Zinaida Dedakin je srpska filmska i pozorišna glumica. Rođena je 29. februara 1960. godine u Beogradu. Publika ju je zavolela kroz uloge u kultnim serijama „Porodično blago“, „Bela lađa“, „Vojna akademija“, „Urgentni centar“, a imala je i značajne pozorišne uloge. Živi i radi u Beogradu.
Krase je vedrina i široki osmeh sa kojim ide kroz život i sa kojim se izborila za svoje mesto u glumačkom svetu. Iako nije školovana glumica, svojim talentom je razbijala sve predrasude. U početku, na daskama koje život znače za nju nije bilo mesta pa je otišla u Narodno pozorište u Zenicu. Kasnije se vratila u Beograd, ostvarila kao majka, a potom i kao pozorišna, a zatim televizijska glumica.
NE PROPUSTITE
Detinjstvo i odrastanje
Zinaida Dedakin je rođena 29. februara 1960. godine u Beogradu. Odrasla je u naselju Marinkova Bara sa svojom porodicom. Ima sestru koja je od nje starija tri godine. Kada se ona rodila, njen otac je očekivao da dobije sina. Saznavši da je devojčice, napio se u kafani i otišao pijan u bioskop da gleda film. U tom filmu glumila je ruska glumica Zinaida K . Tada je on doneo odluku da se njegova kćerka zove Zinaida. Tako joj je otac od rođena, na neki način, odredio životni put jer će mnogo godina kasnije i njegova kćerka krenuti stopama ruske glumice.
Kasnije je imala čak i priliku da sarađuje sa glumicom po kojoj je dobila ime. Zbog neobičnog imena, Zinaidu su deca još u školi zadirkivala. Zvali su je Zina, a tako je ostalo i do danas. U beogradskom naselju Marinkova Bara sa porodicom je živela u blizini popularne kafane „Jahorina“. U tom kraju, bilo je i više romskih porodica. Sa svima se lepo družila i odrastala na periferiji Beograda. Uživala je u raznolikosti svog naselja. Pisala je pesme još kao dete. Uglavnom su to bile tužne pesme, ali je bila srećno dete. U dvorištu svoje kuće imala je orah i dunju, pa je miris oraha i dunja dan danas podsećaju na detinjstvo. Kao mlađa sestra, bila je oduševljena svojom starijom sestrom.
Sa mamom su provodile dosta vremena, a sa tatom malo manje. Iz tog razloga je možda više bila vezana za svog tatu i ponašala se kao „tatin dečak“. Sa tatom je radila neke automehaničarske radove, a suknjicu je prvi put obukla u osmom razredu osnovne škole. Kasnije joj je tata rekao da je vreme da se i ponaša kao devojčica, pa se odvojila od „muških poslova“.
Još kao dete prepoznala je svoj talenat ka glumi. Njeni roditelji nisu bili oduševljeni time, ali je nisu ograničavali. Smatrali su da njihova kćerka, kao i druga deca, treba da završi školu i ima radno vreme od 7 do 15 časova. Završila je osnovnu školu, a potom i srednju ekonomsku. Zaposlila se sa devetnaest godina, radila od 7 do 15 časova kako su i želeli njeni roditelji i osamostalila se.
Ipak, našla je vremena i za pozorište i svoje prve uloge.
Put u svet pozorišne umetnosti
Otišla je u škole glume „Krsmanac“ i „Dadov“ i tamo razvijala svoj glumački talenat. Tada je imala osamnaest godina. Seća se da su joj tada dali zadatak da odgumi jednu tužnu pijanu ženu. Kasnije je shvatila da je to uradila odlično, iako nije znala kako to izgleda u stvarnosti. Prijavila se na audiciju Narodnog pozorišta u Zenici koje je u to vreme bilo izuzetno značajno. Prošla je na audiciji, spakovala svoje kofere, dasku za peglanje i iz rodnog Beograda se preselila u Zenicu. Kasnije se prepričavalo kako je Zinaida ponela dasku za peglanje kada ju je drug odvezao u Zenicu da započne novi život. Kasnije je to objasnila kao potpuni odlazak iz Beograda, svog grada u kojem ostavlja roditelje, sestru, dečka kojeg je tada imala, i seli u mali gradić da ostvari svoje snove. Tada je smatrala da nema drugu alternativu, to je smatrala kao svoj jedini put da ostvari devojačke snove.
Nedelju dana pre njenog odlaska iz Beograda, otišla je u Zenicu sa svojim tatom da pripremi sve za svoje preseljenje. U Zenici je posle upoznala izuzetne reditelje, glumce i ljude uz koje je mnogo naučila. Glumu je gledala kao svoj životni poziv, a ne kao posao. Nije joj bilo važno koliko zarađuje već samo da kroz pozorišne daske oseti radost svog bića. Kasnije su njeni roditelji dolazili vozom da gledaju njene prve pozorišne predstave. Tada su ponosno rekli da nije to tako ni loše što njihova kćerka nije nastavila sa ekonomijom i što je odlučila da „gura“ ono što joj je u srcu.
Ljubav iz Beograda u Zenici
Zinaida svoj život u Zenici pamti po lepome. Tamo su je gledali kao Beograđanku, kao nekog ko je iz velegrada stigao u njihov gradić, Jugoslaviju u malom. Osećala se bezbednom i svojom, ali se nikada nije doživljavala kao boljom jer je rođena u Beogradu. Svi su je lepo primili. Ona je tada bila zaljubljena i nedodirljiva za mladiće iz tog kraja zato što je svoju ljubav ostavila u Beogradu. Ostavljajući svoj Beograd, upoznala je mladića Nenada i zaljubila se. On je odlučio da će je čekati, a vozom je dolazio iz Beograda u Zenicu kako bi se viđali. Njihova ljubav je opstala, a Zinaida je u Zenici provela tri pozorišne sezone. Potom je ponovo spakovala kofere, svoju dasku za peglanje i vratila se u Beograd.
Povratak u rodni grad i porodični život
Rediteljka Mira Erceg videla je Zinu na Festivalu monodrame u Zemunu i poželela da ona igra u njenoj predstavi „Orestija“. Ona se u to vreme spremala da otvori renovirano Narodno pozorište u Beogradu. Direktor narodnog pozorišta iz Zenice pustio je Zinaidu u tu avanturu, a potom se dogodilo nešto neuporedivo značajnije za Zinaidu. Ostala je u drugom stanju. Zbog svoje kćerke Sonje odlučila je da zaustavi svoju glumačku karijeru. Tada se udala za Nenada i uživali su u svom porodičnom gnezdu. Tri godine kasnije dobili su sina Viktora. To je bilo ratne 1993. godine. Ono što je obeležilo obe trudnoće je težak porođaj i bilo je upitno hoće li preživeti i mama i bebe.
Sve je bilo komplikovano i teško, ali se dobro završilo. Dakle, u tom periodu Zina je potpuno zaustavila svoju karijeru. Bila je, kako je rekla, obična mama koja je odbijala pozive za posao. Zanimljivo je da je svoju kćerku Sonju sa samo 40 dana vodila na pozorišnu predstavu.
Povratak na daske koje život znače
Kasnije, kada su deca malo porasla, vratila se glumi. Pozorišne predstave su se nizale jedna za drugom, a stigle su i one u popularnim televizijskim serijama. Zinaida za sebe kaže da je po vokaciji neko ko se opredelio za komediju i to veoma voli. U pozorištu na Terazijama od 2006. godine igrala je mjuziklu „Čikago“, kao i brojnim predstavama kao što su „Neki to vole vruće“, „Cigani lete u nebo“… Sarađivala je sa različitim glumcima i rediteljima u najgledanijim filmovima, serijama i predstavama. Dok su se glumci i reditelji negde i delili na „klanove“, ona je rušila sve predrasude i zarađivala sa svima. Svi su želeli da se Zina baš pojavi u njihovim ostvarenjima.
Od 2000. godine počela je sa ulogama u filmovima i serijama. U kultnoj seriji „Porodično“ blago“ 2001. godine igrala je kuvaricu u Jezinoj kafani. Tada ju je zavolela publika pored malih ekrana i serija je postigla veliki uspeh, a Zinaida je počela da niže i druge televizijske uloge. Od 2007. do 2012. godine Zina se ostvarila u filmovima i serijama kao što su „Ono što nekad bejaše“, „Video kabare oralno doba“, „Pare ili život“, „Medeni mesec“, „Jesen stiže dunjo moja“, „Šesto čulo“, „Montevideo, Bog te video“, „Bela lađa“, „Pevaj brate“, „Nepobedivo srce“, „Lo scandalo della Banca Romana“, „The big picture“, „Chernobyl Dairy“ i drugi. Posle toga usledila su ostvarenja kao što su „Folk“, „izlaz u slučaju opasnosti“, „Ničije dete“, „Nebo iznad nas“, „Urgentni centar“, „Kad bi ovce bile roze“, „otadžbina“, „Dobra žena“, „Sumnjiva lica“, „Slepi putnik na brodu ludaka“, „Vojna akademija 3“ i „Rekvijem za gospođu J“.
Bolest i ozdravljenje
Imala je mnogo sreće u životu i onda je doživela pad zato što je, kako je rekla, bila u vlasti svog ega. Duhovno je pala, a potom i fizički obolela. Imala je tumor. Tada se obratila za pomoć psihoterapeutu Marku Pešiću za kojeg kaže da joj je mnogo pomogao pomoću „reiki“ metode. Izborila se sa svim problemima i postala svoja. Ona je objasnila da joj se posle psihoterapije, kojom je vratila ljubav i radost prema sebi, pobedila tumor. Iako je imala zakazanu operaciju, na nju nije otišla jer se, kako kaže, tumor istopio. Od tada smatra da je jako važno zahvaliti se na svakoj tegobi i doživljaju, jer iz svega što se čoveku dogodi u životu može izvući pouku.
Porodični život
Sa svojim suprugom Nenadom i decom Sonjom i Viktorom živi u beogradskom naselju Zvezdara. Sonja je diplomirala zaštitu životne sredine, a Viktor hotelijersku školu. Sonja je jako talentovana za glumu, ali nije odlučila da krene maminim stopama. Uživa u porodičnim trenucima, voli da sprema porodični ručak, da zajedno sa porodicom svakodnevno ide na pijacu. Obožava da letuje u Rovinju u Hrvatskoj, tamo uvek kada dođe i kada odlazi, kako kaže, poljubi more u znak pozdrava.
