Rođena je 20. decembra 1955.godine u Beogradu. Tu je stekla svoje osnovno i srednje obrazovanje, gimnaziju, nakon čega upisuje Fakultet dramskih umetnosti. Za prijemni ispit na Akademiju Dara je spremila pesmu „Očiju tvojih da nije“ Vaska Pope i monolog iz „Tramvaja zvanog želja“ Tenesija Vilijamsa, nakon čega je i primljena u klasu profesora Minje Dedića.
Dara je posedovala izuzetan talenat za glumu, prema čemu je ispoljavala veliku želju još od malena. Nastupala je po kući, imitirala, išla na balet, volela da igra, peva… Iako veoma rano počinje da se bavi glumom, još u vreme gimnazijskih dana, njen talenat niko nije gledao odmah ozbiljno jer je ona bila ćerka pravnice i ekonomiste. Nakon završene Akademije, gde je Dara provela divan period svog života, počinje njena bogata pozorišna karijera.
Prva pozorišna uloga bila je 1979.godine u predstavi „Savremenik”, u Ateljeu 212 gde i danas radi. Tu, na sceni Ateljea 212, ostvarila je brojne i značajne uloge, kao na primer „Marija se bori sa anđelima”, „Metastabilni Graal”, „Prosjačka opera”, „Sveti Georgije ubiva aždahu”, „ Marija Stjuart”, „Odumiranje” i mnoge druge.
Pored Ateljea 212, gostovala je i na scenama Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta u Beogradu i Zvezdara teatra. Takođe, bila je učesnik festivala u Budvi, Subotici i Splitu. Odigrala je više od pedeset pozorišnih uloga i ostvarila najmanje trideset uloga na filmu i televiziji, što je rangira kao jednu od naših najpoznatijih glumica. Prva TV uloga bila joj je u TV drami „Edmond”, a kvalitetan glumački trag ostavila je i u scenama filmova „Dečko koji obećava”, „Bele udovice”, „Obećana zemlja”, „Azra”, „Knedle sa šljivama”, „Promeni me”, i ostale. Dara Džokić je najviše uloga ostvarila u pozorištu, a manje na filmu. Pojavljivala se i u mnogim televizijskim serijama: „Kamiondžije”, „Metla bez drške”, „Spomenar”, „Volim i ja nerandže, no trpim”, „Porodično blago”, „Naša mala redakcija”, „M(j)ešoviti brak”.
Prva TV serija bila joj je „Otpisani”, posle koje su njen talenat zapazili mnogi reditelji. Jedan od takvih bio je Ljubiša Ristić u čijim predstavama je kasnije konstantno dobijala uloge.
O svom životu Dara voli da priča, i baš kroz priču vraća se u stara vremena kojih se rado seća. Bila je nemirno dete koje je više vremena provodilo na ulici nego u kući. Kasnije, više se družila sa drugarima nego drugaricama, i tako postala “džambas” žena koja je i danas omiljena u društvu zbog svoje pozitivne energije i osmeha. Uprkos tome, ističe da ima i romantičnu stranu, samo što to malo ko vidi. Veoma je emotivna, i ne voli da budi uspomene- da gleda sebe na filmovima, niti da se susretne sa starim fotografijama, jer je uvek rastuže. Seća se i prelepih dana provedenih sa svojim prijateljima u kafani, nakon završetka predstave, gde bi obično sabirali utiske, slušali savete jedni drugih, zbijali šale. Ističe da su to bila bolja, lepša i srećnija vremena, sa čim bi se složila većina nas.
O Darinom talentu i kvalitetu uloga svedoče brojne nagrade: plaketa „Ljubiša Jovanović” za najbolju ulogu u predstavi „Kus petlić” u Šapcu 1990.godine, zatim „Zlatni ćuran” za najbolju žensku ulogu na Danima komedije u Jagodini 1995., Laceno D’oro na filmskom festival u Avelinu(Italija) 1986. za najbolju žensku ulogu, Povelja Filmskih susreta u Nišu 1986., nagradu „Ardalion” za ulogu Milice u predstavi „Odumiranje” na Jugoslovenskom pozorišnom festival u Užicu kao najbolja ženska uloga, Sterijinu nagradu za glumu u predstavi „Odumiranje” u Novom Sadu 2007.godine i nagradu Velika Žanka koja se dodeljuje glumačkoj ličnosti koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog izraza.
Privatan život
Dara Džokić rasla je na Zvezdari u babinoj i dedinoj kući, potom je sa roditeljima i bratom živela na Bulevaru Revolucije. Slavni, nagrađivani novinar Bogdan Tirnanić Tirke (1941-2009) je odrastao između dva stadiona - Zvezdinog i Partizanovog.
Bogdanu Tirnaniću, zvanom Tirke, napominje se u knjizi, pretila je ozbiljna opasnost da ostane neženja. Jer život mu je bio sazdan od pisanja, kafane, filma, pozorišta, drugara i Crvene zvezde.
Bilo je, naravno, i žena, ali tako da ne smetaju:
“A onda se jedne večeri u Klubu književnika (sve u mom životu počinje u Klubu, govorio je), pojavila dugonoga lepotica krupnih crnih očiju i neodoljivog osmeha. Bila je u društvu kolega koji su na njen predlog došli u Klub posle probe. Nešto je vuklo Daru da te večeri dođe na mesto fatalnog susreta. Tirke je prišao stolu, bio pozvan da sedne, a kako nije bilo slobodnog mesta, Dara mu je rekla da sedne na njenu stolicu. Tirke nije ni trepnuo i seo je pored nje. Od te noći nisu delili samo stolicu nego i život”, piše u knjizi.
Kada su se te večeri upoznali, Dara je dobro znala ko je Tirke.
“Tako sam se i zakačila na njega. On je super kad se čita i mnogo se više razume nego kada se sa njim razgovara. Inače, može on da govori šta hoće, ali ja sam ga stvorila kao muža, jer je on u tom smislu bio potpuno izgubljen slučaj”, citiraju je autorke.
Kćer Jovanu rodila je kada je imala 26, a govoreći o porodici, između ostalog, kazala je da u njoj možeš da “podeliš trijumf ili poraz, sasvim svejedno, al’ lakše je. Teško je živeti sa novinarom, a još teže sa glumicom, a najlakše je kad su oboje baš to i u tome je bio naš divni paradoks”.
Kći Jovana, koja je završila studije produkcije, bila je strogi kritičar onoga što je pisao njen otac i onoga što radi njena majka. Njihova međusobna komunikacija, po Darinim rečima, bila je i poput ping-ponga:
“Zapravo, to je najzanimljiviji deo života udvoje, ta stalna verbalna i neverbalna nadigravanja. Umeli smo i ćutanjem da komuniciramo”.
Iako joj on nije davao da čita njegove tekstove u rukopisu, mada je ona to krišom katkad činila, niti je procenjivao njena glumačka ostvarenja (“Ja nisam objektivan kad si ti u pitanju, a ne bih voleo da to pogrešno utiče na tebe”, govorio je) oni su, ističu autorke, “pažljivo pratili šta ono drugo radi i razumevali su se bez suvišnih reči. Razumeli su se i voleli naročito tokom poslednjih devet godina borbe za Tirketov život, za svaki novi dan”.
Na beogradskom Novom groblju, zabeleženo je u knjizi, Tirketa su ispratili porodica, prijatelji, kolege, ministar kulture i predsednik Srbije, i muzika kvarteta Predraga Ivanovića “Pod sjajem zvezda ove noći”.
- Ako uopšte postoji uteha, a sigurna sam da postoji, za mene, moju ćerku i Bogdanovu familiju ona leži u činjenici da nas je u danima nakon njegove smrti zagrlio ceo Beograd - rekla je Dara za "Story" te godine.
- Ja ću i dalje kroz život radno. Onako kako je moj voljeni živeo do poslednjeg trenutka. Bio je je jedna od najvrednijih osoba koje sam poznavala i konstantan rad je ono na čemu se zasnivao njegov život, pa ću i ja nastaviti tim tokom. On me je naučio da svoj posao radim pošteno i na najbolji mogući način - ispričala je tada glumica.
