Ksenija Bujišić ima samo 27 godina, ali razmišlja i radi zrelije od svojih vršnjakinja. Od šeste godine bila je model, bavila se i glumom, da bi danas bila jedna od najgledanijih i najlepših voditeljki Prve televizije. Njen posao nije lak, pogotovo uz dvogodišnje dete. Ipak, ona je shvatila na koji način može da uživa i u jednom i drugom.
*Vaša emisija "Šok tok" prikazuje se već godinu dana. Razgovarali ste sa mnogo javnih ličnosti, šta je danas uopšte šokantno?
"Neki očekuju da gosti izvedu ko zna šta, a neki žele da se ogole u najintimnijem smislu. Ja se uvek kroz život vodim pozitivnim razmišljanjem i za mene je šok kad očekujem da će razgovor biti mlak, stegnutiji, a ispostavi se da je osoba bila prijatna, fina, s lepom energijom, i to je šok u pozitivnom smislu. U celom ludilu u kom živimo treba da pustimo da nas šokiraju vedrije, lepše i nežnije stvari."
*Gde je granica u razgovoru, crvena linija koja ne bi trebalo da se pređe?
"Nevezano za profesiju, svaka granica se postavlja u odnosu na naše vaspitanje. To nas kali i oblikuje u životu. Kad se spremam za razgovor, u velikom broju slučajeva odreknem se mnogih informacija, koje ne pitam ne zbog toga što nemam hrabrosti, već zato što mi je važno da se ne stidim ničega što sam uradila. Želim da i za 15 godina budem ponosna na emisiju "Šok tok" kao kad sam izašla iz studija. Gost mora da ima poštovanje prema voditelju, ali i voditelj prema gostu. Ako nekog pozoveš i on se odazove, bilo bi krajnje neumesno da ga nagaziš po njegovim ranama. A svi ih imamo i pitanje je da li voditelj želi da ih zagrebe ili ne. Čist obraz, mirna glava i miran san su stvari kojima se vodim."
*Odrasli ste kao srednje dete u porodici, sa dvojicom braće. Kad je u pitanju vaspitanje, na čemu su insistirali vaši roditelji?
"Kao jedina devojčica bila sam vrlo ušuškana. Mama i tata su učili braću da paze na mene, čuvaju drugarice u školi, a sutra i svoje devojke i ćerke. Neću preskočiti da sam imala status princeze. Ali niko nije bio povlašćen, ni ja kao jedinica, ni stariji brat što je prvenac, niti najmlađi koji je mezimac. Škola nije smela da se zapostavi, a ključni odnos s roditeljima je bilo poverenje. Otac i majka nas bukvalno nikad u životu nisu udarili, ali pružili su nam toliko ljubavi i pažnje da nisam imala obraza da ih lažem, nisam imala srca da ne ispoštujem dogovore, jer oni nisu to zaslužili. A danas, kad sam i sama majka, sve više cenim njihov rad i trud oko nas troje."
Šta ste shvatili?
"Čini mi se da nisam bila dovoljno zahvalna na sreći koju su mi pružili i koju nalazim na porodičnim fotografijama. Setim se gde smo sve bili, gde su nas vodili i pružali nam sve što mogu. Sada kao majka nisam sigurna kako su uspeli sve to da postignu. Bezbroj puta sam govorila majci: "Bolje me udari nego što pričaš!" Ali taj razgovor za koji je imala živaca i strpljenja možda je razlog što su danas naši roditelji ponosni na nas."
*Majka ste dvoipogodišnje Lore i početak majčinstva zatekao vas je u uslovima pandemije. Kako ste se osećali, s bebom i poslom koji je tražio pun angažman?
"Loru sam rodila maja 2019, a nepunih godinu dana kasnije krenuo je kovid. Na poslu smo radili više nego ikad jer su mnoge kolege bile zaražene. Ne krijem da sam u tim prvim momentima bila prestravljena što nemam benefit da poput većine stanovništva radim od kuće. Nervirala me je neodgovornost ljudi koji usled viška slobodnog vremena izlaze iz hira u parkove, a ja, koja bih najviše volela da budem sa svojom bebom, moram da radim i susrećem se s ljudima. Roditeljima sam mahala ispred zgrade plašeći se da uđem i ne zarazim ih. Bilo je teško i napeto, ali sam u jednom trenutku odlučila da sebe poštedim i zaštitim, jer strah ne vodi nikuda."
*Kako ste pobedili strah?
"Bila sam odgovorna, konstantno nosila masku, unosila vitamine i radila sve što je do mene. Pokušala sam da pozitivnim mislima ne prizovem tu muku da me zakači. Nismo se zarazili, što je neverovatno, jer sam bila na prvoj liniji i kontakata i boravka u zatvorenom prostoru. Ipak, prilagodili smo se ovom načinu života i ništa nije kao što je bilo. Nije da mi ne nedostaju putovanja, izlasci, ali vodim se time da se i drugima to događa i da ništa loše ne traje doveka. Vreme radi za nas i možda ćemo se vratiti normalnom životu kad se najmanje nadamo. Kad budemo zagrlili prijatelja koga nismo videli dva meseca, nećemo imati taj strah - jao, gde je bio, s kim li se poljubio, da me ne zarazi... Strah je realan, ali verujem u dobro i dobru se nadam."
*Televizija je surov medij, ne prašta ni kilogram viška, ni najmanju boru. Kako održavate dobar izgled, s obzirom na to da važite za jednu od najlepših voditeljki?
"U današnje vreme nije televizija ta koja ne prašta, već društvene mreže. Sve manje vidim kritike na račun fizičkog izgleda na TV ekranima, a mnogo više na platformama. To je tužno, jer mešamo pojmove. Drugaricu nazivamo prijateljem, prijatelja bratom, kumom... A u stvari nisu nam ni poznanici. Neko je superpopularan na Instagramu, hajde da se malo družimo, popijemo dve-tri kafe i odmah smo prijatelji. Ja vrlo pažljivo biram ljude koje puštam u svoj život i tačno znam šta je čija uloga, šta od koga očekujem i koliko mu sebe dajem i pružam. Nevezano za fizički izgled, sve smo spustili na niske grane. Nema više nikakvog vajba među ljudima, bitno je samo da li je neko popularan, da li mu je lepa kosa, kakva mu je fotografija na zidu, a da tu prašinu nismo ni zagrebali. Ne znamo ni koga volimo, ni s kim se družimo, niti čije stavove podržavamo."
*Imate samo 27 godina i sigurno imate planove i ambicije?
"Proteklih godinu i po dana su nas naučili da ništa ne treba da se planira. Ipak, moramo da verujemo i sanjamo. Svi imamo pravo da dotaknemo nebo. Dok sanjariš, dotle i živiš. I ja imam svoje ciljeve i skrivene želje. Ali idem korak po korak. Živim u sadašnjosti, jer samo nju imam. Treba da se radujemo sitnicama, jer nas je pandemija upozorila da nas i mrve mogu učiniti presrećnima. Dajte da živimo u trenutku, dok neko gore za nas nešto kroji. Sve se desi kad treba da se desi, samo neka nam je strpljenja da sačekamo."
*Kako izgleda život sa slatkom malom Lorom? Ko uskače da je čuva, ko podmeće leđa, vi, vaš muž Miljan Banićević, baka i deda?
"Neshvatljivo je da muž ne pomaže, jer je to naše zajedničko dete. Sve je dobilo drugačiji smisao kad se rodila Lora. Dok sam bila u trudnoći, majke u okruženju su me plašile da "ništa više neće biti isto". Kao da će neko čudo da me snađe. Onda sam pomislila: pa i ne treba da bude isto! Postaću majka i bilo bi suludo da se ništa ne promeni nakon toga. I svakoga dana mi je sve lepše i lepše. Lora je u uzrastu kad priča kao navijena, umiremo od smeha zbog njenih pitanja i mene, kojoj je posao da priča, dete od dve godine ostavi bez teksta. S njom je život šou-program. Bude teško kad sam umorna i pod stresom, ali tu su moj muž i roditelji. "Otela" mi je status mezimice jer je vrlo šarmantna i neodoljiva, šetajući cirkus koji nas animira od jutra do sutra. Šalim se s kolegama da ako neko od gostiju otkaže, Lora će da uskoči!"
*Tekst preuzet iz nedeljnog časopisa Lena
