Leposava Isaković Milanin je bila srpska arhitektinja, književnica, a bavila se i slikarstvom. Rođena u Kragujevcu, a umrla je 29. septembra 2016. godine u Beogradu.
Rođena je 2. juna 1934. godine u Kragujevcu. Njen otac bio je ugledni građevinski inženjer Milan Jovanović, a majka profesorka Milica. Milan i Milica imali su četvoro dece. Leposava je ime dobila po svojoj baki. Tako se zvala i njena sestra, prvo dete njenih roditelja, ali je umrla od sepse kada je imala samo petnaest dana. Kada se Leposava rodila, Milan i Milica su se opet odlučili baš za to ime. Leposavu su svi uglavnom zvali Lepa, a ona je zaista bila nestvarno lepo dete, a kasnije devojka i žena. Njeno detinjstvo obeležila je velika ljubav koju su joj pružali njeni roditelji. Isto tako, kao akademski obrazovani ljudi, svoju kćerku Leposavu usmeravali su i vaspitavali da je obrazovanje veoma važno u životu, piše Biografija.org.
Ona je u Kragujevcu završila osnovnu školu kao odličan đak, a zatim i Gimnaziju. Potom je odlučila da, na neki način, krene stopama svog oca Milana pa je upisala Arhitektonski fakultet u Beogradu koji je uspešno i završila. Iako se odlučila za arhitekturu, Leposavu je oduvek privlačila književnost. Svoj talenat za pisanje počinje ozbiljnije da razvija od svoje petnaeste godine života.
Tada je počela pisati svoje prve ozbiljnije tekstove. Ta ljubav ju je pratila celi život i tome se istinski posvetila. Književnost i arhitektura Kao inženjer arhitekture Leposava je radila u više domaćih i inostranih firmi. Iako je bila uspešna u ovom poslu, a posebno u polju sajmske arhitekture, ljubav prema književnosti je uvek bila jača. Drama „Naprežem se, al šta vredi“ je njen prvi rad koji je 1972. godine objavljen u magazinu „Scena“. To je bio njen početak, a kasnije je počela da sarađuje pišući za druge časopise kao što su „Savremenik“, „Književnost“, „Politika“, „Čačanski glas“, „Koraci“ i dugi.
Mnogi smatraju da je njeno najbolje delo „Život i ono drugo“ koji je objavljen 2012. godine. Izdavač ovog dela je Srpska književna zadruga. Reč je o delu koje je napisala tokom poslednjih godina svog života. Ovaj roman govori, između ostalog, i o stradanju dece u NDH. Prati priču jedne porodice kojoj je u bombardovanju 1941. godine srušena kuća u Beogradu i sele se u Hrvatsku.
Lepa se bavi temema rata i mira, stvarnog i nestvarnog, nevinim žrtvama i zločincima.
Zanimljivo je da je Lepa tokom svoje karijere napisala više filmskih scenarija i drama. Po njenom tekstu snimljen je film „Živana“, a ona je bila i režiser ovog filma. Sa svojim suprugom Antonijem, Lepa je bila član Udruženja književnika Srbije.
Poznato je da su Lepa i Antonije mnogo putovali, proputovali su gotovo celi svet. Sve to bila je inspiracija za neka od dela koje su ostavili a sobom.
Jedne prilike, Stole ju je pozvao da idu u goste kod Antonija Iskavoića, njegovog druga, koji ih je dugo zvao u svoju garsonjeru. Nakon nekoliko meseci, konačno je pristala. Seća se da je u antonijevoj garsonjeri tada jela čokoladice koje su bile na stolu i o kojim je u to vreme mogla samo da sanja.
Te posete su se ponavljale, ali se ništa nije desilo između Antonija i Lepe, iako je bilo sasvim jasno da je on zaljubljen u nju. Inače, Antonije je bio 14 godina stariji od Lepe. Jedne prilike Antonije joj je rekao da je ona tada bila „centar njegove vasione.“
Ona se tokom lečenja zaljubila u jednog mladića i to je rekla Antoniju koji je tada, kako je rekla u jednom intervjuu, pustio suzu i pitao je da li može nastaviti da je posećuje. Kasnije se Lepa zaljubila u njega. Kada je Antonije njenoj porodici rekao da želi da zaprosi njihovu kćerku, nikako im se nije dopala i sama pomisao da će se Lepa udati za književnika. Na kraju su popustili pod uslovom da nemaju decu dok Lepa ne završi fakultet.
Mislila je da više neće moći da ima decu, ali je, na svu sreću, ostala u drugom stanju. Lepa i Antonije dobili su kćerku Milicu. Njihova kćerka je danas poznata glumica Milica Milša koju publika obožava.
Književnik Antonije Isaković bio je stariji 14 godina od Lepe u koju se zaljubio čim je video. Bila je centar njegove vasione