Snažnog karaktera, vredna i privlačna, Bojana Bambić svom snagom pokazuje predanost glumi, i u najtežim trenucima. Već je 17 godina stalni član Narodnog pozorišta, a iza nje je pet teških godina nakon saobraćajne nesreće i porodičnih gubitaka. Ipak, osmeh, vedrina i saosećanje drže joj glavu gore i kičmu pravo.
Nedavno ste od svog Narodnog pozorišta dobili pohvalu za izuzetan doprinos u radu. O čemu se radi?
- U ovoj strašnoj godini igramo jednu divnu Mocartovu predstavu za decu "Bastijen i Bastijena". Igrali smo je i tokom vanrednog stanja i kad god je bilo moguće. Od marta do septembra izvodili smo i "Vasu Železnovu" u režiji Zlatka Svibena, gde igram tri uloge. Pevam i duhovnu muziku. Ponosna sam na to kako smo sve uradili, a uprkos strahotama oko nas i - preživeli. Svoju pohvalu sam dobila za izuzetan trud, kao što i piše. Ona je kruna mog dvoipogodišnjeg rada.
PET GODINA U BOLOVIMA
Prošlo je pet godina od udesa u kome ste zadobili teške povrede. Da li ste osećali posledice dok ste radili ove predstave?
- Naravno, trpim ih svakoga dana i trpeću ih celog života. Za pet godina imala sam 19 operacija vilice. Kada sam shvatila da ne mogu da se javim na telefon, u meni je proradio inat. Obučem trenerku, patike, uzmem knjigu iz tehnike glasa, pa učim sve ispočetka. Pritom, sve vreme dok sam imala operacije igrala sam u predstavama. Nisam otišla ni na bolovanje. Tri dana nakon zahvata, u šejkeru ponesem plazmu, čokolino i vodu, pojedem to kao beba i odigram ulogu. Popucaju mi konci, pa onda odem kod svog divnog profesora Zorana Stajčića da me prešije.
O kakvim povredama se radi?
- Prošla sam golgotu. Smrskana mi je jagodična kost, izvaljena nepca, desni, zubi, presečen nerv... Najpre nisam ni bila svesna ozbiljnosti povreda i šta me čeka. Ali, to je iza mene, a bog mi je pomogao što sam došla do lekara mađioničara, profesora Stajčića, priznatog u celom svetu. Čak ni njemu, geniju, nije bilo jasno kako sam preživela.
Kako se zapravo dogodio taj udes u Crnoj Gori?
- Nisam mogla o tome ni da pričam jer sam doživela potres mozga i nisam se sećala ničega. U šestoj bolnici u koju su me doveli probudio me je ubod igle i stravičan bol. Da ne govorim kako sam bila na ivici sepse i šta su mi sve operisali... Zato se sada šalim kada se pomene karantin u kome se ljudi žale da ne znaju šta će sa sobom. Ljudi, vi imate sreću, niste svesni toga. U svojoj ste kući, sa porodicom, možete da radite šta god poželite i niste u bolovima. Čitajte, sređujte kuću, slušajte muziku, igrajte karte, učite nešto novo, da slikate, heklate... Nikako da razumem u čemu je problem. Ja sam po deset dana ležala i pljuvala krv. Nisam se nasmejala tri godine.
Šta radite u karantinu?
- Učim solo pevanje, zakone i pravila opere, impostaciju glasa u tehnici pevanja i tako se zabavljam.
BEZ POZIVA
Igrali ste kod Jagoša Markovića, Egona Savina i Kokana Mladenovića, a njihove predstave traže dobru glasovnu tehniku.
- Velika je čast raditi sa tako divnim rediteljima i božanstvenim ljudima. Gospodin Jagoš Marković je moj brat, moj vetar u leđa. Režirao je moju prvu predstavu "Dom Bernarde Albe" još 2001. Žao mi je što je skinuta sa repertoara, ali kao i magija svih Jagoševih predstava, još živi u nama. Nakon udesa zvao me je telefonom i pevao mi. Nikada to neću zaboraviti.
Imate li ponude za mnoge serije koje se snimaju kod nas?
- Nemam ponude i ne znam zašto. Prosto nisam deo nijedne ekipe. Sigurno postoji neki razlog. Sve kolege beskrajno volim i poštujem. Želim im svu sreću ovog sveta. A ko me bude želeo, lako će doći do mene i lepo ćemo sarađivati.
Ne gledamo ni vašu majku, veliku Radmilu Živković Bambić. Nedostaje.
- Ni nju ne zovu. I kad je pozovu, nude joj neke bezvezne uloge za mizeran honorar. Odnos prema glumici njenog formata prosto je uvredljiv. Sve to ona odbija, pazi na sebe i vodi računa o zdravlju. Možda je pametnije da sačeka bolje vreme, jer vidimo šta se dogodilo mnogim našim kolegama tokom pandemije. Ako joj je suđeno da nešto odigra - sačekaće je.
KAD BI MOGLO DA SE ZABORAVI
Kako su vaši roditelji podneli vaše muke?
- Ne mogu da zamislim kako im je bilo da gledaju ono što sam preživela, a posebno mami. Nas dve smo jako vezane i mnogo je patila zajedno sa mnom. Takav sam tip da sam na sve operacije išla sama. Čekao me je moj pokojni ujak koji je to baš teško podnosio.
Slažete li se sa majkom i ocem?
- Često im u šali kažem da ne znaju koliko su srećni što su mene dobili za dete. Vredna sam, požrtvovana, puna razumevanja za njihove postupke i kad nisam bila zrela. Umem da se stavim u tuđu kožu. Vaspitavali su me da budem srećna i dobar čovek. Tu su bili i moji baka i deka. Od mene je baka napravila čoveka. Znate kako kažu: ko nema babu sad ima lajfkouča. Kad su roditelji prezauzeti, neko mora da bude strog. Baka me samo ošine pogledom i meni već nije dobro. Celo ovo jutro sam mislila na nju. Sunce moje, mnogo mi nedostaje. Umrla je 2015, krenula sam za mamom u Crnu Goru da malo zaboravim i, eto, dogodio se udes. Rado bih zaboravila poslednjih pet i po godina. Meni se život zamrzao u 33. Nisam stigla do ovih 39.
Ko je bio najviše uz vas?
- Da nije bilo roditelja, ujaka i prijatelja koji su uložili u mene ljubav, energiju, pažnju i razumevanje, ja ne bih danas bila super. Zahvalnost je mala reč. Trudiću se da im sve to uzvratim. Da nemamo ljude koji su nam bliski ne znam gde bismo bili. Treba da se vratimo bazičnim stvarima: poštovanju, poverenju, odanosti, vernosti i istini. Govoriti istinu je važno. Čini mi se da su se ljudi donekle vratili pravim vrednostima. Svi smo bili u trci i nismo imali vremena da se bavimo svojim ukućanima. Sad smo dobili priliku.
NA HADŽILUKU
Jeste li se u teškim trenucima okrenuli duhovnim vrednostima?
- Celog života idem u crkvu, pevala sam dugo u crkvenom horu. Vera je moj način života, bez velikog eksponiranja. Bog je uz mene gde god da sam, u njega verujem, uzdam se i nadam mu se. Molim se da svima nama bude dobro. Ne pričam o tome, ali ja sam u 24. godini otišla na hadžiluk i hadžinica sam. Čuvam to, ne paradiram. Zato sam i bila stabilna nakon udesa. Nisam se pitala zašto se to dogodilo. Shvatila sam to kao znak.
Kakav znak?
- Da ne treba drugi da mi budu na prvom mestu. Rekla sam sebi: ne trči, ne radi deset stvari u isto vreme i ne prostiri se pred drugima. Smeš da ne dođeš, zakasniš, ne moraš da budeš savršena i udovoljavaš svima. Od danas si sama sebi na prvom mestu. Niko umesto tebe ne može da uradi ono što treba. Što bi moj tata rekao: "Glavu gore, kičmu pravo, diši, kreni!"
Ima li ljubavi u vašem životu? Jeste li emotivno ispunjeni?
- Apsolutno, uvek! Bez ljubavi ne može da se diše. Nepotpuni ste ako nemate kome da je pružite.
Možete li Novu godinu da provedete sami?
- Nego šta. Pustim Mariju Kalas, kupim balon i prskalicu, pospem šljokice, malo sira i hleba, čaša vina i uživam. Ko nema praznik u sebi, džabe mu sve što ima.
(Autor: Ljilja Jorgovanović, Magazin Lena
Magazin Lena čeka vas svake nedelje uz dnevno izdanje novina Kurir)
