Nada Topčagić je estradna aristokratija. Retko koju zvezdu njene klase život i slava nisu promenili na loš način. Na proslavama i u kafanama i dalje se naručuju njeni veliki hitovi, a to su najveći testovi za trajanje karijere. Privatno je vedra, neposredna, do kraja otvorena i živi za svoju porodicu.
*Šta radite ovog lepog novembra?
"Upravo spremam pitu sa bundevom, tek sam je izrendala. To voli moja unuka. Kao pekara sam. Gde god pođem, nosim pite. Sutra idemo na Taru, tamo imam vikendicu i stižu nam drva. Svake godine sam ih dobijala prva, a sad poslednja. Čim nisi tu, ode sve u propast. Čeka me i nastup u Frankfurtu, ne znam hoću li otići zbog korone. Ima posla, ali ne kao nekada. Nema veze, ne tražim ja mnogo od života, dovoljne su mi sitnice. Preživeću sa komadom hleba i jednim kiselim mlekom. Zadovoljna sam i ne žalim se."
NE PROPUSTITE
*Kod Zlatana Ibrahimovića prošlog oktobra otišli ste usred branja šipka
"Da, bili smo na Tari, taman sam ga nabrala, izranjavila ruke i skuvala, onda krenem da ga pasiram, a sa druge strane cede mi se paprike za ajvar. U tom trenutku Zlatko mi kaže da je stigao poziv iz Milana da pevam na proslavi 40. rođendana Ibrahimovića. Rekoh: "Ne dolazi u obzir!""
*Zašto?
"Pogledala sam u ruke, nokte... Nikad i nisam imala nokte, ni kad sam bila mlada. Kada je trebalo da snimam fotografiju za omot ploče, govorili su mi da mi je ruka kao noga u pilećoj supi! A meni 24 godine! To su radničke ruke, još iz detinjstva. I taman sam se opustila, spremila za kafenisanje, tamo je milina božja, ludilo od lepote... poziv!"
*Dakle, niste bili spremni da otputujete u Milano?
"Nisam. Pitala sam se šta ću da obučem, kako da putujem usred korone, gde ću psa, navikao samo na mene... Odlučim da odbijem poziv. Onda mi moja kuma kaže da nisam normalna, da svu tu zimnicu potrpam u zamrzivač, zatvorim kuću i krenem za Beograd. Kaže, šipaka će uvek da bude, a Ibrahimović samo jednom slavi 40. rođendan. I mi krenemo."
*Kako ste rešili šta da obučete?
"Odmah sam zvala kumu da pitam ima li crnog satena da mi sašije nešto. Voja Žakula mi je doneo takvu torbicu kao da je "dolče i gabana", prešišao ih je. Za noć mi je napravio kačket sav od "svarovski" kristala, glamurozno. Kad sam se pojavila u Milanu, izgledala sam kao milion dolara, a sve na meni koštalo je oko 150 evra!"
*Već je ušlo u legendu kako vas je dočekao Ibrahimović.
"On je imao više proslava tog dana. Ja sam bila iznenađenje večeri na terasi hotela gde su došli svetski fudbaleri, Pogba i ekipa. Stajala sam tamo sa orkestrom, a on je ušao i nije imao pojma da sam tu. Pozdravljao se sa svima, čuli su se taktovi "Jutra" i onda me je video. Mnogo se obradovao, zagrlio me, aplaudirao i zapevao sa mnom. Svi Italijani znali su reči pesme na srpskom bez greške! Pitaju me posle da li sam uzela pare! Kakve pare?! Žena njegova me je pozvala, poludela od te pesme, koju je puštao i danju i noću. Šta da mi poklone? Pa oni misle da sam ja ovde milijarderka. Pitali su, doduše, mog muža Zlatka koliko košta i on im je odgovorio: "Ništa." Bili smo na kraju srećni što su nas pozvali. I mnogo sam dobila tim pozivom!"
I eto, tako velika zvezda kao vi, šta ste u svojoj kući?
"Ja sam velika domaćica, majka, supruga, baka i veliki crnački radnik. Ništa nisam odbijala, ni svadbe, ni babine, ni turneje. Kao da sam znala da će doći teška vremena. Mnogi mi zameraju što ovako pričam o svom životu, ali, ne vredi, ja ne mogu ni kućne pomoćnice da imam. Sad me poistovećuju sa Ibrahimovićem, misle da imam teške pare. Kad je moj sin Mikica bio mali, vukla sam ga svuda sa sobom. Nađem neku ženu da mi pomogne u kući, dođem sa turneje u pet ujutru, a ona, umesto da počisti i sredi, tuče se sa mnom do podne. I jedva čekam da ode kako bih mogla sama nešto da uradim. Ne mogu nikome da naređujem. I kada rade, ja radim barabar sa njima. Kad vidim da je spora, hoću da preskočim preko nje! Nemam vremena za bacanje."
*Zašto volite da u kući ima toliko zimnice, domaćih proizvoda?
"Prosto volim. Donela sam sad tonu divljih jabuka da napravim jabukovo sirće. Moj muž Zlatko se čudi kud ću više sa tolikim flašama i teglama. Napravimo stotinu tegli kiselih krastavčića. Ali to su nam rituali. Pustimo televizor, lepa jesen, pa polako. I odem pre desetak dana kod snaje Gorane i vidim da oni kupuju krastavčiće, one najsitnije, a moji standardni. Jao, čoveče, kažem, vi niste bili gladni! Ta naša deca misle da je sve bogomdano. Moja generacija je, čini mi se, poslednja koja se borila da nešto stvori."
Da li se ta generacijska razlika vidi ne samo u načinu života već i u muzici?
"Sad pevači putuju najskupljim automobilima, spejs-šatlovima. Mnogo više zarađuju nego mi, ni porezi se ne plaćaju. Nama su oporezivali svaki dinar. Dobijali smo dnevnice. Napunimo stadion i pola ode na porez. Svaki dinar smo delili, a sada jedan pevač sve uzme za sebe od koncerta. Šokirala sam se kad sam čula koliko je jedan uzeo, neću da ga imenujem. A kada je nekada Šele, muž Usnije Redžepove, kupio plavi kombi, mi smo bili presrećni! Jer, putovali smo na nastupe vozom, autobusom, pa vozovi kasne, snalazi se, trči... Bože, šta sve nismo prošli..."
*Jeste li zadovoljni onim što ste stekli i svojim položajem?
"Pa... onako. Sve što imam, stekla sam mukotrpno. Imam tonu platinastih ploča, skoro 50 godina sam na sceni, a nemam nijednu nagradu! Tu sam prošla ko bos po trnju. Kad je izašla moja pesma "Treba mi rame tvoje", tresla se cela Jugoslavija, od Đevđelije do Triglava. I ništa. Trebalo je da dobijem Oskara popularnosti te godine, a rekli su mi: "Nemoj sada, iduće godine ćemo da ti damo!" Bilo mi je strašno i rekla sam da me više nikada ne zovu! Jesu mi pre nekoliko godina ponudili nagradu za životno delo. Odbila sam. Jer šta? Posle te čeka samo sanduk, da odem na onaj svet. Za sve treba da zoveš, moliš, a ja neću po cenu života. Imam svoj ponos. Da nije bilo Ibrahimovića... Uradio je za mene što nije niko. Neke vile ipak postoje."
*Zaustavljaju vas na ulici?
"Veoma. Divim se Đokoviću, koji tako hrabro nosi svoju slavu. Ali ovo je neki moj novi procvat, kruna karijere. I šta će mi onda nagrade? Život... život nije ništa, proleti. Otkako je Marinko Rokvić otišao, razmišljam samo o tome. Toliko sam stvari kupila, a nisam stigla da uživam u njima. Šta ću sa vezenim stolnjacima iz Vojvodine, heklanim divotama? Pitam muža: "Zlatko, šta smo mi radili kad smo bili mladi, kako sam stizala sve da uradim?" A sada ne mogu da stignem. To mi ne izbija iz glave. Toliko sam narađen čovek."
*Imate sina jedinca, snaju i dvoje unuka. Uspevate li da stignete sve na tom polju?
"Sad sam još gora. Zasipam ih hranom. Probijam se kroz gradsku gužvu, ali ne odustajem. Moja snaja savršeno kuva, ali ja bih da je malo poštedim. I ne samo što kuva već jelo prelepo aranžira. Ja za to nemam vremena, smorim se. Ugađam unucima, Mariji i Marku. Marija je vedrog duha, pa kada se zbog nečega zabrinem, napiše mi: "Samo veselo". Četvrti je osnovne, a voli da se doteruje od druge godine - sjajevi za usne, nalakirani nokti, princeza oduvek. Marko ima pet godina, ide u vrtić i veliki je dobrica."
