Kada je primao svoj peti, počasni Oskar 1993. godine, Federiko Felini ( 1920-1993) posvetio ga je svojoj ženi i muzi, Đulijeti Masini, upozorivši je tokom svog govora – "Đulijeta, molim te nemoj da plačeš". Umrla je samo pet meseci posle svog supruga, skrhana bolom koji je njegov odlazak doneo i koji joj je oduzeo snagu da se i dalje nosi sa bolešću protiv koje se dugo borila.
Upoznali su se 1942, kada je Masina radila na italijanskom radiju kao glumica. Nakon što ju je čuo kako čita ulogu u radio drami koju on napisao, Felini ju je pozvao na ručak, a godinu dana kasnije bili su venčani.
Iako je od prelaska na film 1948. godine sarađivala sa rediteljima poput Alberta Latuade, Roberta Roselinija i Luiđija Komensinija, Masina će zauvek ostati upamćena po filmovima koje je uradila sa svojim suprugom. Za neodoljivo detinjastu Đelsominu u filmu Ulica (1954), u kom je maestralnu ulogu ostvarila pored Entonija Kvina, Masina je bila hvaljena kao najjači adut filma. Iako je tri godine kasnije na Kanskom filmskom festivalu osvojila nagradu za najbolju glumicu za ulogu prostitutke u Felinijevom Oskarom nagrađenom filmu Kabirijine noći (1957), Đelsomina će zauvek ostati najomiljeniji lik rediteljevog opusa.
Publika je očarana njenom ulogom tražila nastavak filma, proizvođači lutki i slatkiša tražili su prava na korišćenje njenog lika, a bilo je i govora o kreiranju animiranog lika inspirisanog njegovom filmskom interpretacijom. Odmah nakon ovog filma Felini je počeo da radi na stvaranju lika Đulijete, koji je svojoj supruzi dodelio u filmu Đulijeta i duhovi (1965). Po njegovom mišljenju, od svih likova koje je odigrala u njegovim filmovima, lik u ovom filmu njegovu suprugu predstavlja najbolje.
Tokom života koji su proveli zajedno Masina je bila njegova velika inspiracija, savetnik i podrška, ali i nit koja ga je spajala sa spoljašnjim svetom. Bekstvo od javnosti kom je pribegavao ona je činila manje primetnim nastupajući u njegovo ime. Federiko Felini umro je samo dan pre njihove 50. godišnjice braka, 1993. godine.
Veliki filmski stvaralac i talentovana glumica bili su različiti: on je voleo da divlja i voleo je žene; ona je, sasvim suprotno, bila verna i odana svom mužu. Nisu podnosili da budu razdvojeni.
Kada Đulijeta nije bila na setu sa Felinijem, znao je da pohisteriše i zvao je da je pita za savet oko svakog detalja. Sređivala je scenarije i držala audicije. Iako je bila odlična u njegovim filmovima "La Strada" i "Nights of Cabiria", izabrala je da žrtvuje svoju profesionalnu karijeru i posveti se briljantnom mužu.
Malo je stvaralaca u istoriji filma koji su toliko uticali na njen tok kao što je Federiko Felini. A opet, sa druge strane, bio je podjednako dobro prihvaćen i od publike, običnog sveta, što pokazuju, kako mnogobrojne nagrade, tako i prisutnost u popularnoj kulturi. Sva njegova dela su prožeta izuzetnim smislom za humor. On oslobađa opterećenja i najzahtevnije činjenice, čineći da pogled na svet samog autora izgleda prilično blagonaklono, pomirljivo, šaljivo. A onda je sve to prihvatljivo i moguće i mnogo širem auditorijumu.
Felini je rođen u Riminiju, gradu na obali Jadranskog mora, u porodici srednjeg staleža. Još kao osnovac često provodi vreme crtajući, gledajući lutkarska pozorišta i čitajući stripove. Nešto kasnije otkriva i svet cirkusa i filma. Sve fascinacije najranijeg detinjstva uspeva da sačuva do poslednjih dana svog života. Uticaji su jasni i njihovi tragovi isplivavaju svuda. Recimo, najbolji prijatelj u Gimnaziji mu je Tita Benci, kasnije istaknuti advokat.
Ovo prijateljstvo (i život njegovog prijatelja) ga inspiriše da snimi film "Amarkord" 1973. godine. Krajem četvrte decenije 20. veka (1939.) se seli u Rim i upisuje Pravni fakultet, na koji doslovno nije ni kročio. Izdržava se isprva kao novinar, a potom dobija šansu u "Marc’Aurelio" magazinu, koji se bavi dominantno humorom i satirom. Tu se ističe kolumnom "Hoćete li čuti šta imam da kažem?"
Drugi svetski rat provodi u pokušajima da izbegne regrutaciju. Prokrstario je sve italijanske kolonije pod izgovorom da piše scenarije i članke. Po povratku, krije se sve vreme do pada Musolinijevog režima. Krajem oktobra iste godine ženi se glumicom Đulijetom Masinom, njegovom večitom muzom. Ona je, pored Felinija, ostvarila neke od svojih najboljih i najpoznatijih uloga. Njihov privatni život su obeležile dve velike tragedije - krajem te 1943. Djulijeta pada niz stepenice i gubi njihovu prvu bebu, dok dve godine kasnije radja sina Pjerfederika, koji nažalost ostaje u životu samo mesec dana. Upravo ova tragedija je poslužila kao inspiracija za već pomenuti film „La Strada".
Po oslobadjanju Rima od strane saveznika, radi kao karikaturista i ulični crtač. U tom poslu ga nalazi Roberto Roselini, 1944. godine, tražeći pomoć da završi film "Roma, città aperta". Felini dodaje gegove i komične situacije ostvarenju, a pokazao se i kao koristan saradnik u pisanju scenarija. Film postaje veliki hit (nagradjen Gran prijem u Kanu, kao i Oskarom za scenario 1947. godine) i zvanično se smatra rodonačelnim ostvarenjem "Italijanskog Neorealizma". Definitivni Federikov ulazak u svet filma dešava se kada postaje asistent režije na filmu "Paisan" istog autora (Roselini). Do kraja 40-ih godina upoznaje još nekoliko ljudi sa kojima je često saradjivao tokom karijere - Marčela Mastrojanija (igrao je dotad u pozorištu, sa Djulijetom Masinom), Nina Rotu (koji je napisao muziku za sve Felinijeve filmove do sopstvene smrti 1979.) i Alberta Latuadu.
Sa ovim poslednjim potpisuje prvi igrani film koji režira – "Luci del varietà" iz 1950. godine. Film biva vrlo loše ocenjen od strane kritike, a producentska kuća koja ga je izdala je ubrzo bankrotirala, tako da sami autori plaćaju dugove tog filma skoro celu dekadu po njegovom izlasku. Srećom, još jedan Roselinijev film ("Europa '51") postiže zavidan uspeh, pa Felini nekako nastavlja dalje.
Prvi samostalni film "Lo sceicco bianco" mu konačno izlazi 1952. godine. Ovaj lako-satirični komad o mladom paru koji dolazi u posetu Rimu da vide papu, pošto je žena opčinejna belim šeikom su isprva odbili Latuada i Mikelandjelo Antonioni (idejni tvorac priče). Rezultat je ponovo poražavajući - kritičari ga dočekuju na nož, pišući da uopšte nema smisla za rediteljski zanat, ismevajući to što praktično nema formalnog obrazovanja o filmu. Ne odustajući, Felini snima i "Vitelloni" godinu dana kasnije, konačno dobijajući potvrdu, u vidu Srebrnog lava, i za rediteljski rad. Prve godine njegovog stvaralaštva izrazito su obeležene "Italjanskim Neorealizmom". Period pripadanja ovom pokretu završava se filmom "La dolce vita" 1960. godine, koji donosi ne samo priznanja (Zlatna palma u Kanu, najbolje ostvarenje decenije), već i šire, u svakodnevnom životu (sam naslov filma, kao i ime saradnika-fotografa "Paparaci" su danas odomaćeni izrazi u popularnoj kulturi).
Na vrhuncu slave, sa tri dobro pozicionirana filma za redom, kako kod publike, tako i kod kritike, Felini se odlučuje da u svoj rad uvede ideje K.G. Junga. Povod za to je susret sa psihoterapeutom Ernstom Bernhartom, koji mu preporučuje da pročita Jungovu autobiogradiju, kao i da se upozna sa njegovim radom. Jungov uticaj je očigledan u delima kao što su „8½" iz 1963. godine, "Giulietta degli spiriti" iz 1965. ili "Satyricon" iz 1969.
Treći istaknuti period Felinijevog stvaralaštva počinje filmom "Roma" (1972). U njemu Felini sam grad tretira kao jedinku, psihološki subjekt, kreirajući seriju skica i dogadjaja, koji se paralelno odvijaju u prošlosti i sadašnjosti, dajući filmu i polu-dokumentarni karakter. Njime se otvara razdoblje koje nosi naziv "Nostalgija, seksualnost i politika". Ovde već iskusni stvaralac, Federiko Felini meša sve prethodne uticaje sa novim začinom - mizanscenom. Teme su više opšteg karaktera, čak i veoma javnog. Filmovi koji su obeležili ovaj period su "Amarcord" (još jedan Oskar, za film na stranom jeziku) iz 1973. godine i "Casanova" iz 1976.
Doprinos Federika Felinija, iako bogat u različitim domenima, zapravo je nemerljiv. On ostaje, kao lučonoša kroz istoriju filma, neko ko nosi sa sobom nadu. Kao i kreaciju, u samoj biti ove reči.
