Početak
Ne znam ko je ovde u Srbiji toliko čista sorta pa da može da ide na izložbu jer ima čisto poreklo. Moj deda po majci Vicko Đurašević je iz Prčnja kod Kotora, a odatle je pobegao zbog zabranjene ljubavi. Bio je lađar i plovio Dunavom, a u Miškolcu u Mađarskoj upoznao je moju babu Ilonku. Baka je bila vanbračno dete grofa Jožefa Tise. Moj otac je rođen u Prizrenu. Brat njegove majke je bio poglavar derviškog reda na Kosovu i bavio se lečenjem ljudi. Poreklo je kažu njihovo iz Arabije, a moji preci su bili trgovci lukom. Očeva grana je vezana za Turke. Kad uzmeš Mađare, Bokelje i Turke, šta tu onda dođem ja?!
U šali kažem da sam avlijaner iz republike Gornji Dorćol.
Rođen sam kao Filip Dautović 25. aprila 1950. godine u Beogradu. Na samo 50 metara od Kalemegdana. Bio sam nekada princ s najvećim parkom na svetu. Sećam se, stanovali smo u Ulici Zmaja od Noćaja. Ta ulica je bila moj svet, čovek nekako najbolje poznaje svoj stan, pa onda zgradu i stepenište i na kraju svoju ulicu. Tu sam imao najbolje drugove i drugarice. Međutim, ubrzo se moj svet srušio. Dete oseti kad nešto nije redu u kući, porodici... Video sam nekog mladića kako krade pogled moje majke... Pročitao sam da se nešto dešava iz njegovog pogleda. Osetio sam da mi se raspada porodica. Živeli smo svi zajedno: deda, tata i dva ujaka. Znao sam šta se dešava. Osećao sam njihovu patnju. Bilo je to bolno osećanje. Raspao se ceo moj svet.
Postao sam izgnanik. Otišao sam iz tog svog dvorca kod tetke i teče zato što nije imao ko da brine o meni. Jedva sam prošao prvi razred iako nisam znao da čitam. Svi imaju svoje roditelje, a ti imaš babu i dedu...
Tetka i teča
Nisam imao svoju porodicu, već sam dat na usvajanje ljudima koje dotad nisam poznavao. Majka me je poslala u Titel kod svoje tetke Mariške i njenog muža Andora. Doživeo sam to u prvi mah kao svoju ličnu tragediju. Kad legnem s mojom Mariškom, razmišljao sam o Beogradu, roditeljima i drugovima koje sam ostavio. U Titelu sam dobio dve reke i breg, a sa osam sam već prvi put preplivao Tisu... Ušao sam u drugi način života. Neka čarolija koje nema na beogradskom asfaltu. Titel je i danas moja druga mirna luka. Sad kad razmišljam, bio je to najvažniji period u mom životu. Tetka i teča su najdivniji ljudi koje sam upoznao. Teča je pobegao u Vojvodinu nakon Velikog rata. Svirao je po javnim kućama da bi preživeo.
Sklonio se na brod. Pronašao je tamo moju tetku, kao i deda Vicko moju baku. Obojica su bili lađari i oženili su se za dve rođene sestre. Od teče sam naučio da obrađujem drvo i metal. Mogao sam da zidam kući i popravljam. U Titel sam došao u drugi razred. On me je naučio da čitam. Prva knjiga koju sam pročitao imala je 712 strana. Posle toga sam čitao jednu knjigu dnevno. Postao sam gimnastičar. Teča je svirao orgulje u crkvi, a ja sam od njega naučio da sviram gitaru. Prvu platu sam dobio u crkvi kao božji službenik. Stajao sam pored sveštenika u haljinama. Zaradio sam pet dinara, a od prve plate kupio sam sladoled. Otac je dolazio vikendom. Doneo mi je neke žute šimike iz Italije, što je bilo moderno u Beogradu. U Titelu me je bilo sramota to da obujem jer sam se osećao kao da sam stao u govna.
Stričevo ime
U Beograd sam se vratio u šestom razredu, kad se moj otac ponovo oženio. Uzeo je mene kao samohrani otac, a prve dve godine živeli smo u Zemunu. U osmom razredu otac je odlučio da mi ime promeni u Feti. To ime je njemu puno značilo, jer ga je nosio njegov rođeni brat, koji je nestao za vreme rata u Berlinu. Nije to bio njegov inat, nego želja da njegov brat, za koga nikad nije saznao šta mu se stvarno dogodilo, nastavi da živi na neki način kroz moje ime. Moj otac je izgubio roditelje, tako da su mu Feti i sestra Aba, koja se kasnije udala u Istanbulu, bili sve u životu. Celog života je moj otac čekao svog Fetija, verovao da je živ i da će se vratiti. Sudbinu strica nismo saznali. Pokušali smo i preko Crvenog krsta. Bombardovan je magacin u kome je radio, a posle smo čuli da je upoznao neku ženu s kojom se oženio.
Navodno se 1945. i vratio u Beograd, ali od tada mu se gubi trag. Priča se da je radio kao špijun za Britance. Pokušao sam i ja da ga pronađem, ali bez uspeha. Na novo ime trebalo mi je da se priviknem, ali tu je bila i jedna Cica Lukić. Danas je ona rediteljka, a u ono vreme ceo razred je bio zaljubljen u nju. Sedela je ispred mene. Imali smo čas ruskog jezika. Cica se u jednom trenutku okrenula i dala mi ceduljicu na kojoj je pisalo "volim te". Ne znam šta sam uradio, ali nas je nastavnica izbacila s časa. Kad smo izašli, Cica me je poljubila. Od tog trenutka više nisam bio normalan. To je bila moja prva ljubav... Bilo je prekrasno.
S prava na Akademiju
Iz Zemuna smo prešli da živimo kod Vukovog spomenika. Posle toga sam se upisao u Petu beogradsku gimnaziju. Otac je išao u školu samo da preuzme knjižicu na kraju godine, a ja sam shvatio da moram da učim i preuzeo sam odgovornost za svoje ocene i život. Jedinac sam u oca, dok po majci imam sestru Maju Mandić Marković. U gimnaziji sam bio vrlodobar, nisam puno učio, ali automatski sam primljen na Pravni fakultet. Na kraju sam ipak upisao Akademiju, odsek za produkciju. U film sam se zaljubio sa pet godina. Sećam se da sam sa majkom išao u bioskop "Kosmaj". Imao je peć koja se ložila zimi.
Ne sećam se šta smo gledali, ali sam video najvažnijeg čoveka do tada - vatrogasca. On je imao plavu uniformu i strogo nas gledao, a pazio je da ta peć ne zapali bioskop. Zavideo sam mu što ima najlepši posao na svetu i gleda svaki dan filmove. Prvi put sam u životu poželeo da budem neko važan. Postao sam i ja taj vatrogasac. Kasnije, preko čitanja i muzike, shvatio sam da želim da se bavim poslom koji ima veze s te tri grane umetnosti, a to je film.
Nagrade od Tita
Gluma je prvo otpala, jer sam bio veoma stidljiv. Želeo sam da budem reditelj. Međutim, smatrao sam da za reditelja treba da imaš nekakav poseban dar. Ali organizacija filma, emisije, e to bih već mogao da radim, i tako sam se odlučio za produkciju. Bio sam treći na rang-listi od 80 ljudi i neverovatno srećan zbog toga. Primili su samo 12 ljudi. Mi smo to tada voleli. Danas moji studenti niti gledaju filmove, niti vole da čitaju knjige, samo hoće da se bave tim poslom. Na televiziju sam došao tokom studija. Imao sam dugu kosu i cvetnu košulju. Nisu mislili da ću izdržati ni tri dana, a ostao sam više od dve decenije.
Tri godine smo radili emisiju "Operacija tri slova" o opismenjavanju i svake godine smo dobijali nagradu od Tita. Jednim korakom sam ušao u svet koji je bio san za te ljude. Sa 20 godina sam upoznao sve glumce i pevače u tadašnjoj Jugoslaviji. U svom radnom veku uradio sam mnogo projekata, a nekako sam najponosniji na "Igre bez granica", gde sam bio izvršni producent, glavni čovek koji je rukovodio tim svetskim projektom. Radio sam Evrovizije u Rimu i Malmeu sa Bebi Dol i Ekstra Nenom, sve novogodišnje programe radio sam od 1978. pa sve do 1998. godine, ali i velike serije. Radio sam i poslednji Titov rođendan.
O EVROVIZIJI
Džoni Logan bolje lobirao od nas
- Radio sam kao šef naše delegacije na Evroviziji u Švedskoj 1992. godine, kad nas je predstavljala Ekstra Nena. Imali smo četiri telohranitelja. Nas su svi doživljavali kao favorita, međutim, nije tako bilo. Radilo se tu o ozbiljnim nameštanjima. U Malmeu sam pristao da trgujemo glasovima. Englezi i Nemci nisu hteli s nama. Dogovor sam napravio s Izraelcima. Međutim, kad je krenulo glasanje, video sam sto za kojim je sedeo Džoni Logan, shvatio da će nas potopiti... Moja trgovina je bila dobra. Ali nismo pobedili. Jedino je Malta prekršila dogovor i nije nam dala bodove.
Kako je nastao "Bolji život"
Bio sam pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Televizije Beograd Vojkana Milenkovića. Jednog dana je samo stiglo naređenje da se svi doteramo. On je pozvao generala Ljubičića na jedno snimanje u Košutnjak. General je Vojkanu tada rekao: "Sve je na televiziji lepo i krasno, ali zašto puštate da ljudi gledaju 'Dinastiju' i 'Dalas', te američke gluposti. Nemate li znanja da napravite nešto naše?" Vojkan mu je uzvratio: "Druže generale, vi meni čitate misli, mi za mesec dana krećemo sa serijom koja će potući gledanost tih američkih serija." General ga je pohvalio, a ja ga pitam: "O čemu ti, Vojkane, pričaš, kakvu mi to seriju imamo, da li si ti lud?!" On mi je onda rekao da pozovem našeg najboljeg pisca i da krećemo da radimo tu seriju. Pozvao sam tako Sinišu Pavića i krenuli smo da radimo "Bolji život". Sutradan je napravljena nova serija koja je praznila ulice Beograda.
"Grand" pre "Granda"
I emisija "Folkmetar" je imala istu sudbinu. To je zapravo preteča svih ovih folk parada, šoua, kojih danas ima na svim televizijama. Boki Milošević je svirao sa svojim orkestrom, imali smo publiku, ali ne plaćenu, nego škole folklora. Dobijali smo džakove pisama od gledalaca. Tri-četiri sezone trajala je ta emisija i stvarno je bila hit. Voditelji su bili Voja Nedeljković i Sanja Radan. Bilo je to vreme sankcija i rata, pa smo ceo program usmerili i pomogli da se renovira deo bolnice u Tiršovoj. Na to sam posebno ponosan. Danas je drugo vreme, poplava je rijalitija, koje ne gledam, jer mi se ne sviđaju.
Nemaju rok trajanja, mogu da se gledaju 24 sata dnevno i mislim da je mnogo ljudi postalo zavisno od gledanja tuđih života, i to uglavnom fingiranih. Ti rijaliti programi su kao neka anestezija, ljudi po ceo dan sede i gledaju u TV ekrane, i to što bi trebalo da bude njihov život, nije njihov život, nego gleda neke nepoznate ljude koji se bave nekim trivijalnim stvarima. To što se dešava u rijaliti programima nije istina. Ne mogu ljudi da jedu, piju, ništa ne rade, samo se svađaju i bave se ljubavnim avanturama. To ne postoji, to je fingirano i ima za zadatak da ljude prikuje za stolicu da prate taj program.
Ponosan na studente
Godine 2000. napustio sam televiziju. Ja sam od svoje 21. godine u televiziji, to je moja porodica. Ja volim tu televiziju i te ljude, rastao sam s njima. Kad smo radili, recimo "Igre bez granica", mi smo morali da se dokazujemo da smo bolji od, recimo, Španaca, Francuza, Italijana, svih. Imali smo borbeni duh da, kad nešto radimo, budemo i najbolji. To je bila Televizija Beograd. Otišao sam jer sam dobio poziv da radim na Fakultetu dramskih umetnosti kao docent. Bio sam 25 godina profesor, a sad radim na privatnom fakultetu FEFA, gde imamo katedru za kreativnu produkciju. Danas ponosno kažem da su moji studenti Mila Turajlić, Milan Todorović, Jelena Mitrović.
Sinovi bolji od mene
Ženio sam se dva puta. Prvi put sa Vesnom, i iz tog braka imam sina Vuka, koji je profesor na Filozofskom fakultetu na istoriji umetnosti. Piše knjige, putuje i ima sina Mihajla, a ja sam ponosni deda. Iz drugog braka, sa Ivanom, imam sina Lava Aleksu, koga sam dobio u 55. godini. Sinovi su centar moga sveta. Lava Aleksu smo sa tri godine odveli kod Dragana Jovića Galeta na tekvondo. Danas on ima 18 godina i državni je šampion. Gale je od njega napravio opasnog ratnika. Uči rusku školu. Govori tri jezika. Obojica su ispali bolji od tate.
Ostvario sam snove
Moji snovi su se, ne mojom voljom, ispunili. Iskustvo koje sam stekao ne može da se plati. U Barseloni sam radio dokumentarac o tome kako se snima porno-film. Ušao sam u taj svet... U Amazoniji sam snimao putopise. Radio sam poslednji intervju sa Majom Pliseckom i Paulom Koeljom. Ne može čovek to da zamisli. Sa Koeljom je ludačka priča. Video sam u nekim novina sliku nekog bradonje, koga sam poželeo da upoznam. Iz neobjašnjivog razloga krenula je ta želja. U moju kancelariju je ušao Ratko Kušić i saopštio mi da ide da snima Koelja. Rekao sam mu: "Bez mene samo mrtav!" Televizija nije mogla ništa da mi da za put osim slobodnih dana. Novac nismo imali, ali se ceo univerzum udružio da ih pronađemo. Pare za kartu nam je dao neki kozmetičar, novac za smeštaj vlasnica turističke agencije, a mi smo zauzvrat morali da snimimo reportažu iz Rija. Jedna drugarica mi je, kad je čula da idem, dala 500 evra za njegov autogram. Nisam hteo da uzmem, ali smo njime platili helikopter. Oko njega je bilo puno ljudi. Trećeg dana mi je poljubio ruku. Mi smo postali braća. On me je vodio svuda sa sobom i čudio se kako to "ovde" ne znaju za mene! Kad kažem "ovde", mislim na Brazil.
Najfascinantnija je bila Lena iz Rusije, koja me je lečila. Skoro sam izgubio vid na desnom oku. Imao sam pet operacija. Puklo mi je nervno tkivo rožnjače. Uspela je da mi spase oko, ali od nje sam naučio čudne stvari. Otkrila mi je Bulgakova i "Majstora i Margaritu".
O tragedijama
Najviše sam patio kad su mi umrli otac i majka, moj Andor i Mariška. Međutim, oni su za mene i dalje tu i ja mogu da razgovaram s njima kad poželim. Gledao sam ih kako stare i ta smrt ti dođe kao oslobođenje od te patnje. U Titel svaki godine odem na njihov grob, s mojim ocem i dalje često razgovaram.
O smrti i ljudima
Išao sam na veronauku kao dete. Andor je svirao orgulje u crkvi, a Mariška je pevala o horu. Ostao sam religiozan celog života. Razmišljao sam i o smrti. Neka velika reka sve diktira. Nismo mi gospodari svoje sudbine. Mi samo treba da prihvatimo tu promenu koja će da se desi. Našao sam kod Koelja neke definicije. On je u svojoj "Petoj gori" sve lepo opisao. Čovek mora da očekuje svašta u životu. Treba planirati i želeti, ali nije u našoj moći da imamo dugoročne planove. Mi nismo gospodari svojih života, koliko god izgledalo da je tako.
A što se tiče ljudi koje sam sreo u životu, pa... kumstava imam kao Tito! Svi su me zvali da im kumujem. Ne znam kako se to dogodilo. Nikad nisam ništa tražio od ljudi i radujem se što mogu da dam. Imam sigurno više od 20 kumstava. Kum sam bio Raši, drugu s klase, koji je bio oženjen sestrom Tanje Bošković, pa bratu Milana Eraka... Kum sam i danas najvažnijem TV producentu, s kojim danas ne govorim. U Srbiji je to normalno.
VOJNIČKI DANI
U posete mi je dolazila Tanja Bošković
Da ne bih morao u vojsku, upisao sam magistarske studije. Otišao sam da je služim tek u 27. godini, u Đakovo kod Osijeka. Malo pre toga sam se prvi put oženio i dobio sina Vuka. Bio sam tamo jedan od najstarijih. U posetu su mi dolazili zagrebački glumci Duško Valentić i Zdenko Jelčić, tada komandir Ljuba, Tanja Bošković, Rade Marjanović... Važio sam za najvažnijeg čoveka u kasarni. Počeo sam da sviram u vojsci. Napravio sam bend i doneli smo pobedu. Proveo sam tamo nepunih deset meseci. Vojska je bila dobro iskustvo za mene.
