EDIT PJAF

NJENA SAHRANA JE ZAUSTAVILA PARIZ: Bila je napuštena i sama, odrastala u javnoj kući, smrt voljenog je dokrajčila!

Gubitak voljenog joj je skratio život

Vip priča
16:08h Autor:
Edit Pjaf, Foto: Profimedia

Edit Đovana Gasion rođena je 19. decembra 1915. godine. Njena majka, Aneta Đovana Majar, poznatija kao Line Marsa, bila je ulična pevačica, a otac, Luj Alfons Gasion, cirkuski izvođač, akrobata i kontorcionista. Nakon rastanka svojih roditelja, Edit je živela sa bakom, sve dok je nije otac odveo u bordel svoje majke u Normandiji. Kada je imala sedam godina, priključila se cirkuskoj trupi sa ocem, a kasnije su nastupali samostalno na ulici. Sa petnaest godina se odvojila od njega, počela da radi i nastavila da peva na ulici. U februaru 1933. godine, sa sedamnaest godina, rodila je ćerku Marsel koju je uvek vodila sa sobom. Međutim, kada je to saznao otac njenog deteta, Luj Dipon, odveo ju je kod svoje majke, gde je preminula sa samo dve godine. Edit nikada nije prebolela taj gubitak.

 

Poznanici su je opisivali kao usamljenu ženu okruženu ljudima, nepredvidivu i tešku za razumevanje, sa bizarnim promenama raspoloženja, koja su se odjednom menjala od manične radosti do neutešnog očaja. Promene su se dešavale i kada je reč o njenoj pevačkoj karijeri, kako je njen brat istakao: „Kada je pevala, bila je druga ličnost, isto toliko tragična koliko je prva bila komična”. Ovu odliku zadržala je kroz čitav život, i kasnije je opisivana kao: „dobra prijateljica, saveznik koji poznaje život”, dok je na sceni bila „mala devojčica koja prodaje cveće na ćošku, koja odjednom postaje glas sve ljudske mizerije”. Tokom života je često menjala partnere, ali je uvek tragala za pravom ljubavlju. Kada je postala poznata, često je bila sa muškarcima od kojih je pravila pevačke zvezde, među kojima je bio i Šarl Aznavur.

 

Buran život "muškobanjaste" lepotice:Menjala ljubavnike i ljubavnice, odbila Hitlera, osvojila srce slavnog pisca!(FOTO)

Edit Pjaf
foto: Profimedia

Njena karijera je krenula uzlaznom putanjom u oktobru 1935. godine, kada je upoznala Luja Leplea, vlasnika noćnog kluba Le Gerny’s, u kome joj je ponudio angažman. Zbog njene građe (bila je visoka svega 147 cm), Leple joj je nadenuo ime pod kojim je nastupala: la Môme Piaf (mali vrabac). Do njegove smrti 1936. godine, Edit je redovno pevala u klubu, zahvaljujući čemu su joj se kasnije otvorila brojna vrata za studijska snimanja, nastupe, radijska gostovanja i pojavljivanja u filmovima. Posetioci njenog prvog nastupa uočili su njenu prirodnost, ali i nedostak snalažljivosti na sceni: „La Môme Piaf nosi samo jeftine džempere i jednostavne haljine; ne zna kako da gestikulira i smeta joj svetlost reflektora; ona ne zna čak ni kako da se pokloni”. Mlada umetnica je bila svesna toga i kasnije se prisećala svojih utisaka: „Ljudi koji su dolazili u kabare, kako bi zaboravili na svoje probleme, verovatno su bili nezadovoljni podsećanjem da na ovoj zemlji, baš pored njih, postoje mlade devojke poput mene, koje nikad nisu imale dovoljno hrane i umirale su od siromaštva. Svojom neuglednom, starom odećom i licem poput duha, bila sam izvan te otmene postavke”.

 

Ona je bila ikona stila, borac, žena koja je volela onog kojeg nije smela: Životna priča francuske dive - Žilijet Greko!

Edit Pjaf
foto: Profimedia

U početku su njeni nastupi bili skupina pesama koje su bile pevane na ulici, ali Leple je naveo da napravi selekciju pesama koje bi zadržale njegovu klijentelu. Na njegovo insistiranje, pesme su sadržale društvenu konotaciju, poput Les Mômes de la cloche, uz pratnju harmonike, koja je dočaravala usamljenost i siromaštvo prostitutki. Razlog tome leži u čenjenici da se, odlaskom sa ulice, njena publika promenila, i činila ju je pretežno buržoazija kojoj je trebalo stvoriti sliku onoga što je moglo da im se dogodi. Edit je sastavila repertoar pretežno od pesama koje su pripadale tradiciji la chanson réaliste. To je žanr nastao 1880-ih godina u Francuskoj, pod uticajem književnog realizma i naturalističkih pokreta, a u fokusu je bio život pariske radničke klase. Do 1930-ih godina, la chanson réaliste je dobila prilično jasne odlike: izvodile su je žene, stajala je u suprotnosti od spektakla muzičke dvorane, budući da je scena bila minimizirana i pevačica je stajala sama pod reflektorom, uglavnom noseći jak crveni ruž. Tekstovi su bili nalik na melodrame o ženskoj zavisnosti od muške figure, neuzvraćenoj ljubavi, a karakterističan lik je bila naivna, romantična žena, koja je uglavnom bila žrtva zle sudbine. Pariz u ovim pesmama nije bio velika prestonica kakav je u očima turista, već je predstavljen u svetlu svojih predgrađa, nalik na fotografije Brasaija. Radnja pesama iz ranog perioda retko je bila smeštena izvan Pariza, što je ponekad eksplicitno istaknuto pominjanjem određenih lokacija, poput Entre Saint-Ouen et Clignancourt, ali su ulični sleng i akcenat Edit Pjaf bili dovoljni da ostvare potrebnu atmosferu. Boja njenog glasa, vibrato koji je koristila i snaga kojom je pevala, oslikavali su njen dotadašnji život: „Donosila je realistične pesme takvom snagom, takvim intenzitetom, da je kidala naša srca. Njene pesme su sadržale sve nedaće njene mladosti”.

 

Dok su joj se svi divili, ona se borila sa šizofrenijom i alkoholizmom: Njen seksualni život i danas šokira! (FOTO)

Edit Pjaf
foto: Profimedia

Nakon Lepleove smrti, značajna ličnost u njenom životu bio je Rejmon Aso, koga je upoznala 1936. godine, a koji joj je postao menadžer i ljubavnik. Aso je prepoznao njen talenat, nastavio da je oblikuje i od Malog vrapca stvorio Edit Pjaf. Radio je sa njom na scenskom nastupu, dikciji i interpretaciji, ali i manirima, bontonu, kulturnom uzdizanju i ponašanju uopšte. Uz to, doneo je malu crnu haljinu, koja je postala njen zaštitni znak. Kako je uspeh bio moguć jedino u muzičkim dvoranama, Aso joj je ugovorio nastup u ABC dvorani, otvorenoj 1934. godine, iako je politika kuće bila da u njoj nastupaju isključivo već afirmisani umetnici. Jedan od kritičara je nakon tog događaja napisao: „Ova mala žena pevala je svojim ljupkim, promuklim glasom u crnoj somotskoj haljini, njeno lice je bilo bledo, njene grozničave oči pokazivale su tugu, patnju i ljubav; radila je to tako bolno dobro da bismo poželeli da zaštitimo i utešimo ovu malu devojčicu koja izgleda kao da joj se dogodilo mnogo nesrećnih stvari!” Već prilikom drugog nastupa u ABC dvorani, u novembru 1937.godine, voditelj šoua je najavio: „Vrabac je mrtav, ono što ćete čuti je Edit Pjaf!”

Pesme koje je Aso pisao za nju često su sadržale događaje iz njenog ranog života. Muziku je pisala Margerit Mono, klasično obrazovana kompozitorka, sa kojom je Edit sarađivala nekoliko decenija, i tvrdila: „ona mi je pomogla da budem Edit Pjaf!” Pored Mono, muziku je pisao Šarl Dumo, čiji je potpis na jednoj od najpoznatijih pesama – Non je ne regretted rien. Nakon što su Asoovo mesto preuzeli Antri Konte i Mišel Emer, stvorili su čitav novi repertoar koji je predstavljao sintezu starog i novog stila. Mono je pisala muziku do kraja pedesetih godina, ali je istovremeno Robert Šovinji prerađivao aranžmane novih pesama i radio na stvaranju karakterističnog zvuka.

 

Po završetku rata, Edit Pjaf je snimila jednu od svojih najpoznatijih pesama, La Vie en rose (1946), a iste godine nastupila u Théâtre de Chaillot sa orkestrom koji je sačinjavalo pedeset izvođača. Više nije bilo potrebe da se najavljuje na početku nastupa, već je bilo dovoljno reći: „velika dama francuske šansone”.

 

Nakon Asoove smrti počela je sama da piše stihove i, povremeno, melodije, iz čega je nastalo oko devedeset pesama. Čak i kada je radila sa piscima i kompozitorima, uvek je imala potpunu kontrolu nad procesom nastanka pesama. Iako se, zbog uslova u kojima je odrastala, u detinjstvu nije školovala, tokom života je veoma radila na sebi i često bi zatražila pomoć od obrazovanih prijatelja, u vidu preporuke literature koju bi velikom brzinom usvajala. Anri Konte, jedan od njenih ljubavnika, rekao je: „Sve stvari koje je radila kako bi se socijalno i kulturno uzdigla ostavljale su nas bez daha!” Tako je s vremenom, čitajući poeziju, stvorila sopstvni sud i shvatila da su Asoovi stihovi bili previše populistički. Međutim, ponekad joj je bilo zamerano zbog toga: „Ne trudite se da se uzdignete ili pevate iznad svoje kulture. Imate ljude koji vas vole zbog toga što ste jednostavni, prirodni i zbog toga što su vaše pesme bile jednostavne kao vi, sa rečima koje svi razumeju. Nemojte ih razočarati pesmama koje su previše književne, to će postati neverovatno besmisleno i vaša publika neće razumeti ni reč”.

 

Šarl Aznavur: Neverovatna životna priča poslednjeg pravog šansonjera! (FOTO)

Edit Pjaf
foto: Profimedia

Kada je Luj Barije postao njen menadžer, u novembru 1945. godine, postavio je pred sebe cilj da od Edit Pjaf napravi međunarodnu zvezdu, što se dogodilo dve godine kasnije, kada se proslavila na teritoriji Amerike. U januaru 1956. godine je nastupala u Karnegi Holu, koji je do tada bio rezervisan isključivo za ozbiljnu muziku, čime je Edit Pjaf prva popularna pevačica koja se predstavila publici na tom mestu. Američki kritičari su o njoj pisali kao o „najvećem poklonu Francuske još od Sare Bernar”. Budući da je retko ko u Americi mogao da razume njene stihove, veoma brzo je naučila jezik i počela da snima engleske verzije svojih pesama. Tokom boravka u Sjedinjenim Američkim Državama, upoznala je ljubav svog života, Marsela Serdana, koji je poginuo u avionskoj nesreći 1949. godine, nakon čega se estetika njenih pesama promenila.

 

Pojava Edit Pjaf je izazivala vrstu kolektivne hipnoze i svi su sa oduševljenjem pisali o njenim nastupima. Međutim, pod pritiskom i zbog svog načina života, postala je zavisnik od tableta za spavanje, morfijuma i alkohola. Lekar koji je pratio je, čak deceniju pre nego što je preminula, isticao njeno izuzetno loše zdravstveno stanje, koje se dodatno pogoršalo nakon tri saobraćajne nesreće tokom manje od godinu dana. Međutim, na kratko je uspela da se vrati na scenu.

 

Neustrašiva Simon Sinjore: Bežala od Nemaca, izgubila brata i dete, ceo život prevarena! (FOTO)

Edit Pjaf
foto: Profimedia

Prvi nastup bio je u decembru 1960. godine, u Olimpiji: „Došla je, njeno lice je bilo ozbiljno. Ovacije. Niko nikad nije imao ovacije kao ona. Trajalo je skoro deset minuta. Uzvici radosti. Ljudi koji se zahvaljuju. Zahvaljuju što su tu. Zahvaljuju zbog povratka”. Već 1962. godine je zdravlje ponovo izdalo, ali se iste godine udala za veoma mladog Tea Sarapoa, što su novine okarakterisale kao „najčudniji brak veka”.

 

Poslednji nastup je održala u martu 1963. godine, a poslednju pesmu, L’Homme de Berlin, snimila u aprilu iste godine. Edit Pjaf je preminula 10. oktobra 1963. godine, obučena u jednu od svojih crnih haljina, sa ružom u jednoj i orhidejom u drugoj ruci. Šarl Aznavur je istakao da je njena sahrana prvi događaj od Drugog svetskog rata koji je potpuno zaustavio saobraćaj u Parizu.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...