TEŠKA SUDBINA

IMAO JE 7 OPERACIJA, 4 DANA PROVEO U KOMI! JEDVA IZVUKAO ŽIVU GLAVU: Mučna priča legendarnog golmana Ratka Svilara!

neverovatna priča proslavljenog čuvara mreže koji je imao karijeru dugu 26 godina iako su mu kao mladiću govorili da se sportom nikad neće baviti

Vip priča
19:49h Autor:
Foto: PrintscreenJutjub/The Antwerp Tapes

O životu Ratka Svilara, legendarnog jugoslovenskog golmana mogao bi da se snimi izuzetno kvalitetan film, jer je ovaj fudbaler igrao do 47. godine.

Otac Mileta Svilara, golmana koji je debitovao na golu reprezentacije Srbije u meču sa Katarom, otkrio je svojevremeno svoj životni put za Kurir.

- Eh, šta ti je sudbina. Terali su me svi u školi na rukomet, ipak, to je bila Crvenka, grad tog sporta. Ali, tvrdoglav sam bio. Volim fudbal. Popustiše! Možeš na fudbal uz jedan uslov: nogom da igraš - ne može. Hm, dakle golman? Toliko volim fudbal da pristajem i na to. Rešeno. Biću golman – ispričao je Ratko za Kurir.

- Borba rukomet protiv fudbala završila se u moju korist. A nije lako u tom gradu nadmašiti rukomet. Ipak, oni su bili šampioni Jugoslavije. Najveće selo u državi, a šampion! Sudbina je htela da upravo tamo provedem prve 23 godine života. Tata iz Like, Titove Korenice, mama iz Brezičana u okolini Prijedora, a ja – Crvenka – priča Ratko i dodaje:

- Bezbrižno detinjstvo prekinuto je 1962. kada pobegoh grobaru s lopate. Ja, dete, 12 godina. Stomak me je boleo, otišao sam u januar kod jednog doktora Nemca i on mi reče da sam dobio stomačni grip. Ispostavilo se da mi je puklo slepo crevo. Dobio sam sepsu trbušne duplje, isekli su mi nekih 50-60 centimetara creva. Jedva sam ostao živ. Od tada, ceo život imam problema sa stomakom - ispričao je Ratko Svilar svoju životnu priču za "Kurir".

- Majka mi je posle otišla u Cabunu kod Virovitice, odakle je ubrzo pobegla. Početkom Drugog svetskog rata majka je uzela u ruke šta je mogla i onda beži gde te noge nose... Do Smedereva. Tu se upoznala sa tatom, put ih je dalje vodio do Crvenke gde su se venčali 1946. godine. To je mesto gde smo se brat Petar i ja rodili i gde su nam roditelji živeli do kraja života. Tata je umro 1992, a posle njega i mama. Živeo sam do dvadeset treće godine u Crvenki. Lepe uspomene me vežu. Naš šest drugara od detinjstva! A fudbal sam počeo da pikam od šeste, sedme godine. Šljakasti teren, dve cigle i udri. I tako godinama. Ulica protiv ulice. Fudbal do mraka. A mama me traži da dođem kući i počnem da učim.

Detinjstvo mi je, osim toga, bilo lepo. Moralo je da se uči, bio sam odličan đak do petog, šestog razreda, a onda malo popustio. Uh, jedva sam čekao da se završi čas pa da idem na trening. Posle osnovne, upisao sam srednju Mašinsko-tehničku školu u Kuli. Nije bilo lako, svaki dan autobus pa do Kule, a onda nazad, fudbalski trening... Najveći problem bile su smene. Jedne nedelje pre podne, jedne po podne.

A treninzu su uvek bili u isto vreme. Problem. Morao sam nazad u školu u Crvenku, vratio sam se tu u Zanatsku školu i završio je. Kasnije u Novom Sadu upisao sam Organizaciju rada pa i to završio. Nikada mi ništa od škola koje sam završio nije trebalo, tokom života, a i sada, bavio sam se drugim stvarima. Fudbal mi je bio prioritet, došao sam do prvog tima Crvenke i obezbedio mesto među stativama.

Bili smo na pripremama u Metkoviću 1969. godine. Tokom prve četiri godine, posle operacije koju sam ima kao 12-godišnjak, nisam imao većih problema, ali potom na svaka tri-četiri meseca naiđu tri dana kada me baš boli stomak. Ali me to i prođe, budem ok, idem dalje. Pred put u Metković baš sam kazivao mami: - Desiće mi se "ono" na pripremama. Tada je vreme, prošla su tačno tri meseca. I bi tako. Bili smo u vozu kada je počeo nesnosan bol, izneli su me iz voza u Sarajevu. Taksi, pravac bolnica Koševo. Creva su mi prirasla, morali su sve to da seku. Moja druga operacija, a imao sam ih sedam. Da, dobro ste pročitali - sedam.

Četiri dana u komi

Godina - 2009. Ni dan-danas nemam objašnjenje... Nedelju dana ranije kupio sam roštilj na plin koji nikada do tada nisam imao. Uvek sam koristio ugalj. Bio je baš neki vreo dan, preko 30 stepeni. Sin Mile je išao da gledao meč Beršot - Standard, supruga Marijana je radila nešto po dvorištu, a ćerka Dunja je takođe bila kod kuće. Ja sam se bavio roštiljanjem. U jednom momentu otišao sam u kuću da uzmem viljušku za okretanje mesa, kad začuh Marijanu: - Ratko, Ratko, izgleda da se nešto zapalilo kod roštilja! Izleteo sam napolje i video plamen. Marijana je napunila lavor s vodom i ja sam polio plamen. Nažalost, to je bilo kao da sam polio benzinom, a ne vodom. Ali ko će u tom momentu da razmišlja i da zna da je mokro ćebe rešenje... Izgorelo mi je lice, ruke, prsti... A dodatni problem - auto mi je bio ispred ulaza u dvorište i vatrogasci nisu mogli da prođu. Došao sam nekako do ključeva od automobila i uspeo da ga pomerim. Seo sam na livadu i gledao kao mi nestaje nešto što sam gradio ceo život. Kako tu malu vatricu nisam uspeo da ugasim, pitam se u neverici i tuzi. Jurila me je Hitna pomoć, došli su tu, odvezli me... Odmah su me prebacili u Brisel i naredna četiri dana bio sam u veštačkoj komi. Šta su oni tada trpali od lekova u mene - pojma nemam, ali sve me je to drastično promenilo. Postao sam mnogo nervozniji, napetiji, to sam iskazivao i na najbliže. I sve do dana kada je predsednik Antverpena došao kod mene: - Ne mogu više. Dunja je bila tu. Pitao je i nju, dete kaže: - Tata je stalno dolazio ljut i nervozan. To je bio kraj moje trenerske priče. Naprosto, moralo je tako da bude. Posvetio sam se renoviranju kuće koja je pre požara procenjena na 650.000 evra. Posle - na 50.000 evra. Inače, supruga Marijana je osigurala kuću, što nisam znao, pa je s te strane mnogo lakše.

Supruga i ćerke

Uz fudbal dosta toga mi se dešavalo i van terena. Brzo sam se oženio sa mojom tadašnjem devojkom iz Crvenke i već u 21. godini dobio prvu ćerku Minu. Četiri godine kasnije na svet je došla i Tina. One su mi danas podarile unuke - Lanu i Monu, ćerke bliznakinje od Mine, i Katarinu i Andreja od Tine. Sa bivšom suprugom ostao sam i dan-danas u dobrim odnosima.

Ima ta priča vezana za mene i devojke u tom periodu karijere. Ne znam zašto je tako, verovatno je do šarma (smeh)! Lepota je prolazna, ali šarm ostaje, tako kažu. E, sada to što pričaju moji saigrači i prijatelji da su sve devojke jurile mene, a ja kao neću, ostaje njima... Pa, dobro, možda je malo neskromno, ali jeste istina, više su one jurile mene nego ja njih. Potrefilo se tako, šta znam, zaključio je Ratko Svilar.

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...