Niko neće zaboraviti 12. mart 2003. kada je u Beogradu ubijen tadašnji premijer Republike Srbije Zoran Đinđić. Od tragedije je prošlo neverovatnih 18 godina. Danas se prisećamo njegove ljubavne priče sa Ružicom.
Da li je teško ili ne pratiti čoveka takve vizije, zna najbolje Ružica Đinđić. Kada je pričala o njenoj ljubavi sa Zoranom, govorila je to na najlepši moguć način.
Otkrila je jednom prilikom kako je došlo do njihovog prvog susreta:
"Upoznali smo se na tribini na kojoj je predstavljena njegova knjiga Jugoslavija kao nedovršena država. U njegovim očima prepoznala sam moralno čistunstvo, koje je namerno, da ga slučajno ne razotkriju, prikrivao naglašenom samouverenošću, arogancijom, oštrinom i učenošću. Bio je čist kao suza, pa je zato i morao da se brani raznim odbrambenim mehanizmima, da ga ne provale u ovom okrutnom i pokvarenom svetu. Čistunci, altruisti, humanisti su stalno na udaru, jer provociraju nečiju nečistu savest. Zato drugi pošto-poto hoće da ih isprljaju, i spuste na svoju meru. Sami za sebe, najbolje znaju ko su i kakvi su. I Zoran je to shvatao, prisiljen da svoju nevinost brani pomalo odglumljenim cinizmom". ("Vreme", 2006).
NE PROPUSTITE
Mladić iz Bosanskog Šamca i doktor filozofije osvojio je devojku iz Valjeva, osvojila je i ona njega.
Ona je u njemu videla nešto posebno, i on je nju gledao na isti način.
"Znam da je posle povratka sa doktorata iz Nemačke bio prosto opsesija svih lepih i pametnih žena koje su držale do sebe. Verovatno su doživele pravi privatni smak sveta kad je mene uzeo, jer je stvarno bio idealna prilika spram mnogih. A, eto, takav kakav je bio, odabrao je baš mene – anonimnu i nepoznatu koju niko nikad nije ni upoznao. Očigledno, nije bio čovek klišea i predrasuda, nego modernista koji je sve radio prateći sopstvena osećanja, a ne osvrćući se šta drugi misle. Mogla sam biti samo počašćena što je u meni prepoznao nešto izuzetno, izabrao me je za ženu, i predstavio beogradskom kulturnom, intelektualnom i političkom establišmentu, o kome sam ja znala samo iz novina."
I postali su njih dvoje nerazdvojan par, dvojac koji nije išao jedan bez drugog. Ma koliko da zvuči kao olako donet zaključak, ali ovo je čista istina: oni koji su ih posmatrali, uvideli su da su bili jedno za drugo.
NE PROPUSTITE
Venčali su i 1990. godine postali roditelji Jovane, a onda su 1993. dobili drugo dete, sina Luku.
Nakon ubistva Zorana Đinđića, Ružca je ovako pričala:
"Ostali smo zauvek sami, nas troje, a svi ti velevažni prijatelji su se razbežali, i ubuduće su nam prilazili samo kao nejasne senke, u međuvremenu i sami postajući javne medijske pojave. Uz vest o njegovoj smrti i oni su konačno postali neko i nešto. Što su oni bivali sve važniji i važniji, moja tuga i bol su u istoj meri rasli. A ja sam deci morala da objasnim važnost našeg kraja" ("Vreme" 2006).
Ružica čuva uspomenu na Zorana. Glavno polje njene akivnosti 2003. postao je Fond „Dr Zoran Đinđić“.
