Možda deluje kao mrgud, ali Dragan Stojković Bosanac je obrazovan, potkovan i nadasve topao čovek. Iza njega je impozantna karijera kompozitora, harmonikaša i aranžera. Bio je višegodišnji urednik na Radio Beogradu i jedan je od najcenjenijih studijskih muzičara. Ogromnu popularnost stekao je kao član žirija "Zvezda Granda", od čijeg mišljenja svi strepe, ali ga cene.
Kad se ugase reflektori, ima li komentara da malo snizite kriterijume u ocenjivanju kandidata?
- Ima samo kontra: da sam popustio i postao blag. Zadovoljstvo mi je što me klinci blagonaklono gledaju. Nemam utisak da bi me izmlatili.
Odakle takva promena?
- Teško je komentarisati nečiji vokal, reći nešto ubojito. Moje kolege više, ja manje, stavljaju se u situaciju borbe za firmu. Saša Popović i "Grand" odlučuju ko će da bude buduća zvezda. Kad nemamo šta da kažemo, osvrnemo se na izgled kandidata, pokrete... To je "drugi padež". Ako ne možeš da ga oceniš kako treba, kažeš: "Mogao si se malo više nasmejati." Nisu oni profesionalci. To će postati kad počnu da žive od muzike. Dok ne dođu do poznate estradne ličnosti, mnogo mora da se radi i uči. Najteže je čuti sebe kako pevaš. Moj savet im je da se snime telefonom, pa će čuti.
Šta je važno za ocenjivanje?
- Treba znati i slušati. Kultura slušanja znači obrazovanje, ljubav prema muzici i studijski rad, koji producenta driluje da izoštri sluh, obrati pažnju na elemente pevanja, i tek tada može nepogrešivo da uputi kandidata pevača na greške koje se mogu ispraviti. Neke ne mogu, kao što je boja glasa. Mogu i da nas zavaraju. Dođu i otpevaju dve pesme, mi se oduševimo. Sledeći put nemaju veze sa životom. Sreća producenata je što pevači ne pamte ništa. Oni su zaljubljeni u sebe, svoju figuru, pevanje, i sreća što ne pamte šta im se govori, jer onda producenti ne bi imali posla.
Kako postižete da budete autoritet, zanimljivi za slušanje?
- Nisi zanimljiv ako ne možeš da objasniš svoje primedbe. Autoritet se ne gradi zato što to želiš, već jasnoćom izlaganja. Imperativ našeg posla u žiriju je da se sviđa publici. Ja sam posle svega što sam u životu uradio dobio priliku da nešto i kažem, pa sam uspeo da u narod unesem termine "gornja i donja laga"... Kad ne znaju, nek pitaju. Kod nas je, izgleda, najveća sramota pitati. U proseku smo nezreo narod. Svi sve znamo i sve možemo. E, ja nisam taj tip.
Koju muziku slušate privatno? Neku koju niko ne bi doveo u vezu s vama?
- Naravno da slušam, imam i svoju teoriju. Nema loše muzike, samo loših elemenata u jednoj kompoziciji. Sve može da se osporava. Recimo, pitam: "Šta ne valja?" Kažu: "Ne valja ništa!" Čekaj, je li dobar ritam? Jeste. Je li dobro odsvirano? Jeste. Je li pevač dobro otpevao? Jeste. Ne valja im tekst! Ali to je jedan element. Nije da ne valja ništa. Mi smo skloni crno-beloj tehnici: imam hit i ja sam najbolji pevač. Ja mu se podsmehnem i kažem: "Imaš hit, ali nisi najbolji pevač." Svima im je bitna količina novca koju zarade. Ima puno para i misli da je bard. Mene niko ne može da prisili da takvom ne kažem šta mislim o njemu. Možeš me tim novcem izbrisati iz knjige rođenih, ali neću da ti prećutim ako si prost, ne znaš da sviraš ni da slušaš. To je stvar karaktera.
Da li ste i u svojoj kući takav autoritet kao u javnosti? Ili ste blagi i tolerantni?
- Nikad nisam doveo brak u pitanje, niti imao skandale u životu. Popularnost ne unosim u kuću. U porodici sam suprug, otac, i dok mi roditelji nisu umrli, bio sam sin. Moje privatne stvari retko se objavljuju, ne zato što ih krijem, već zato što, kad sednemo da ručamo, nisam Dragan Bosanac. Nikad ih nisam opterećivao svojim poslom, ne pitam da li su me gledali. Ni ja svoju suprugu, koja je ekonomista, dok je radila u brodogradilištu "Tito", nisam pitao o njenom poslu. Moja ćerka Džidža često me zapitkuje, ali ona i ja smo iz sveta muzike. Sin Aleksandar je doktorirao na Poljoprivrednom fakultetu i bavi se svojim poslom. Znate, ja nisam strog. Ja sam direktan. Volim da se šalim, jer neću valjda tolike sate na snimanjima da budem nabusit.
Pomažete li supruzi u kućnim poslovima, prihvatate li se nečega?
- Sad ću da vam kažem čega se prihvatam. Pošto imamo loše grejanje ovde na Bežanijskoj kosi gde živimo, ja donesem drva za naš šporet na drva. Imamo i TA peć, ali se šporet pokazao bolji pa moja supruga na njemu pravi pite i domaći hleb, i mi to jedemo uveče kad dođe zima. A zime nema, izgleda da ćemo sve manje da jedemo domaćeg hleba. Radim sve što je do mene - donosim stvari iz garaže, idem po pečenje... Supruga radi sve ženske poslove. Ja sam obezbedio sve najbolje od stvari u kući, "kirbi", kojim se lako usisava, pa to ponekad i ja radim. Kuhinja pripada Dunji i ona nam ne dozvoljava da se tamo mnogo šetamo.
S obzirom na posao kojim se bavite, da li su vam nedostajali dom i porodica?
- Nisam ja mnogo putovao. Na početku karijere shvatio sam da se najbolje iskazujem u studiju. Tad nisam svirao nastupe, koncerte, svadbe daleko od kuće, jer izmožden ne bih imao koncentraciju za studijski rad. Odbacio sam tezge dok nisam otišao u penziju. Onda me je povukla ova "silna" popularnost i počeo sam da tezgarim. Ali nema više studija. Idem u Kanadu i Ameriku s mojom Džidžom, pa na koncert sevdalinki u "Lisinskom" i Sarajevu... Vrlo mi je lepo. Konačno imam satisfakciju da ne moram da gledam u leđa pevačima dok ih pratim, već sviram sevdalinke sam, cela sala peva i oni su moji pevači. E, sad sviram šta se meni svira! Ne moram da doživljavam da kad neko dobije slab aplauz, kažu da ne valja orkestar. Tvrdim: svaki orkestar je bolji od pevača!
Jeste li zadovoljni karijerom svoje ćerke?
- Mislim da je vrlo popularna, odlična cura koja nema skandale. Diplomirala je Muzičku akademiju pre mesec dana i sad je na magistraturi. Odvojila se, živi sama u svom stanu, a sin je s nama. Džidža nije imala sreće da ubode hit, ali je po mnogim muzičkim elementima daleko ispred mnogih koji imaju hitove. A njoj je hit što je samostalna, što ne zavisi od tezgi i menadžera i što je zadovoljna svojim životom. Ja sam još zadovoljniji, i njom, i sinom, i porodicom, pogotovo mojom ženom Dunjom.
Više od 40 godina braka...
- To znači da mi je bila verna. I ja njoj. Šalim se, naravno. Mi se znamo od osnovne škole, bili smo komšije, krenuli da se zabavljamo još u gimnaziji... Sad smo kao rodbina.
Iako ste rođeni Sarajlija, odrasli ste u Konjicu. Koliko ste vezani za grad, odlazite li tamo, imate li prijatelje?
- Rado citiram jednog bosanskohercegovačkog akademika koji je rekao: "Nije bitno gde je ko rođen. Bitno je kad je prvi put osetio miris svog dvorišta, svoje vrbe, kad ga je sunce ogrejalo na tom mestu. To je mesto rođenja." Da, vezan sam za Konjic, imam tamo prijatelje. Imam ih svuda, ali najdraže mi je da odem u Konjic, da vidim moju Neretvu, ljude koji su mnogo razdraganiji nego ovde, u našem natmurenom Beogradu. Meni je tamo ne lijepo, nego prelijepo! Evo, odmah sam krenuo sa ijekavicom! (smeh)
Ima li još vaših u Konjicu?
- Tamo živi Dunjina mama. U godinama je, ali zdrava, tako da odlazimo vrlo često. Tad ne mogu da se skrasim u stanu, već sam na ulici s prijateljima. Kad čujem: "Đe si, Dragane naš!", srce mi je puno. Pecam ribu na Neretvi. I tišina je muzika. Kad pecam, uhvatim sebe da desetak sekundi nisam ništa mislio. Možda sam Bosanac pravi. Kako pređem Drinu, meni je odmah vazduh fin!
Stil.rs/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
