Radoš Bajić iza sebe ima blistavu karijeru sa više od sto velikih uloga na filmu i televiziji. Dobitnik je najznačajnijih profesionalnih i društvenih priznanja. Gotovo pola veka je u ljubavi sa suprugom Milenom, a najponosniji je na svoju decu, ćerku Jelenu i sina Nedeljka, i svoje četvoro unučadi Sofiju, Lenku, Aleksandra i Filipa.
Rođen je 24. septembra sušne 1953. godine u selu Medveđi kod Trstenika, kao drugo i jedino muško dete u seljačkoj porodici oca Miloša Bajića i majke Vere.
Kada je imala samo 13 godina, njegova sestra je preminula. Tu ranu zauvek nosi na srcu.
‒ Pamćenje seže daleko, titra iznad seoskih zabrana i livada, ali uvek zastane u danu kad je moja sestrica Radmila, koja je imala samo 13 godina, napustila ovaj svet, bez greha i krivice. Odnela ju je, kao anđela svetlog lica i očiju, podmukla bolest kojoj tada nije bilo, a ni danas nema leka ‒ sa suzama u očima govori Radoš.
‒ Majka je za potrebe moje prve fotografije od nekoga iz sela pozajmila dva broja veće cipele jer svoje nisam imao. Jedva sam hodao u njima, sva sreća što nisam morao da idem daleko. Možda su te tuđe cipele bile prva uloga koju sam morao da odigram, sugestivno i samouvereno, kao da su moje i kao da su mi taman ‒ seća se čuveni glumac i reditelj.
Bajić još pamti majčino lice, suze i naricanje i očeve vapaje i dodaje da je trenutak kad je sa Radmilom prvi put fotografisan zauvek odredio njegov život.
"Moje detinjstvo bilo je ispunjeno skladom, redom i toplinom, nije se razlikovalo od detinjstva seoske dece u selu koje se još opravljalo od nedavno završenog rata. Naspram nemaštine, oskudice i siromaštva, bila je ljubav i brižnost mojih roditelja, koji su posle gubitka ćerke Radmile piljili u mene i gledali me kao malo vode na dlanu. Vaspitavan sam kao svi srpski seljaci decenijama i vekovima pre mene, u duhu skromnosti i istinskih hrišćanskih vrednosti, da nikoga ne mrzim i nikome ne činim zlo. Da pomognem svakome ako mogu, da poštujem krsnu slavu i sveca zaštitnika Svetog Mratu, da volim zemlju koja me hrani i vodu koja nam daje život – moju Moravu. Ali pre i nakon svega - da čuvam i negujem porodicu. Kako tada, tako i sada, i zauvek."
"Moja osnovna škola u Medveđi, kao i stotine drugih u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, nosila je ime "Maršal Tito". Tih šezdesetih godina prošlog veka imala je preko sedam stotina đaka. Danas, u žalnim vremenima propasti i rastakanja srpskog sela jedva da ima dve stotine. Bio sam dobar đak koji je svako polugodište i svaki razred završavao sa odličnim uspehom."
"Od opanaka sam oduvek bežao, podsećali su me na sirotinju, obeležavali jeftinoćom i bedom vreme kada su i u selu cipele bile normalna pojava. I kada je bilo hladno izbegavao sam da ih nosim iako nikakvu drugu obuću nisam imao osim "jadranki"."
"Sudbinska odluka mojih roditelja da me posle gubitka ćerke puste da odem iz roditeljske kuće odrediće moju budućnost i moj životni put. Krajem avgusta 1968. godine na stanici u Trsteniku, u autobus na redovnoj linije Titovo Užice – Skoplje, ušli su jedna otresita i naočita seljanka sa maramom i putnom torbom iz koje su virile tegle sa mladim kajmakom i slatkom od dunja i jedan plavokosi bledunjavi momčić, koji je na leđima nosio harmoniku. Slika za pamćenje, moja majka Vera i ja, sa prtljagom roditeljske brige, nadama i strahovima i dečjom željom da se dosegne svet, mnogo dalji i mnogo veći od seoskog atara.
Diplomirao je na fakultetu Dramskih umetnosti. Na filmskom platnu se prvi put pojavio 1975. godine u seriji „Đavolje merdevine“, a najveću popularnost stekao serijom "Selo gori, a baba se češlja".
Iako je nizao uspehe na poslovnom planu, najviše je ponosan na privatni život i porodicu.
Od sedamdesetih godina je u braku sa Milankom Bajić sa kojom ima dvoje dece.
Zbog ljubavi se odrekao karijere u Holivudu
Istakao da je na početku karijere dobio ponudu da u Holivud, međutim od toga je odustao jer nisu pristali da sa njim pođe njegova supruga Milena.
- Svakako da postoji. I to ne samo jedna, već mnoge… Ipak, pomenuću samo jednu. Kao mlad glumac, 1976. godine dobio sam poziv i ugovor za Holivud od velikog američkog producenta Olivera Ungera, gde me je čekala uloga u filmu Voltera Hila "Ratnici podzemlja". Nisam otišao jer nisu pristali na uslov da sa mnom pođe i moja Milena. Da sam otputovao, to bi automatski značilo kraj i naše ljubavi i zajedničkog života. Nikada se nisam pokajao jer sam između života i slave izabrao, život - rekao je glumac, a prenosi Espreso.
Njihovu sreću najjače je uzdrmalo saznanje da supruga Radoša Bajića ima rak na dojci, u tim najtežim trenucima, u kojima je vodila bitku iz koje je izašla kao pobednik, Radoš je svim srcem bio uz Milenu.
- Ja sam suprug žene koja je bila obolela od raka dojke a iskreno želim da ohrabrim sve majke, sestre, supruge, ćerke, bake, i da im kažem da na kraju tunela ima svetla. I Radojka je u seriji nastavila da živi, kao što je i moja supruga Milena. Dvesto osamdeset osam dana sam sa njom proveo na beogradskom Institutu za onkologiju, pomažući joj u grozničavoj i teškoj borbi. Iako sam uvek čuvao svoj privatni život kao oazu, u dogovoru sa suprugom i decom, odlučio sam da izađem pred javnost sa svojim iskustvom zarad svih onih žena kojima treba pomoć - rekao je tada za medije i istakao da je njegova supruga pobedila opaku bolest.
