Bila je njena osoba od poverenja još iz detinjstva, koja je u međuvremenu postala njena asistentkinja i kreativna partnerka.
One su, takođe, nakratko bile ljubavnice.
Godinama je njihova romansa bila predmet glasina i spekulacija.
Dva relativno skorija filma o životu Vitni Hjuston, Vitni Hjuston: Biti svoja i Vitni, koji je odobrila porodica, pretresla su njihov odnos - sugerišući da je Kroford bila prava ljubav njenog života.
Kroford je oduvek odbijala da komentariše život sa Vitni Hjuston - pojavljujući se u tim filmovima samo u arhivskim snimcima, ali nikad ne pristavši na intervju.
Ali pošto su svi rekli ono što su imali, Kroford je odlučila da ispriča vlastitu priču.
„Zašto baš sada?", pita se ona u uvodu za memoare Pesma za tebe (2019).
„Verujte mi, dala sam sve od sebe da se klonim žiže javnosti, ali verujem da je sada moja dužnost da odam poštu prijateljici i da ispravim mnoge netačnosti o sebi i o tome ko je bila Vitni."
Ona je potvrdila, prvi put, ljubavni istorijat sa Hjuston, koji je započeo dok su još bile tinejdžerke i trajao je dve godine.
„Nije se sve svodilo samo na to da smo spavale zajedno", ističe ona u knjizi.
„Mogle smo jedna drugoj da poveravamo sve, tajne, osećanja i ko smo zaista.
„Bile smo prijateljice, bile smo ljubavnice. Bile smo sve jedna drugoj.
„Nismo bile zaljubljene jedna u drugu. Samo smo postojale. Imale smo jedna drugu. Bile smo jedno: tako smo se osećale."
Hjuston je prekinula vezu neposredno pošto je potpisala ugovor za ploču, poklonivši Kroford Bibliju i rekavši joj da se plaši razotkrivanja u javnosti.
Kroford je ostala verna prijateljica i emotivni bedem, koja je usidrila Hjuston u njenoj prošlosti i starala se o mirnoj plovidbi u njenom inače često turbulentnom privatnom životu.
Otvoreno opisuje kako je uzimala droge i kako je gledala, bespomoćno, dok se zavisnost njene prijateljice otima kontroli.
„Kakva god pravila da smo uvodile u vezi s konzumiranjem droge, ona bi ih uporno kršila i uzimala ju je kad god je htela", piše ona.
U vreme kad je Kroford napustila tim Vitni Hjuston 2000, zvezda je redovno otkazivala koncerte i propuštala da se pojavi na ugovorenim snimanjima. Ona sumnja da ju je fizički zlostavljao njen muž Bobi Braun i pronašla je nagorele kašike u njenoj kuhinji.
Vlastita priča Robin Kroford nije mnogo veselija.
Bila je ćerka samohrane majke, koja je napustila muža posle mnogo godina zlostavljanja; i izgubila je dvoje najbližih članova porodice obolelih od side.
Ali knjiga nije izrazito mračna.
Pošto je smogla snage da pobegne iz orbite Vitni Hjuston, Kroford je polako uspela da dovede vlastiti život u red i danas je srećno udata i ima dvoje usvojene dece. Radila je kao novinarka, intervjuišući zvezde kao što su Džesika Bil i Kristen Bel, a trenutno je instruktorka fitnesa. Pisanjem ove knjige želela da je izbriše sećanje na tragičnu smrt Vitni Hjuston, koja se udavila u kadi na veče dodele nagrada Gremi 2012 .
Htela je da podseti svet na to da je njena prijateljica bila jedna „velikodušna, nesebična, urnebesno duhovita".
Bila je i fenomenalno talentovana osoba - bilo da je pevala na Superboulu, učila da glumi na snimanju Telohranitelja ili slavila u crkvi (gde bi se neki vernici toliko oduševljavali njenim vokalom da bi padali u nesvest).
„Želim da je izdignem. Želim da je uzdignem toliko da njeno nasleđe ostane na velikoj visini", kaže Kroford za BBC, dok se priseća kako je pisala memoare.
Kako je bilo oživeti stare uspomene dok ste pisali knjigu?
Provela sam veći deo prethodne dve i po godine osećajući i ponovo proživljavajući osamdesete i devedesete, do te mere da je moj sin jednog dana rekao:
Biće mi drago kad mama završi pisanje knjige da može ponovo da se igra sa mnom."
Istina je, znate?
Ponekad bi me prekidali dok sam bila udubljena u misli i moja reakcija bi bila okasnela ili bih se brecnula na njih.
Zaista, dakle, nisam bila mama kao nekad, koja je reagovala na svaki njih mig.
A proces pisanja bio je kao klackalica emocija.
Ispočetka, dok smo još bile bistrooke, avanturističkog duga, neustrašive; potom sve one divlje godine kad smo postizale sve ono o čemu smo sanjale; a onda moj porodični život i njegovi izazovi.
Bilo je, dakle, suza radosnica, suza žalosnica, velikih napora.
Govorite o tome da ste gledali Vitni u studiju i kako bi ona uspevala da udahne život u pesmu; ali pitam se kako je bilo čuti je kako peva u privatnom životu, kod kuće ili u kolima?
Imala sam običaj da to zovem pred-koncertnim nastupima! Imale smo kuću u Nju Džersiju i dnevna soba je imala kupolu na tavanici. Ona bi odlazila u tu sobu i samo pevala - gospel, džez, Ala Džaroa, šta god bi joj naišlo - zato što je akustika tamo bila sjajna. Sećam se kako je jedne večeri bila u toj sobi i pevala Fly Me To The Moon, toliko joj je lako išlo da je zvučalo kao da zaista leti.
U tim ranim danima, zvučalo je kao da ste se mnogo zabavljale. Obračuni vodenim pištoljima po hotelskim hodnicima i istraživanje sveta zajedno. Veoma važna karakteristika Vitni bila je da je ona bila kao dete. Želela je da se zabavlja što više može.
Sećam se da bi Vitni iznajmila arenu Univerziteta Lehaj u Pensilvaniji kako bi se pripremila za turneje, a mi bismo igrali fudbal napolju na njihovom terenu.
Jednom prilikom, za poslednju utakmicu, rekli smo joj:
„U redu, čitava linija odbrane poći će desno i blokiraćemo za tebe. Ti zastani na sekundu, jednu sekundu, i prosledi loptu udesno iza nas."
Ona je rekla: „Dobro, dobro, dobro."
Ali kad smo svi mi pošli desno, ona je pošla levo. Naletela je na jednog tipa, direktno se sudarila s njim i preturila na drugu stranu. Ostatak generalne probe nije mogla da nosi štikle. I tako više nije bilo kontaktnog fudbala za nas. Zabranili su ga nam svima. Posle toga, smeo je da se igra samo stoni tenis.
Ljude će zanimati da pročitaju o vašoj ljubavnoj vezi sa Vitni. Onako kako vi to opisujete izgleda kao da je bila veoma nežna i dirljiva - ali istovremeno i ništa veliko. Vi kažete da „nikad niste razgovarale o etiketama, kao što su lezbejke ili gej", bilo je prosto kako je bilo
Aha, tačno je tako i bilo.
Ljudi o tome govore kao o vezi - ali mi smo se upoznale, kliknule smo i postale prijateljice. Izgradile smo prijateljstvo na otvorenosti i iskrenosti jedna prema drugoj u vezi sa svim. Rekla mi je da će potpisati ugovor za ploču i da će me voditi sa sobom svuda po svetu. I usput smo imale intimno, ljubavno, fizičko iskustvo prijateljstva u okviru našeg prijateljstva.
Bila to ljubav, otvorena i iskrena.
Vitni je okončala taj odnos ubrzo pošto je potpisala ugovor za ploču, rekavši vam da bi to „učinilo vaše putovanje još težim". Koliko je bilo teško skloniti ta osećanja u stranu i samo biti prijateljice?
Mi i jesmo bile prijateljice - i poznavale smo se isuviše dobro. Uvek smo bile usredsređene na to kuda idemo. Ništa nije moglo da nam se ispreči na tom putu. Vitni je sa mnom podelila svoje uverenje da, kad bi ljudi saznali za našu vezu, iskoristili bi je protiv nas. I to su bile osamdesete. Bili ste ili jedno ili drugo. A prema ženama ste se postavljali kao prema rivalkama, a ne drugaricama. To je sve bilo previše, a mi smo bile veoma mlade. Bile smo mlade, ali smo bile neustrašive. Na neki način ste štitile jedna drugu. To je bilo veoma važno.
Vitni je rekla: „Želim te uz sebe. Ti me poznaješ. Znala si me pre nego što smo se uputili tamo gde smo se uputili."
Dakle, bile smo tim. Poznavala me je i verovala mi je.
Na mene je veoma snažan utisak ostavio prvi susret vaše majke sa Vitni, kada je ona rekla: „Izgledaš kao anđeo, ali znam da nisi." A onda, nekoliko dana kasnije, Vitni vam je ponudila prvi džoint
Moja majka ju je dobro pročitala! Vitni je sijala anđeoskim sjajem.
A onda bi izvukla džoint iz prednjeg džepa na bluzi kao da želi da kaže: „Da, ali radim i ove stvari, u redu?".
Vas dve ste često zajedno uzimale drogu, ali vi ste na kraju pokušali da je odgovorite od toga. Mislite li da je ikada ozbiljno pokušala da odustane?
Nikad nismo mislile da je kokain dobra stvar; a u ranim godinama bi mi govorila:
„Ovo ne može da ide tamo gde mi idemo."
I zato čvrsto verujem da je Vitni znala da mora da pomogne sebi i želela je to da uradi. Pišem o tome u knjizi, zvala je nekoga da joj pomogne. Jeste, bilo je to 2001. godine - zvala je doktora da bi razgovarala s njim o odlasku na kliniku za odvikavanje. Da, doktora Ričarda Frensisa. Sama ga je pozvala. I rekla je da nije neko ko želi da umre. Ona je neko ko želi da živi. I bila je ozbiljna kad je to rekla.
Javna percepcija je da su stvari krenule nizbrdo kad je na scenu stupio Bobi Braun. Čini se da to predstavlja prekretnicu u njenom životu i karijeri
Ljudi to misle zato što se toliko pisalo o tome, neprestano, i u tablodima i u glavnotokovskim medijima, tako da mislim da javnost odatle stiče utisak o tom dominantnom narativu.
Da li se vi slažete sa tim narativom?
Eh, sad… očigledno sam u to vreme još bila prisutna. I bilo je, da tako kažem, mnogo stvari koje su joj „odvraćale pažnju" u to vreme. Ali Vitni je još radila i postizala svašta tokom tog perioda njene karijere.
Mislim, imala je filmske projekte…
Snimila je Telohranitelja i Čekajući pravog dok je bila sa Bobijem, je li tako?
Tako je. Reći ću samo da je ona tada bila iscrpljena.
Pretpostavljam da kad mnogo radite, a život kod kuće vam je turbulentan, onda nema odmora
Jeste. Sve joj se skupilo.
Morala je da izađe na kraj sa svim tim, a nije imala odmora i mira koji joj je bio preko potreban.
Ali isto važi i za vas. Istovremeno ste radili za Vitni i negovali dva člana porodice obolele od side. Da li ste ikada imali vremena samo za sebe?
Nisam, i tad zaista izgubite svoj identitet. Ja stvarno nisam znala ko sam. Tako da kad se sve sabere i oduzme, u knjizi sam pisala o tome kako sam morala ponovo da pronađem Robin.
Lisa Hintelman, koja je danas vaša supruga, rekla vam je da ne može da započne vezu sa vama ukoliko ne pristanete da idete na terapiju. Ona zvuči izuzetno mudro
Oh, da. Lisa je bila moja Gibraltarska stena. Predočila mi je da me voli i da joj je stalo do mene, ali da moram da pomognem samoj sebi. Pružila mi je utočište i mesto gde mogu da se sakrijem, jer kad se tako osećate, samo želite da budete sami. Bila su to, dakle, mračna vremena za mene, ali mi se ona sklonila s puta i samo mi je dozvolila da ispužem nazad na površinu.
Svesno ste napustili industriju zabave i prešli da radite u teniskom klubu i na farmi, gde ste brali voće. Kako je to izgledalo?
Rad na recepciji teniskog kluba nije bio za mene, znate? Ali volela sam farmu.Niko me nije poznavao i volela sam da provodim vreme napolju. Provela sam čitavu jednu letnju sezonu tamo i jela mnogo špargle. Volim šparglu i dan-danas!
Neposredno pre Vitnine smrti, poklonili ste neke suvenire iz vašeg zajedničkog života. Zanima me čega ste se odrekli, a šta ste odlučili da sačuvate?
Poklonila sam mnogo zlatnih i platinastih diskova Akademiji performativnih umetnosti Vitni Hjuston, što je gimanzija koju je ona pohađala. Ali sačuvala sam plakete za The Star Spangled Banner i njen prvi singl, You Give Good Love. I sačuvala sam pisma ljudi iz svih krajeva sveta, šefova država kao što je Nelson Mandela. Sačuvala sam sve moje dnevnike sa turneja, znate, razne moje beleške. I sačuvala sam Bibliju koju mi je Vitni poklonila.
Da li i dalje slušate njenu muziku?
Pošto sam napustila kompaniju, neko vreme nisam slušala njenu muziku. I onda sam jednog dana uzela da poslušam Exhale, što je bila jedna od omiljenih pesama moje majke. A onda sam pustila ćerki The Greatest Love Of All i jako joj se svidela. Mislim, zatekla sam je kako je pušta u svojoj sobi na Aleksi. I tako, u poslednje vreme imam nekoliko favorita, među kojima i Preacher's Wife.
Dakle, uglavnom su to gospeli?
Oh, da. Mislim, slušam i inače mnogo gospela, čak i kad nije Preacher's Wife, to su gospeli koje je Vitni puštala - Fred Hemond, Jolanda Adams, Persuaded, Through The Storm.
Ona je obožavala gospel.
To je muzika koju je najviše volela da peva.
