džoan za razvod. Rubi je vodio još jednu aferu, sa Marijanom Rejnolds, bivšom glumicom koja je bila nesrećno udata za kralja duvana R. J. Rejnoldsa mlađeg. Gde god je Rejnoldsova jahta pristajala, Rubiroza se pojavljivao. Patrik Rejnolds, veruje da Rubi nikada nije toliko značio njegovoj majci, i pitao ju je pre nego što je umrla zašto je imala aferu sa njim. „Stajala sam na palubi jednog od najvećih brodova na svetu, nosila prelepu dizajnersku haljinu i neki od najboljih svetskih nakita“, rekla je Marijana Rejnolds svom sinu na samrtnoj postelji. „Ali ja sam bila zatvorenik na toj jahti. I kada me je Rubi zvao, pitao me da idem sa njim na večeru i u kazino, bogami, išla sam.”
Rejnolds kaže da mu je majka rekla da je afera završena u Parizu i da je trajala dovoljno dugo da njegov otac unajmi detektiva i uhvati par na delu. Volter Vinčel je prijavio aferu, a Patrik veruje da je „davanje imena Rubi uštedelo mom ocu nekoliko miliona dolara u nagodbi.
Godine 1953., u liftu u njujorškom hotelu Plaza, Rubi je naleteo na Zazu Gabor, baš posle uspeha Mulen Ruža Džona Hjustona. Razmenili su ljubaznosti, a ona je otišla u svoju sobu da odspava. Uprkos njegovoj navici da pošalje jednu ružu, kada se Gabor probudila, njena soba je bila puna cveća, a na kartici je pisalo: „Don Porfirio Rubiroza, ministar Dominikanske Republike“, plus magične reči „Najlepšoj od svih žena.
” Te noći, u Oak Baru, Gabor je videla „svoje tamne oči na sebi. Prišao je bliže, ali me nije dirao. Iz ovog čoveka, tihog i suzdržanog, zračio je magnetizam.”
Narednih nekoliko meseci obasipao ju je telefonskim pozivima, cvećem i telegramima, ne obazirući se na to što je već udata za glumca Džordža Sandersa. „Bili smo kao dvoje dece“, napisala je Gabor u svojoj autobiografiji iz 1991. „Jedan život nije dovoljan“, „željni zadovoljstva, hedonistički, možda razmaženi i sebični. . . . Bili smo previše pohlepni za životom i previše pohlepni jedni za drugima.” Gabor se na kraju preselila kod Rubija u Pariz. „Zaista je voleo moju majku i želeo je da je oženi“, kaže Gaborova ćerka Frančeska Hilton. „Takođe je bio ludo ljubomoran i posesivan prema njoj.
Na kraju, Sanders je podneo zahtev za razvod. Rubi je pratio Zazu Gabor do hotela u Las Vegasu, gde je nastupala, i postavio joj ultimatum da se uda za njega, ali ona je ostala još uvek neodlučna prema svojim osećanjim prema Sandersu. Besna zbog njenog odgovora, Rubiroza ju je udario. Gabor se sledećeg jutra pojavila na probi sa povezom preko oka i objavila novinarima da ga je izbacila, dodajući, „Činjenica da me je udario dokazuje da me voli. Žena koju nikada nije udario muškarac nikada nije bila voljena.”
Dok je igrao polo u Dovilu, a sa Zazom i dalje u vezi, Rubiroza je upoznao 40-godišnju Barbaru Haton, unuku F. V. Volvorta. Ona u svom četvrtom braku, izgubila je svoj uglađen, mladalački izgled i figuru, i postala mršava i umornija. Rubiju to uopšte nije bilo važno, koji je u svojim memoarima napisao da smatra da je Haton „slaba lepotica, neko ko je bio pametan, kultivisan, razuman i u čijem društvu sam sve više uživao“. Mildred Rikart se drugačije seća stvari: „Barbara ga je pozvala kada je bio u baru u hotelu Jaragua u Santo Domingu. Rekla je: „Oženio si Doris, sad je red na mene.“ Rubi nam je upravo priznao da je švorc, pa je rekao Barbari preko telefona: „O.K., ti odredi datum.“ Hatonov biograf C. Dejvid Heiman kaže: „Mislim da je u ovom delu njenog života ovo bio početak njenog pravog ludila. Bila je navučena na sve, izgledala je užasno i prošla kroz psihički kolaps. Iako je Barbara bila prijateljica sa Doris, postojala je neka vrsta rivalstva. Udajom za Rubi, pokušavala je da nadmaši Doris. A za Rubija je to bio jednostavno poslovni aranžman.
Njih dvoje su odlučili da se venčaju u rezidenciji dominikanskog konzula u Njujorku, i sve je izgledalo dobro do dana venčanja. Rubi je napisao: „Kada sam otišao u Pjer po Barbaru, bilo je na stotine novinskih fotografa i reportera. Dok je Barbara silazila niz stepenice Pjera, tresla se.”
„To što me je udario dokazuje da me voli“, rekla je Gabor. "Žena koju nikada nije udario muškarac nikada nije bila voljena."
Par je održao improvizovanu konferenciju za štampu, a Hatonov glas je bio napet: „Pomislili biste da bi ljudi ponekad jednostavno verovali da se venčavam jer on vidi nešto u meni. Ali oni uvek misle da je novac. Volim ga otkada sam ga upoznala.” Rubi je nosio istu tamnu jaknu za ceremoniju koju je nosio na venčanju sa Doris, ali ovoga puta je mlada nosila crno i nosila viski i sodu kada je išla prema oltaru. Dok je dominikanski konzul čitao naglas bračni ugovor na španskom, Haton je nežno uzela Rubirozu za ruku i stavila mu ruku oko svog struka. Nakon što je ugovor potpisan, gospođa Rubiroza je pitala svog novog muža: „Zar me nećeš sada poljubiti?“
"Vidiš kako nesrećno izgledaju? Za Za Gabor je tada rekla novinarima dok je trijumfalno mahala fotografijama sa venčanja. „Dajem im šest meseci. Za nekoliko nedelja, ovaj čovek će me ponovo progoniti.”
Mladenci su iznajmili avion sa 86 sedišta samo za njih dvoje i odleteli u Palm Bič na medeni mesec. Rikart se priseća: „Barbara je kupila Rubiju najveću plantažu kafe u Dominikanskoj Republici. Takođe je platila 40 odela, 20 pari cipela, osam polo ponija i avion, tačan model koji mu je Doris kupila. Barbara mu je takođe dala 2,5 miliona dolara u gotovini. Ali i dalje nije bio srećan.”
Rubi je kasnije napisao: „Vila u kojoj smo boravili postala je klinika. Barbara nije pratila svoje medicinske tretmane. Nije bilo medenog meseca.” Edit Rozenberg, Hatonova prijateljica, čiji je muž, Leland, bio Hatonov poslovni menadžer, seća se da Rubi nije bio supružnik koji ostaje kod kuće: „Mislim da je samo otišao. Padala bi, pola vremena je jedva hodala. Otišao je nekoliko dana nakon njihovog medenog meseca.
„Nikad ga niko nije video danju, samo u noćnim klubovima“, kaže Brauni Meklin iz Palm Biča. Posle samo dve nedelje braka, Haton se preselila u kuću svoje tetke Mardžori Meriveater Post u Palm Biču, i nakon 53 dana brak je završen.
„Za sve poklone i novac koji je dobio“, kaže Hejman, „Rubi ju je koštao 66.000 dolara dnevno.“ A Rubi se tada požalio novinarima: „Bio sam neženja pre nego što sam se oženio Barbarom i veoma srećan. Ali brak nije bio dobar. Ona ostaje u krevetu i čita ceo dan. To je veoma dosadan život."
Rubi je svojim novim avionom odleteo na zapad, da bi vratio Zazu Gabor.
„Odlučio je da želi da postane glumac, a ja zaista mislim da je bio veliki talenat“, rekla je Gabor pred kraj života. Film koji su izabrali zvao se Vestern Affair. Radnja je smeštena u Južnoj Dakoti, na prelazu vekova, a Rubi je trebalo da igra Dona Kastilja, vlasnika jednog bara, a Gabor francuskinju, vlasnicu suparničkog bara. U filmu je prikazano sve ono što je Rubi najviše voleo — boks, pucanje, jahanje i romansa. Odustao je od kasnih noći i uzeo časove glume. Međutim, ubrzo nakon početka produkcije, služba za migraciju mu je odbila dozvolu da bude u filmu, rekavši da nije imao prethodnog glumačkog iskustva. Film nikada nije završen. Frančeska Hilton kaže da joj je Rubi bio kao ujak, ako ne i otac. „Voleo je da me vodi u radnje na Beverli Hilsu. Voleo je neobične stvari, i voleo je da se trka svojim Ferarijem 100 na sat oko krivina na Bulevaru Sanset. Bio je kao veliko dete!”
Kada se Rubi vratio u Pariz 1956. godine, sve se promenilo. Tog maja, na polo meču u Dovilu, upoznao je 17-godišnju Odil Rodin, glumicu koja se tek pojavila na naslovnoj strani Paris Match-a. Rubi je kasnije napisao: „Zaljubio sam se u nju prvog trenutka kada sam je video. Bila je mlada, sveža, tako lepa, i opet nekako tajanstvena.”
Rodin, koja nije imala pojma o Rubijevim aferama, spomenula je taj susret svojoj majci, učiteljici u Lionu. „Moja majka“, kaže ona, „zabranila mi je da izlazim s njim i upozorila me da je opasan. Ali majčin stav je omekšao, seća se, „nakon što je otplesala samo jedan spori ples sa njim“.
Tog leta Roden je boravila na Rivijeri sa industrijalcem Polom-Luisom Vajlerom. Nakon što je odlučila da odveze Vajlerov Rols-Rojs i vozača u Sen Trope, ona se priseća: „Rekla sam svom domaćinu da ću se vratiti do večere. Ali u baru je srela prijatelja koji je dovezao čamcem i rekao da je odseo sa Rubijem u Sen Žan Kap Ferau sa Dubonetima (kraljevima vina). Odil je poslala auto i vozača nazad Veilersima i pridružila se interesantnom društvu. Nakon vožnje čamcem, potpuno mokra od talasa pojavila se ispred Rubija, što je bilo dovoljno da on promeni sve svoje buduće planove.
„Mora da sam izgledala kao Ursula Andres! Rubi je bio oduševljen i prvo što je uradio je da je nazvao Vajlera i rekao da neću biti tamo na večeri. Tri dana kasnije, Duboneti su poslali svoj rols-rojs kod Vajlerovih da pokupe ostatak moje odeće."
Rubi i Rodin su se vratili u Pariz krajem leta i venčali su se tog oktobra.
„Upravo kada smo hteli da uđemo u auto da idemo u crkvu, Za Za Gabor je pozvala Rubija“, kaže Rodin. „Mislim da nije imala pojma da ga je uhvatila baš kada se spremao da se oženi. Uprkos 31-godišnjoj razlici u godinama, Rubi i Rodin su bili srećan par. „Rubi je imao sreće što je pronašao Odil, jer je konačno našao nekoga ko ga je voleo“, kaže Kahlil Heše. Rubi je glumio Pigmaliona Galateji svoje mlade neveste, zahtevajući od nje da se oblači na konzervativan način. „Želeo je da budem suprotnost Zazi Gabor“, kaže Rodin. "Stavio bi me pod tuš ako mi je kosa previše doterana." Rubi ju je takođe upoznao sa modom, uključujući Šanel i Balensijagu. „Bila je tako lepa, jedna od najseksipilnijih žena koje sam ikada video“, priseća se jedan prijatelj, „ali on ju je naterao da se oblači konzervativno, da fura taj izgled Grejs Keli. Ona bi to zaobišla tako što ne bi nosila donji veš."
1957. Truhiljo je imenovao Rubija za ambasadora na Kubi. (Rodin je kasnije sa velikim ponosom primetila da je sa 19 godina bila „najmlađa ambasadorka na svetu”.) „Kastro je bio veoma oduševljen Rubi,” kaže Rozenberg. „Bio je fasciniran Truhiljom i ispitivao je Rubija satima o tome kako je Truhiljo ostao na vlasti tako dugo. Ali nedugo nakon što je Rubi stigao na Kubu, počela je revolucija, a Fulgensio Batista, tadašnji kubanski diktator, pobegao je u susednu Dominikansku Republiku. „Truhiljo je bio ljut na Rubija jer ga nije unapred obavestio da se Batista upravo pojavio na njihovom pragu“, priseća se Rodin, „ali nije kao da je Batista tražio od Rubija dozvolu da sleti tokom puča.
„Razlika sa mnom je u tome što se oženim [ženom]“, rekao je Rubi, „i kada je ostavim, ona je bogatija nego ikad.“
Nakon puča, Rubiroza se uselio kod Flo i Erla E. T. Smita, američkog ambasadora na Kubi. Rodin se priseća da su „mitraljezi pucali svuda i svi su bili na podu. Padala je kiša od metaka.” Klod Terail se seća telefonskog poziva od Rubija o tome šta ga je u to vreme najviše mučilo: „Oni prave revoluciju. Moramo da izvučemo moje polo ponije.” Truhiljo je ponudio Rubiju izbor premeštaja, bilo u Belgiji ili Argentini; izabrao je prvo da bi Rodin bila bliža njenoj porodici. Nedugo zatim, Truhiljo je bio suočen sa teškim okolnostima kod kuće. Iz vedra neba, primorao je Rubirozu da mu proda svoju plantažu kafe za akcije koje su ubrzo postale bezvredne. „Rubi nije mogao da mu to odbije, jerje on uveo bio užasno velikodušan prema njemu tokom godina“, kaže Rodin. Truhilju je trebao novac. Njegova politička baza se rušila i život mu je bio u stalnoj opasnosti. Dana 30. maja 1961. godine, dok je putovao iz Santa Dominga na svoju farmu, šest revolucionara su ga presreli i ubili ga. Truhiljov sin Ramfis ga je nasledio.
Tri meseca kasnije, Rubi i Rodin su otišli da posete predsednika i gospođu Kenedi za vikend u Hajanis Portu, zajedno sa Frenkom Sinatrom, Tedom Kenedijem i Pitom Kenedijem Lofordom. (Rubi je poznavao Kenedijeve otkako je upoznao Džoa starijeg na Rivijeri, gde je letovao posle rata.) Svi su otišli na tročasovno krstarenje predsednikovom jahtom. Rubi je takođe bio tu da razgovara o poslu: Organizacija američkih država naredila je trgovinski embargo Dominikanskoj Republici jer je Ramfis Truhiljo pokušao da ubije predsednika Venecuele, a Rubi je tražio od Džona Kenedija podršku novom režimu Ramfisa Truhilja i ukidanje sankcija.
„Rubi je razgovarao i razgovarao sa Kenedijem, ali kada se vratio u Santo Domingo da izveštava o razgovorima sa Ramfisom, ovaj je napustio zemlju sa čamcem punim para i otišao u Španiju. Rubi više nikada nije razgovarao sa njima." Flor de Oro je procenila da je njen polubrat uzeo 200 miliona dolara iz blagajne pre nego što je napustio zemlju. Hoakin Balager, novi dominikanski predsednik, prekinuo je Rubirozin posao, ostavljajući ga bez posla u 53. godini.
Rubi je 1963. godine rekao za London Sandej Ekpres spisateljici Suzan Barns: „Rekao sam Ramfizu: ’Morate podržati novog predsednika i vratiti stvari koje je vaš otac ukrao od naroda. . . ’ Ali on nije imao hrabrosti. . . . I bio je napolju. Uzeo je svoju jahtu i otišao u Pariz. Dakle, više ga nikada u životu neću videti. On mi nije prijatelj. On me je izdao.”
Nakon što je Truhiljo umro, Rubi je morao da promeni svoj način života. Sav novac od bogatih žena je potrošen. Morao je da počne da živi kao siromah!
„Da je želeo da bude bogat, mogao je da bude veoma bogat. Mogao je da uzme novac od svojih žena ali to nikada nije učinio“, kaže Džerard Bonet. Prijatelji su mislili da je Rubi izgubio vitalnost prethodnih godina i delovao je depresivno.
„I dalje je dosta pio“, kaže Bonet, „ali sada nije ustajao dva dana iz kreveta. U četiri sata jednog popodneva, pokušao je da pozove nekoliko svojih prijatelja da vidi da li žele da igraju boćanje. Svi su radili, a niko nije mogao da izađe da igra. Napomenuo je Rodenu: „Šta, jesu li moji prijatelji odjednom postali radnici?“„Rad bi bio noćna mora za Rubija. Neki prijatelji u Parizu kažu da je Rubi bio spreman da se vrati svom životu kao žigolo. Kažu da je privatno rekao da bi mogao da oženi Patrišu Kenedi Loford, koja se rastala od Pitera Loforda, ili Pegi Hičkok, naslednicom Melona. „Za Rubija da živi bez novca bilo je mučenje“, kaže Rikart. Oleg Kasini procenjuje da su u Rubijevim slavnim danima, pedesetih godina prošlog veka, kuća, sluge, zabave, polo poniji i godišnja rotacija između Gštada, Sen Tropea, Dovila i Palm Biča morali da koštaju oko 2 miliona dolara godišnje .
Pokušao je da napiše svoje memoare, ali ih nikada nije završio. Jedan hotel na Floridi ga je zamolio da bude njihov čovek za odnose sa javnošću, ali on nije želeo da napusti Evropu. Pokrenuo je još jedan poslednji poslovni poduhvat, ovog puta sa kolegom plejbojem Ginterom Saksom: liniju parfema pod nazivom Rubi, koji je trebalo da se prodaje u bočicama boje rubina. Rubi je otputovao na jug Francuske da poseti proizvodni pogon, ali od tog poduhvata nikada ništa nije bilo.
Ipak, život nije bio sasvim tragičan. I dalje je išao na krstarenja, polo močeve, trke. Tri nedelje nakon jednog krstarenja, Rubijev tim je osvojio Kup de Frans polo turnir, pobedivši tim Brazila. Nakon proslave na kojoj je dosta popio odlučio je da krene kući. Rubi skoro nikada nije izveo Ferari kada je znao da će piti, ali Rodin i neki od njenih prijatelja su već uzeli drugi automobil, ostavljajući Rubija da odveze Ferari u Pariz.
„To je jedan od mojih osnovnih principa: više bih voleo da rizikujem sve“, napisao je Rubi, „umesto da mi je dosadno.
Smrtonosna nesrecća dogodila se u osam. Da li je to bilo samoubistvo? Njegovi prijatelji misle da je to jednostavno bila sudbina.
Rubijeva sahrana održana je u kući u Parizu. Prisustvovalo je više od 250 ožalošćenih, uključujući i Pet Kenedi Loford i njenu sestru Džin Kenedi Smit. Ganter Saks je pomogao u organizovanju sahrane, a nakon službe, Rodin se vratiola u Hajanis Port sa sestrama Kenedi. Kasnije se ponovo udala i do kraja života je živela u ruralnoj Novoj Engleskoj, daleko od svog nekadašnjeg života sa najpoznatijim plejbojem veka.
Međutim, Rubijevo nasleđe živi u Parizu, gde do danas, kada gosti traže od konobara ogroman mlin za biber, traže „Rubirozu“.
