Bila je to priča o lepim, pametnim i poletnim mladim ljudima. Šta može da pođe naopako? Šta može da ne bude lepo? Međutim, osamdesete, vreme koje se danas sa setom spominje, nisu bile baš tako romantične kako iz današnje perspektive izgleda. Tačnije, nijedna decenija na Balkanu nije baš bila priča o spokoju i mirnom i lepom životu. Na svojoj koži su to osetili umetnici "novog talasa", a najupečatljivija je tragedija ekipe okupljene oko Milana Mladenovića i kultnog benda "EKV".
Malo njih je preživelo borbu sa tugom i teskobom, besmislom koji su neretko sretali u životu. Njihov "veltšmerc" (bol, tuga i bespomoćnost) je bio jači od njihovog telesnog postojanja. Međutim, isti taj "veltšmerc" ih je naterao da utehu pronalaze u umetnosti i stvaranju i da iza sebe ostave značajnu zaostavštinu.
Da je i dalje među nama Milan Mladenović bi ove godine slavio 63. rođendan. "Dečak iz vode" pevao je stihovima, glasom, gitarom. On je zapravo bio pesnik. Njegovi stihovi su govorili u ime svih istomišljenika.
- Nikad ne znam u kom ću smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije "povuku" za sobom i da me prosto "uguraju" u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao - govorio je Milan o svom stvaralaštvu.
Lepotu u njemu ni jedna muka nije mogla da ubije. Naprotiv, teskoba i bol su mu samo "pomagali" da iz sebe izvuče još lepša dela. Zato je i pevao:
- U svakom porazu ja sam video deo slobode. I kad je gotovo, za mene, znaj, tek je počelo!
Ili:
- Ja sam oduvek spavao, s' tvojim imenom na usnama. Ti si oduvek spavala, s' mojim imenom na usnama. I kud' god krenem, tvoja je ruka u mojoj ruci. I kada želim nešto da kažem, ja kažem mi! Ljubav, ljubav, ljubav, ah ljubav!
On je želeo da naša zemlja bude mesto za sve ljude, za svu njenu decu, da svako u njoj živi kako želi.
- Treba mi svet, otvoren za poglede, otvoren za trčanje. I treba mi soba da primi pet hiljada ljudi, sa dignutim čašama, sa dignutim čašama...
U svom poslednjem intervjuu u nedeljniku "Intervju", Milan Mladenović je na pitanje da li se vremena menjaju zloslutno odgovorio. Da je danas živ i da mu postave isto pitanje, čini se da bi njegov odgovor bio isti.
- Vremena se menjaju, kako da ne. Ali, za sada se menjaju nagore!
Dalje je nastavio:
- Život je ovde postao nemoguć. Strašno je samo što se ljudi ne bune zbog toga. Svako se plaši da ne izgubi neki osnovni minimum koji mu je ipak zagarantovan do sada bio, a sada i taj minimum prestaje da postoji. Vrlo sam razočaran u ljude koji su dozvolili da ih sahrane i moralno, i ljudski, dozvolili su da ih prijatelji izdaju, da oni izdaju svoje prijatelje i braću i sve živo, i da se sve to završi u jednoj opštoj kaljuzi. Danas smo pričali kako si ti došao dovde, i kako sam ja video klince koji su sat vremena čekali tramvaj da bi došli u školu, i nisu ga dočekali. Sve mi liči na čekanje nekog tramvaja koji treba da se pojavi, a ustvari treba učiniti nešto konkretno, tako da je to strašno sve zajedno: koliko su ljudi neangažovani·i koliko je taj osnovni minimum važniji od ljudskog dostojanstva koje je sve dublje u blatu... Poniženi i uvređeni, bukvalno tako.
Njegov vapaj i vrisak iz pesme "Jadransko more" kao da i dalje odjekuje ovim prostorima. Za neke nove izgubljene generacije koje kao da se neprestano "štancuju" na nemirnom Balkanu i žude za srećom, ljubavi i normalnijim životom. "Ovde je hladno, ovde je zima, ovde je mrak..."
