Umro na dijalizi držeći u jednoj ruci cigaretu, drugu mu priključili na infuziju: Lekari su bili zapanjeni kad su otkrili čaršav pokojnog Kemala

Samo dva meseca pre svoje smrti, Kemal Monteno je prošao kroz komplikovanu operaciju na koju se pripremao pune tri godine. Uprkos optimizmu i dugom periodu pripreme, postoperativni period bio je težak, radio je transplantaciju bubrega. Nakon kratkog oporavka, ponovo je primljen u bolnicu 21. decembra 2014. zbog povišene temperature i komplikacija koje su pratile transplantaciju. U trenutku smrti imao je 67 godina. Lekari su kasnije naveli da je u ruci držao nezapaljenu cigaretu, što je simbolično odražavalo njegovu strast prema pušenju, naviku koja ga je pratila kroz veći deo života.

Detinjstvo i mladost

Kemal Monteno rođen je 17. septembra 1948. godine u Sarajevu, u porodici bogate kulturne i etničke mešavine. Otac Osvaldo Monteno bio je italijanski vojnik koji je ostao u Sarajevu nakon Drugog svetskog rata, dok je majka Bahra bila Bosanka sa Pala. Ova kombinacija mediteranskog i bosanskog porekla oblikovala je Kemalovu umetničku dušu. Od oca je nasledio ljubav prema italijanskim kanconama, dok ga je majka uvodila u magiju bosanskih sevdalinki. Sinteza ova dva sveta kasnije je postala prepoznatljivi pečat njegovih pesama – emotivan, melodiozan, sa snažnom pričom i toplinom.

U intervjuu iz 1980. godine, majka Bahra se prisećala:
"Još od malih nogu znala sam da će lepo pevati. Sa šest godina prvi put je nastupio pred publikom i otpavao narodnu pesmu 'Moj dilbere, kud se šećeš'."

Odrastajući u Sarajevu, Kemal je prvo bio strastveni fudbaler. Ipak, muzika ga je vrlo brzo osvojila. Njegov prvi veliki nastup pred većom publikom dogodio se na stadionu FK "Sarajevo", što je bio znak da će njegova budućnost biti na sceni, a ne na fudbalskom terenu.

Prvi uspesi i festival „Vaš šlager sezone“

Prvi veliki korak ka uspehu Kemal Monteno napravio je sa 19 godina, kada je 1967. nastupio na festivalu „Vaš šlager sezone“ sa pesmom „Lidija“. Njegov nastup je bio toliko upečatljiv da je ubedljivo pobedio, čime je zvanično izašao iz anonimnosti. Ovaj festival je za Montena bio mnogo više od takmičenja – postao je mesto gde je predstavio neke od svojih najlepših i najemotivnijih pesama, uključujući kasnije nezaboravne hitove poput „Sarajevo, ljubavi moja“ i „Zemljo moja“.

U isto vreme, Kemal je upoznao svoju buduću suprugu Branku. Ljubav između njih dvoje bila je prava ljubav na prvi pogled – ona je imala 16, a on 18 godina. Njegova pesma „Jedne noći u decembru“ bila je emotivni izraz osećanja prema Branki u trenucima kada nije imao materijalnih sredstava da joj kupi poklon. Nakon služenja vojnog roka, Kemal se vratio u Sarajevo, oženio Branku i nastavio karijeru koja će ga učiniti legendom bivše Jugoslavije.

Muzičko nasleđe

Kemal Monteno je kroz decenije stvorio repertoar koji je spojio sevdah, mediteranske melodije i pop senzibilitet, ostavljajući neizbrisiv trag u muzici Balkana. Njegove pesme su prepoznatljive po emotivnoj iskrenosti, melodijskoj lepoti i sposobnosti da dotaknu najdublje osećaje publike. Bez obzira da li je pevao o ljubavi, domovini ili svakodnevnim ljudskim pričama, Monteno je uvek ostavljao dah topline i humanosti u svakoj noti.

Njegova muzika je i danas aktuelna, a generacije ga pamte ne samo kao izvanrednog pevača, već i kao simbol sarajevske muzike i balkanske emocionalne iskrenosti.

Zlatne sedamdesete i vrhunac karijere

Sedamdesete godine prošlog veka bile su period u kojem je Kemal Monteno dosegao vrhunac svoje umetničke moći i postao jedan od najomiljenijih pevača bivše Jugoslavije. Tokom ove decenije, Monteno je stvorio neke od svojih najslavnijih i najtrajnijih pesama, koje i danas odišu emotivnom snagom i nostalgičnom lepotom. Među njima su „Ne plači majko“, „Šta sam ti skrivio, živote moj“, „Sviraj mi o njoj“, „Laž“, „Putovanja“ i nezaboravna „Adrijana“ – pesma koja je ubrzo postala svojevrsni zaštitni znak njegovog imena.

Osim sopstvenih hitova, Monteno je bio i plodan autor za druge izvođače. Pisao je za Terezu Kesoviju, Duška Lokina, članove legendarnih "Indexa" i svog prijatelja Davorina Popovića. Njegova muzika odražavala je bogatu emotivnu paletu – od nežnih ljubavnih balada, preko refleksija o životu i prolaznosti, do posve intimnih priča o svakodnevnim ljudskim iskustvima. Upravo ta iskrenost u tekstu i melodiji činila je njegove pesme univerzalnim i bliskim široj publici.

Dekadu 1980-ih obeležila je pesma „Nije htela“, koju je izveo sa Oliverom Dragojevićem. Njegovi hitovi iz tog perioda, poput „Vino i gitare“, „Dušo moja“ i „Vratio sam se živote“, potvrdili su status Montena kao neprevaziđenog vokala i emotivnog pripovedača koji zna da dotakne srce svakog slušatelja.

Opsada Sarajeva i muzički rad tokom rata

Kada je rat zahvatio Sarajevo, Monteno je ostao u svom rodnom gradu, ne želeći da napusti dom ni u najtežim trenucima. Iako je ratne godine proveo u gotovo nemogućim uslovima, nije prestao da komunicira kroz muziku. 

Rat je od njega tražio ogromnu emocionalnu snagu, ali Monteno je uspevao da zadrži ljudskost, toplinu i humor, uprkos svemu. Njegova posvećenost muzici, čak i u najtežim trenucima, učinila ga je simbolom opstanka kulturnog identiteta Sarajeva.

Nakon rata i novi život u Zagrebu

Nakon završetka rata, 1995. godine, Monteno se preselio u Zagreb, gde je nastavio svoju muzičku karijeru i dokazao da njegova umetnost ne poznaje granice. U Lisinskom je održao čak sedam koncerata zaredom, potvrdivši status jednog od najvoljenijih pevača regiona. Njegovi koncerti nisu bili samo muzički događaji, već emotivni spektakli u kojima je publika delila njegovu nostalgiju, ljubav i životna iskustva.

Privatni život i porodica

Pored umetničkog uspeha, Monteno je bio poznat po svojoj skromnosti, toplini i posvećenosti porodici. Supruga Branka bila je njegova najveća ljubav, dok su sin Đani i ćerka Adrijana, zajedno sa unucima Lorom i Larom, činili centar njegovog sveta. Iako je muzika bila njegova strast, najlepši trenuci za njega su bili oni provedeni sa najbližima – u domu, uz porodičnu toplinu, šalu i zajedničke uspomene.

Sarajevo je za Montena ostalo neiscrpni izvor inspiracije. Grad u kojem je odrastao i kroz koji je prožimao sevdah i mediteranske melodije, bio je njegova emotivna luka i domovina u kojoj su rođene neke od njegovih najlepših pesama.

Ostavština legende

Kemal Monteno je preminuo 21. januara 2015. u Zagrebu, a sahranjen je u Sarajevu, na groblju Bare. Njegov grob i danas odiše muzikom i uspomenama, uz melodije pesama „Sarajevo, ljubavi moja“ i „Dušo moja“. Monteno je ostao upamćen ne samo kao pevač i kompozitor, već i kao čovek koji je svoj život posvetio muzici, ljubavi i prijateljstvu, ostavljajući neizbrisiv trag u srcima generacija.

Njegova vedrina i humor ostali su prepoznatljivi do poslednjih dana. Jedan od poslednjih intervjua dao je za Dnevni avaz, sedeći vedrog raspoloženja uz šoljicu kafe i cigaretu. Malo ko bi pomislio da je taj isti čovek, pre samo pola godine, bio na ivici života i smrti. Operacija koju je tada imao bila je samo jedno poglavlje u njegovoj dugoj borbi sa zdravstvenim problemima, a najveća prepreka – transplantacija bubrega – tek je bila pred njim.

U tom intervjuu, Monteno je otvoreno govorio:
"Bio sam na pretragama i mislim da će me u Zagrebu već idućeg meseca, ili možda na jesen, staviti na listu za transplantaciju bubrega. I eto..."

„Doktori kažu da ništa ne smem – pa ni da živim“

Kemal Monteno, poznat po svom specifičnom humoru i životnoj filozofiji, retko je govorio otvoreno o borbi sa zdravljem, ali kada bi to činio, uvek je umeo da kombinuje ironiju, iskrenost i toplinu. Na pitanje o navikama koje nije promenio, iako bi mnogi na njegovom mestu morali odustati od poroka, odgovorio je sa osmehom i dozom samoironije:

"Prema onome što su mi doktori rekli, ja ništa ne bih smeo. Ni da živim. Ne smem slatko zbog šećera, ne smem slano zbog bubrega, voće ne smem zbog kalijuma… Ne smem ni običnu vodu da pijem. Sok ne smem popiti. A opet, odem na dijalizu u Zagreb, stavim kutiju cigareta pored sebe, doktori pitaju: 'Šta je to?', a ja kažem – cigarete. Čude se, jer ja normalno pušim. I pijem kafu. Kod nas kafa bez cigarete ne ide."

Ovaj poluosmeh i ironija nisu bili samo način da zabavi sagovornike – bila je to njegova strategija suočavanja sa bolešću, način da zadrži dostojanstvo i unutrašnju slobodu, uprkos ograničenjima koja mu je bolest nametala.

Suočavanje sa smrću

Zimski boravak u bolnici bio je trenutak kada je Monteno morao da se suoči sa sopstvenom prolaznošću. Priznao je da je svaki dan proveden među aparatima, dijalizom i lekarskim sobama doneo novu svest o krhkosti života:

"Malo te trzne. Mora. Ali kada sam popričao s doktorima, smirio sam se. Prihvatio sam to normalno, a i tako se ponašam. Iskreno, svi su se više prepali od mene."

Njegov smireni stav u suočavanju sa smrću bio je karakterističan za njegov život – nije bežao, nije se žalio, već je sa humorom i dostojanstvom prolazio kroz ono što je neizbežno.

Turneja umesto mirovanja

Uprkos ozbiljnim zdravstvenim problemima, muzika je za Montena bila najveći oslonac i motivacija. Planove je pravio kao da je potpuno zdrav, spreman da nastupi pred publikom svakog dana:

"Ovog puta ostajem malo duže u Sarajevu. Došao sam pre sedam dana. U četvrtak ujutru idem na poslednju dijalizu ovde, a posle toga odmah u auto i pravac Split – imam probu za festival. U petak pevam, nadam se i u subotu u finalu. Onda Zagreb, pa Festival šansona u Šibeniku."

Njegova rutina, balansiranje između bolničkih sala i festivalskih bina, bila je svedočanstvo njegove upornosti i ljubavi prema muzici, ali i poruka svima da život, čak i u najtežim trenucima, može biti pun smisla i radosti.

Između dijalize i aplauza

Monteno je opisivao muziku kao svoj životni vazduh:

"Moje je da pišem pesme i pevam – za biznis me Bog nije stvorio."

I dok je zdravlje diktiralo ritam njegovog života, on je nastavljao kao u najboljim vremenima:

"Počeo sam da pevam i vidim da to ide dobro, hvala Bogu sve funkcioniše normalno. Samo ne smem da se otisnem predaleko, moram paziti na zdravlje."

I u Sarajevu se osećao kao kod kuće. Grad, prijatelji, ulice, mirisi – sve je ostalo isto, samo su neke ruke i lica iz mladosti nestala:

"Divno je. Viđam dosta prijatelja, sedim tu gde svi prolaze, blizu mi je stan, pa se svako malo sretnem s nekim poznatim. Naravno, ima i mnogo raje koju ne stignem da vidim, to mi je jedina žal. Sve ostalo je isto – Sarajevo je to. Samo nema više Davora, Mirze, Seje, Dževada… nema mog društva iz mladosti."

Zašto nije otišao iz Sarajeva

Mnogi su se čudili kada je Monteno ostao u Sarajevu tokom najtežih ratnih godina, a kasnije preselio. On je objašnjavao:

"Nisam ja otišao zato što sam hteo. Četiri godine smo jeli konzerve i posuđivali pare jedni od drugih, a dođe trenutak kada moraš da počneš nešto da radiš. A šta si mogao tada da radiš u Sarajevu? Ništa. Pokušavao sam – otvarao neke radnje, započinjao poslove, ali sve je propadalo. Nije me Bog stvorio za biznis. Moje je da pišem pesme i da pevam, i to je to."

Njegova odluka da radi sa mladim izvođačima, poput Dušana Svilar ili pojavljivanje na „Grandu“, bila je motivisana željom za pomirenjem i povezivanjem sa publikom, a ne politikom ili komercijalnim interesom:

"Ljudi to tako gledaju. Ali, ako ti voliš pasulj, što bih ja branio da ga jedeš? Sale Popović je moj prijatelj još od pre Granda. Moj menadžer, Gane Pecikoza, Sarajlija, moj čovek, celog rata smo bili zajedno – pa logično da radim s njim. A Brena mi je drugarica. Kada je rekla: 'Kemice, hoćeš li doći u emisiju u Grand?', kako da odbijem?"

Stari hitovi i nova publika

Iako je snimao mnogo novih pesama u posleratnom periodu, publika je i dalje najviše volela njegove stare hitove. Monteno je to prihvatao sa osmehom i zahvalnošću: svaka nova pesma, svaki koncert i svaka pojava u medijima bila je prilika da ljudima prenese radost, emociju i duh Sarajeva, koji je za njega bio večni izvor inspiracije.

– I zato sam uvek verovao da prave zvezde nisu oni koji prave spektakl od sebe, već oni koji stvarno stvaraju umetnost. Umetnici koji su svoj život posvetili muzici, koji ne traže senzaciju, već žele da dodirnu ljude pesmom – oni su prava stvar. Ostalo su samo umišljene zvezde, koje misle da će biti slavne jer se pojavljuju u medijima, a zapravo nemaju ni trunke suštine u svojoj umetnosti – dodaje, sa poluosmehom koji skriva i tugu i gorčinu.

– Pogledajte moje kolege iz generacije – Arsen Dedić, Rade Šerbedžija, Oliver Dragojević. Oni su bili i ostali umetnici od rođenja. S njima si uvek mogao da radiš, mogao si da pevaš, komponuješ, učiš. Nije bilo glume, nije bilo fensi ponašanja, nije bilo nebitne pompe oko sebe. Danas, kada pogledaš mlade, vidiš ljude koji misle da će biti zvezde jer su stavili pesmu na YouTube ili se slikali na nekoj promociji. A kad im zatražiš da stvarno otpevaju, nema sadržaja, nema duše, i to je istina.

– Pitanje uspeha u svetu je još zanimljivije. Meni stalno govore: "Zašto ne probaš u Italiji? Tvoje pevanje je bolje od pola njihovih izvođača." Ali znaš šta? To je pogrešno pitanje. Ja sam rođen u Sarajevu, tu živim, tu je moje srce i publika koja me voli. Možda bih pevao bolje, možda bih imao šansu da budem uspešan tamo, ali uvek će prednost imati njihov čovek, njihov anonimac, jer je njihov. I to je život, nema ljutnje, nema zavisti – samo realnost.

– Isto tako, ja nikada nisam želeo da pevamo na čakavskom. Ta njihova "lipa moja, di si bija…" – meni to ne stoji. To nije moj svet, nije moj jezik, moja muzika je ono što nosim iz Sarajeva, što imam u srcu, u glasu. Ako ne pevam ono što osećam, kao da nisam ni na sceni. Ljudi osećaju kada je iskreno, a kada je prisilno, odmah vide – objašnjava sa strašću koja dolazi iz decenija provedenih na sceni i sa mikrofonima u ruci.

– Zato ja i dalje nastupam, idem na festivale, pevam stare pesme, jer to je jedina veza između mene i publike koja me voli. Nisam tu da pravim spektakle, nisam tu da dokazujem ništa osim onoga što sam oduvek bio – pevač koji voli pesmu, koji voli ljude i koji veruje da prava muzika ne stari.

– Ljudi pitaju zašto i dalje idem na festivale, zašto idem na Grand ili snimam duete sa mlađim pevačima. Ja kažem: da se stvori most. Da pokažem mladima da muzika nije samo moda, da pokažem ljudima da prava emocija u pesmi traje, i da pokažem publici da je sve drugo – prolazno. A kad se pojavi pesma koja ima dušu, ona traje, bez obzira na vremenske trendove.

– Zato i ja pevam. Da dodirnem dušu publike, da osetim njihov aplauz, da podelim emociju. Nije to posao, nije biznis. To je život. I dok mogu da stojim na sceni, dok mogu da dišem muziku, to ću i činiti – zaključuje, sa osmehom koji krije i svest o prolaznosti, i neugaslu ljubav prema životu i muzici.

Ali ste, recimo, sa Dušanom Svilarom pevali na ekavici?

– Naravno. Pa ja sam i pre četrdeset godina snimao na ekavici – i ja, i Arsen, i Davor. Pevao sam i na slovenačkom, i na makedonskom, zašto ne bih? Ako je pesma napisana na ekavici, normalno da ću je pevati tako. Nema tu filozofije. Sećam se, snimio sam pesmu: “Da li znaš da lepa si k’o san…” – i niko nije pravio problem. A posle rata, kažu: “Ti otišao u Zagreb pa odjednom pevaš ‘glazba’, ‘netko’…” A ja im kažem: “Ljudi moji, znate li vi kada sam ja to snimio? Pre 40 godina.”

Njegov ton je bio miran, ali se kroz osmeh mogla osetiti i doza razočaranja. Za njega je muzika bila univerzalni jezik – način da poveže ljude bez obzira na dijalekte ili nacionalne granice, a kritike zbog ekavice ili hrvatskih izraza činile su mu se apsurdnim i nepotrebnim.

– Znaš šta, iz Sarajeva je mogao otići svako, samo kao da nismo mogli ja, Pimpek, Mirza i još neki iz naše raje. Oni koje Sarajevo nije priznalo kao svoje, njima je bilo lako da odu, nikoga nije bilo briga. Evo, Neda Ukraden, nju nikada nisu doživljavali kao pravu Sarajku, pa je mogla da ode gde hoće. Čola je, recimo, još na početku karijere živeo u Zagrebu i Beogradu. Niko mu to nije zamerio, a i zašto bi?

Njegova tvrdoglavost da ostane u Sarajevu tokom najtežih godina rata nije bila stvar sujete, već povezanosti sa gradom koji ga je oblikovao. Sarajevo je za Montena bilo više od mesta rođenja – bilo je izvor inspiracije, dom i muzički domet njegove umetnosti.

– Pogledajte samo Beograd. Ko je tamo glavni? Čola. Tu je i ovaj mladi Joksimović – odličan je, svaka mu čast. Ali opet, tu su Brega, Čola, Haris Džinović. A ja, kad dođem, napunim dva Sava centra bez ijednog plakata. Dino Merlin je imao tri Arene. Onda se pojave zlonamerni komentari, tipa: “Ma nije to publika iz Beograda, došlo 400 autobusa iz Sandžaka.” To je čista ljubomora, moraju nešto da kažu.

Sećanja na kolege i prijatelje iz scene, na njihove živote i sahrane, uvek su bila ispunjena tugom i poštovanjem:

– Sećam se i Čobijeve sahrane. Rođen je u Novom Sadu, ali je najveći deo života proveo u Sarajevu. Došla je cela raja: Brega, Gane, Raka Marić, ja, Boris Novković, Čolin brat… A od 30.000 beogradskih pevača, jedini je bio veliki gospodin Đorđe Marjanović – i to jedva, jer je bio šlogiran. E to vam govori sve.

Te reči pokazuju koliko je Monteno cenio autentičnost, poštovanje i prijateljstvo među umetnicima, mnogo više nego površnu slavu ili medijske senzacije.

Poslednji dani

Kemal Monteno je preminuo 21. januara 2015. godine u Zagrebu, od jake upale pluća i komplikacija koje su usledile nakon transplantacije bubrega. Njegove poslednje godine obeležavale su borba sa bolešću i neumorna ljubav prema muzici. I dok je bio priključen na dijalizu, i dalje je držao u ruci šolju kafe i cigaretu – simbol njegove nesalomljive volje i navika koje ga nisu definisale, ali su ga čuvale živog u duhu:

– Jedna ruka priključena na infuziju, u drugoj kafa i cigareta – pričao je sa osmehom. Za njega, to nije bio bunt, već ritual koji je čuvao njegov identitet. Svaki gutljaj kafe i dim cigarete bio je deo njegove svakodnevice, njegovog sveta koji je nije mogao da prepusti bolnici ili bolesti.

Čak i u tim trenucima, Monteno je planirao muziku i nastupe: festival u Splitu, probe, koncerte u Zagrebu – kao da su bolničke sobe i aparati bili samo povremena pauza između njegove prave scene – bine i publike. Njegova posvećenost muzici nije jenjavala, jer je upravo muzika bila ono što mu je davalo snagu da se suoči sa prolaznošću.

Stil / Larisa Sarajlić-Ramović (Dnevni avaz)