Prvak drame Narodnog pozorišta u Beogradu, Boris Komnenić rođen je 29. marta 1957. godine u Puli. Nakon završene gimnazije u rodnom gradu, upisao je Fakultet dramskih umetnosti, a član Narodnog pozorišta postao je 1984. godine.
Među filmskim i televizijskim naslovima u kojima je igrao su "Bal na vodi", "Špadijer jedan život", "Gore dole", "Vratiće se rode", "Miris kiše na Balkanu", "Sinđelići", "Apofenija" , dok je njegova najpoznatija uloga Saše Guze Popadića u seriji "Bolji život".
Na sceni svog matičnog pozorišta imao je veliki broj predstava, među kojima su najpoznatije "Lenjin, Staljin, Toricki", "Memorandum", Sveti đavo Raspućin", "Ožalošćena porodica", Pokondirana tikva""Poslednja potera za zlatom".... Oprobao se i kao voditelj televizijskog kviza.
O privatnom životu Borisa Komnenića malo se znalo, s obzirom da nije voleo da se previše eksponira u medijima. Iza sebe ima jedan neuspeli brak. Rene mu je podarila ćerku Nike.
"Moj brak se slavno završio, pošto se razvod pokazao kao odlično rešenje. Bio je to jedan od najlepših trenutaka u našem zajedničkom životu, nikada se nismo bolje družili nego tog dana kada smo se rastali. Otišli smo zajedno na ručak, divno pričali i božanstveno se proveli, a tako smo i nastavili. I posao je bio jedan od faktora za razvod, ali nije bio presudan. Rene i ja se nismo dovoljno poznavali pre venčanja, onda smo počeli da se upoznajemo i nije nam se svidelo ono što smo spoznali, ispričao je jednom prilikom.
Tada je istakao koliko mu je teško palo jer nije bio uz ćerku u tim godinama.
" Nisam stigao da je učim, jer je tokom ratnog vihora živela sa majkom u Hrvatskoj. Nismo se videli od izbijanja rata, jer iz nepoznatih razloga nikako nisam uspevao da dobijem vizu kako bih otišao da ih posetim. Od kada su vize ukinute, redovno se viđamo, ali sada je ona zrela i formirana osoba, majka moje unuke Lucije. Nike sada utiče na mene, pokušava da me vaspitava i učini zrelijim i boljim.
Ne umem ni da objasnim koliko mi je bilo teško. Radili su neki kanali, ni sam ne znam kako sam uspevao da ih ostvarim, a oni su mi samo obezbeđivali informacije da su njih dve dobro. Najgora je bila ta neizvesnost i naše međusobno nepoznavanje. Bile su to ćerkine najosetljivije godine u kojima nisam učestvovao i taj period je praktično zauvek izgubljen. Pokušavam da to ne ponovim s unukom i nadam se da ću u tome uspeti.
Opisao je i kako je izgledao prvi susret sa naslednicom posle pet godina razdvojenosti.
" Bio je to kao susret dvoje ljudi koji su veoma bliski, a ne znaju se. Sreli smo se u Ljubljani, jer tada još nisam mogao da dođem u Hrvatsku. Neprijatnost je veoma brzo razbijena, jer krv nije voda, a divni odnosi na sreću traju do danas".
