Aleksandru su kolege lekari jako cenili, a kad je obolela od šizofrenije vezali je za krevet u duševnoj bolnici: Mučne scene dugo su pamtili

Glumica koja je tumačila ulogu ćerke Gorbunkova u legendarnoj sovjetskoj komediji „Briljantna ruka“, Aleksandra Lisjutina, publiku je osvojila svojom anđeoskom pojavom. Ipak, život prema njoj nije bio nimalo blag.

Nažalost, dogodilo se i ono najstrašnije – samo tri nedelje nakon susreta glumaca iz „Briljantne ruke“, organizovanog povodom jubileja filma, Aleksandra Lisjutina je izvršila samoubistvo.

Kako je do toga došlo?

Kako se vedra, nasmejana i lepa devojčica sa filmskog platna s vremenom pretvorila u usamljenu ženu, sa ugašenim sjajem u očima i bez bliskih ljudi uz sebe? Ovu potresnu priču donose „Izvestija“, na osnovu materijala pripremljenog od strane „Petog kanala“.

Rani ulazak u svet filma

Aleksandra Lisjutina rođena je 1. oktobra 1963. godine u Moskvi, u porodici fabričkih radnika. Iako niko iz njene porodice nije imao veze sa umetnošću ili filmom, mala Aleksandra je već sa četiri godine dospela na veliko platno i osvojila srca miliona gledalaca.

Sve se dogodilo sasvim slučajno. Dok je bila u poseti dedi, u njegovom stanu se zatekao i jedan saradnik filmskog studija „Mosfilm“. Na komodi je primetio fotografije devojčice i odmah se oduševio njenim izgledom. Rekao je da liči na pravog anđela, na šta je deda, uz osmeh, dodao da je njegova unuka prilično tvrdoglava i da se od sladoleda ne može odvojiti – nimalo anđeoska osobina.

„Sladoled jede kao sasvim obična, zemaljska devojčica. Najviše voli čokoladno eskimo“, našalio se tada deda.

Gost je zamolio da ponese nekoliko Aleksandrinih fotografija kako bi ih pokazao u studiju. Odgovor je stigao vrlo brzo – devojčica je zajedno sa majkom ubrzo pozvana na filmsku probu.

Susret sa Gajdajem i uloga koja ju je obeležila

Na probama su upoznale reditelja budućeg filma „Briljantna ruka“, legendarnog Leonida Gajdaja. On je odmah zapazio plavokosu devojčicu sa kovrdžama i izraženim karakterom. Upravo taj kontrast između nežnog izgleda i tvrdoglavosti učinio mu se zanimljivim i savršenim za filmsko platno.

Gajdaj nije oklevao da joj se obrati direktno:

„Hoćeš da glumiš u filmu?“ – upitao je devojčicu.
„A hoće li biti sladoleda?“ – praktično je uzvratila Saša.
„Naravno!“ – nasmejao se reditelj.

To je bilo sasvim dovoljno da se „pregovori“ uspešno završe. Tako je Aleksandra dobila ulogu ćerke Semjona i Nadežde Gorbunkov u jednoj od najpoznatijih sovjetskih komedija svih vremena.

Snimanje je počelo 26. maja 1968. godine u Adleru, na Primorskom bulevaru. Na tom mestu će kasnije biti postavljena i skulptura porodice Gorbunkov, koja simbolično „isprati oca“.

Iako ju je majka uveravala da će joj snimanje filma biti pravo zadovoljstvo, mala Aleksandra se ubrzo razočarala u filmski svet. U Adleru su tada vladale nesnosne vrućine, snimanja su bila gotovo ekstremna, a slobodnog vremena za kupanje u moru nije bilo. Glumce je stalno mučila žeđ, a čarolija filma brzo je izgubila svoj sjaj.

Za svoj angažman u filmu maloj Aleksandri obećan je sladoled – nagrada koja je za jedno dete tog uzrasta imala ogromnu vrednost. Upravo to obećanje joj je davalo snagu da stoički izdrži naporne uslove snimanja, visoke temperature i duga čekanja između kadrova. Iako još veoma mala, ona je shvatala da se od nje nešto očekuje i trudila se da ispuni sve zahteve filmske ekipe.

Disciplina uprkos godinama

Iako je bila poznata po tvrdoglavosti, Aleksandra je na snimanjima pokazivala izuzetnu disciplinu. Nikada nije pravila scene, nije odbijala da ponavlja iste radnje i nije se žalila na umor. Za razliku od mnoge dece na setu, ponašala se ozbiljno i odgovorno, što je izazivalo poštovanje među odraslima koji su sa njom radili.

Sladoled koji nikada nije stigao

Nažalost, obećani sladoled nikada nije dobila. Svaki put kada bi snimanje prošlo uspešno, odrasli su nalazili isto opravdanje – da bi je sladoled mogao razboleti, izazvati upalu grla i time ugroziti dalji tok snimanja. Kako je duplih kadrova bilo mnogo, a ponavljanja iscrpljujuća, razočaranje se u Saši taložilo, iako ga nije pokazivala.

I pored osećaja nepravde, Aleksandra nije reagovala burno. Nije plakala, nije se bunila niti zahtevala ispunjenje obećanja. Jednostavno je prihvatila situaciju – ako nema sladoleda, nema. Ta tiha zrelost, neuobičajena za dete njenog uzrasta, ostavila je snažan utisak na sve koji su je posmatrali.

Posebno ju je cenio Jurij Nikulin, glavni glumac filma. Kasnije je govorio da inače ne voli da radi sa decom, jer su često nemirna i sklona kapricima, ali da je Saša bila izuzetak. Njena smirenost, strpljenje i karakter učinili su da prema njoj oseti iskreno poštovanje.

Njihov odnos nije se završio sa snimanjem filma. Ona je kasnije dolazila na Nikulinove nastupe u Cirkusu na Cvetnom bulevaru, gde je on nastupao kao klovn. Ti susreti predstavljali su svetle trenutke njenog detinjstva i povezivali su je sa jednim od najtoplijih sećanja na filmski period.

Glas koji nije bio njen

Iako se u filmu pojavljuje sa nekoliko replika, glas male Saše zapravo ne čujemo. Za sinhronizaciju je angažovana poznata glumica Klara Rumjanova, čuveni glas Zeca iz crtanog filma „Nu, pogodi!“. Tako je lik dobio prepoznatljivu boju glasa, dok je prava devojčica ostala u senci.

Honorar i cena rane slave

Za Sašin rad roditelji su dobili honorar od 250 rubalja, što je u to vreme predstavljalo vrlo dobru zaradu. Ipak, iza te sume krili su se umor, razočaranja i iskustvo koje je za jedno dete bilo mnogo teže nego što je izgledalo spolja. Rani susret sa svetom filma ostavio je dubok trag, ali nije postao temelj njene buduće karijere, već samo kratak, intenzivan i nezaboravan period detinjstva.

Život posle „Briljantne ruke“

Mala uloga u legendarnoj sovjetskoj komediji donela je Saši iznenadnu i ogromnu popularnost. Publika je odmah zavolela preslatku devojčicu sa kovrdžama i mašnicom, koja je na ekranu zračila toplinom i prirodnošću. Njeno lice se pamtilo, a osmeh prepoznavao.

Čak je i u vrtiću, koji je pohađala, njena fotografija bila okačena na oglasnu tablu, kao svojevrsni ponos ustanove. Saši su poveravali da vodi dečje priredbe, da stoji u prvim redovima tokom prazničnih programa i da predstavlja vrtić pred gostima. Ipak, tu se priča o njenoj slavi i završila. Za razliku od mnoge dece-glumaca, nije poželela da nastavi karijeru pred kamerama, niti je pokazivala ambiciju da ostane u svetu filma.

Put ka medicini i profesionalni uspeh

Već sa četrnaest godina donela je odluku koja je u potpunosti odredila njen životni put – želela je da se bavi medicinom. Nakon školovanja, upisala je Moskovski državni medicinsko-stomatološki univerzitet, gde je stekla obrazovanje stomatologa. Po završetku studija brzo je našla posao u jednoj klinici i odmah se posvetila radu sa pacijentima.

Ljudi koji su dolazili kod Aleksandre kasnije su svedočili da je bila izuzetno pažljiva, blaga i empatična. Svoj posao je obavljala savesno, a uvek je nastojala da pacijentima umanji strah i bol, čineći proces lečenja što prijatnijim. Upravo zbog tog ljudskog pristupa stekla je poverenje mnogih, a profesionalni uspeh nije izostao – ubrzo je postala i rukovodilac jedne stomatološke poliklinike u Moskvi.

Praznina u privatnom životu

Iako je na poslu bila ostvarena i poštovana, privatna sreća joj je stalno izmicala. Aleksandra se nikada nije udala, niti je dobila decu. Ostajala je sama, posvećena radu i obavezama, ali bez porodične topline kojoj se potajno nadala.

Teške godine koje su nastupile nakon raspada Sovjetskog Saveza dodatno su zakomplikovale situaciju. Mnogi su ostajali bez posla, zdravstveni sistem se menjao, a Aleksandra je razmišljala o tome da postane privatni stomatolog. Upravo u tom periodu počeli su i prvi ozbiljni problemi – ne sa telom, već sa psihom.

Prvi znaci bolesti

Sve je počelo neprimetno, gotovo bezazleno. Aleksandra je počela da brka kartone svojih pacijenata, da zaboravlja ključeve ili torbu kod kuće, ponekad bi izlazila iz stana a da ne ugasi svetlo. Jednom prilikom je čak zaboravila da isključi peglu pre odlaska. U prvi mah, takve sitnice nisu delovale zabrinjavajuće – svakome se može dogoditi da nešto zaboravi ili pogreši.

Međutim, jedan događaj je sve promenio. Aleksandra se iznenada zatekla kod stanice metroa „Majakovska“ u Moskvi, a nije imala nikakvo sećanje kako je tamo stigla niti zašto se uopšte našla na tom mestu. Taj trenutak dezorijentacije bio je prvi ozbiljan alarm.

Vremenom su promene postajale sve očiglednije. Nekada smirena, tiha i uzdržana žena počela je da ispoljava agresiju, da se grubo ponaša prema kolegama i čak prema pacijentima. Napadi besa su dolazili iznenada, bez jasnog povoda, a Aleksandra nije umela da ih kontroliše.

Kasnije je počela da se gubi i u poznatom okruženju, a najstrašniji trenutak bio je onaj kada je shvatila da se ne seća imena ljudi koje poznaje godinama. Iznad svega, pogodio ju je osećaj potpune praznine – izgubila je smisao života, iako je čitavog života bila energična, ambiciozna i pozitivna osoba.

Dijagnoza koja menja sve

Svesna da više ne može sama da se nosi sa svojim stanjem, Aleksandra je potražila stručnu pomoć. Dijagnoza je bila teška: pristupno-progredijentna forma šizofrenije. Lekari su joj objasnili da se sa tim oboljenjem može živeti uz terapiju i strogo pridržavanje preporuka, ali da rad sa pacijentima više nije moguć.

Morala je da napusti posao koji je volela i da se povuče iz profesionalnog života. Dobila je status osobe sa invaliditetom, što je za nju bio još jedan težak udarac, ali i nužnost.

Ipak, Aleksandra je iskreno želela da se izleči. Savesno je uzimala terapiju, redovno odlazila na kontrole i trudila se da se vrati makar delu nekadašnje stabilnosti.

Godine 2011. obeležen je jubilej filma „Briljantna ruka“, događaj koji je okupio glumce i autore kultne komedije. Na snimanje televizijske emisije pozvani su svi učesnici filma, a među njima i Aleksandra Lisjutina.

U studiju je delovala vedro i raspoloženo. Smejala se, razgovarala sa kolegama i ostavljala utisak žene kojoj se život polako vraća u normalu. Mnoge gledaoce je tada ponovo očarala, baš kao nekada na filmskom platnu. Ništa nije nagoveštavalo tragediju.

Tragičan kraj

Niko tada nije mogao ni da nasluti da će samo tri nedelje kasnije Aleksandra Lisjutina završiti u mentalnoj zbog teškog napada bolesti. Njene kolege, lekari, bili su u šoku kad su je gledali tako izgubljenu, van sebe. Dugo je odbijala da pije lekove, pa je počela sama sa sobom da priča. Svima je bilo teško da je gledaju u tom stanju. Ubrzo nakon toga, prolaznici su se suočili sa jezivim prizorom u blizini Botkinove bolnice u Moskvi – na asfaltu, pored jednog od bolničkih objekata u kojem se lečila, ležalo je njeno beživotno telo.

Tako se završila priča o devojčici koja je nekada osvajala srca miliona i o ženi koja je, uprkos snazi i volji, izgubila bitku sa teškom bolešću.

Policija koja je stigla na lice mesta bez ikakve sumnje iznela je svoj zaključak: reč je bila o samoubistvu, do kojeg je došlo usled pogoršanja teškog psihičkog oboljenja.

Tragedija se dogodila 25. aprila 2011. godine. Aleksandra Lisjutina imala je samo 47 godina.