Bjorn Andresen je sa samo 15 godina doživeo svetsku slavu, a onda mu se život preko noći pretvoriro u pakao. Ni danas, 50 godina kasnije, ne može da se oporavi.
Poznati režiser Lučino Viskonti pretraživao je Evropu 1970. godine kako bi pronašao savršeno lepog glumaca koji će igrati glavnu ulogu u njegovom predstojećem filmu “Smrt u Veneciji”.
Pronašao je ono što je tražio, angažovavši petnaestogodišnjeg Šveđanina Bjorna Andresena da glumi poljskog dečaka po imenu Tadzio.
Bjorn je u tom momentu imao samo 15 godina i kako je sam rekao, tog dana je ušao u lavlju jazbinu, a da toga nije bio ni svestan.
Film je premijerno prikazan 1971. godine, a preko noći je postao pravi hit, a Bjorna učinilo najvećom zvezdom. Danas, u 66. godini, sa dugom sedom bradom i sedom kosom više ne liči na sebe. Na pitanje, šta bi danas rekao Visokntiju, "Odjebi", kaže on.
Svako ko pgleda dokumentarac o njegovom životu pod nazivom "Najlepši dečak na svetu", neće biti začuđen ovim odgovorom.
"Visontija nije bilo briga za moja osećanja, samo mu je bilo stalo do novca. Ta uloga mi je pošteno uništila život. Ja sam hteo da budem pijanista, ali nakon tog filma niko nije mario za moj talenat."
Snimanje ovog filma bio je samo početak svih nevolja koje će ga pratiti dalje tokom života.
Bjorn je odrastao bez roditelja. Kada je imao deset godina, njegova majka je nestala, a policija ju je pronašla šest meseci kasnije u šumi nakon što je sebi oduzela život. Deca su otišla da žive kod bake i deke po majci u Stokholm i porodica više nikada nije spomenula njihovu majku.
Njegova baka, koja je bila i zakonski staratelj očajnički je želela da barem jedno nejno unuče postigne slavu i zaradi gomilu novca, pa ni ona nije marila za Bjornove želje.
Nakon “Smrti u Veneciji”, postao je seks simbol i gej ikona. Morao je da se nosi sa obožavanjem koje je dobijao od tinejdžera i odraslih muškaraca.
"Smrt u Veneciji" postao je kultni film u LGBT zajednici.
U dokumentarcu Andresen kaže da je bio premlad da bi bio pretvoren u seksualni objekat. Viskonti ga je vodio i u brojne noćne klubove, a postao je i trofej za bogate i moćne Parižane koji su ga obasipali skupocenostima samo da bi mogli da sa njim paradiraju gradom, premda on nije bio homoseksulanog opredeljenja.
Sve to ostavilo trajne posledice na njegovo psihičko zdravlje. U ranoj mladosti suočio se sa depresijom iz koje ni dan danas nije uspeo da izađe. Bjorn priznaje i da je pomišljao sebi da oduzme život, ali je utehu našao kraj pesnikinje Suzana Roman sa kojom je dobio ćerku Robin.
Dve godine kasnije na svet je došao i sin Elvin. Taman kad je pomnislio da je mračan period iza njega, dogodila se još jedna tragedija. Naime, njegov sin je preminuo iznenada u 9. mesecu života. Andresen je ležao u krevetu pored njega, onesvešćen nakon noćnog provoda.
Iako je to bila iznenadna smrt, on sebe krivi za tragediju, rekavši da je bio loš otac.
“Njegova dijagnoza je sindrom iznenadne smrti novorođenčadi, ali moja dijagnoza je nedostatak ljubavi. Skliznuo sam u depresiju, alkohol, samouništenje na sve načine koje je moguće zamisliti – bio je to ego trip. Jadan ja, ja, ja”.
Danas živi mirnim životom, daleko od očiju javnosti i kamera, a kako je sam rekao često plače i osećase usamljeno i tužno. Za svoje stanje krivi samo jednog čoveka, a to je Viskonti.
