Ekipa voditeljki "Slagalice" dobila je pojačanje u liku lepe Jelene Simić, koja se sjajno uklopila u popularni kviz. Ona je žena vedrog duha, nasmejana i opuštena, iako je tokom života preživela ratne nevolje u Sarajevu i dolazak u Beograd. Majka dvoje dece i uzorna supruga, prošlog meseca dobila je i novo zaduženje u svojoj televizijskoj kući.
Deo ste tima voditelja nove emisije zabavnog programa RTS "Jedan dobar dan". Sve je više ovih šarolikih formata. U čemu se najviše razlikujete od ostalih?
- Svakodnevno odabrana ekipa radi na kreiranju programa. Gledaoci uz našu emisiju mogu da se zabave i informišu o svim važnim temama. Uz poznate goste i dobru muziku trudimo se da svaki dan bude dobar.
Javnosti ste veoma poznati kao novo lice koje vodi popularnu "Slagalicu". Kako se dogodilo da vas pozovu za ovu emisiju?
- Moj put vodio je od "Beogradske hronike", preko reportaža i dokumentarnog filma, dva scenarija za "Pesmu Evrovizije", pa do studija. Najpre sam radila kao novinar, a zatim kao urednik i voditelj. Prešla sam u zabavni program i počela da vodim kviz na predlog Olivere Kovačević. Mislila je da treba da probam i - tako je sve počelo.
Otkrijte nam tajnu: šta je najvažnije u vođenju "Slagalice"?
- U pitanju je format u kom nema mnogo prostora za voditeljsku priču. Potrebno je da pratite igru, vodite računa o vremenu i pravilima i budete dobar domaćin takmičarima, koji jesu glavni akteri najgledanijeg TV formata na našim prostorima.
Rođeni ste u Sarajevu i došli s porodicom u Beograd tokom ratnih zbivanja. Zašto ste se odlučili da postanete novinarka i voditeljka?
- Gledala sam stvarnost, događaje o kojima se izveštava. Tako sam i dobila želju da upišem Fakultet političkih nauka i postanem novinar. Najpre sam se i bavila isključivo takvim novinarskim temama. Međutim, sada sam u zabavnom programu i trenutno nemam druge ambicije. Dopada mi se posao koji radim i ne bih ništa menjala.
Kakva su vam sećanja na rodni grad? Da li postoji neka trauma iz tog ratnog perioda ili pamtite samo lepe stvari?
- Sarajevo je najlepši deo mog života. Tu sam provela prelepo, bezbrižno detinjstvo. Odrasla sam obasuta ljubavlju. S babom i dedom išla sam na Baščaršiju, jeli smo ćevape, sladoled... Još se sećam tih mirisa i topline. Kod babe i dede sam provodila više vremena nego kod roditelja, čak sam i živela kod njih do polaska u školu. Takvu dobrotu sam retko kasnije sretala u životu.
Šta ste odande doneli u Beograd kao svoj moralni i vaspitni prtljag?
- Detinjstvo me je mnogo odredilo. Kako danas živim i ponašam se uslovljeno je vrednostima koje sam odande ponela. Još uvek ih se držim. Kod nas nije bilo popularno da budemo loši jedni prema drugima. Rukovodim se onim: ne čini drugima ono što ne želiš da čine tebi. Ljubav i dobrota su najvažnije vrednosti koje i danas usađujem svojoj deci, da ne budu zla i puna zavisti.
Kako ste doživeli prve dane u metropoli?
- Kad sam došla u Beograd, priznajem da mi je u početku bilo teško, drugačije. Stalno sam tražila od roditelja da se vratimo u Sarajevo. Onda mi je brat rekao rečenicu koju neću zaboraviti: "Biće ti teško jedno godinu dana, a onda nikad nećeš želeti da odeš iz Beograda." Bio je u pravu. Beograd je danas moj grad, pun ljudi koje volim, i ne bih volela da živim na drugom mestu.
Kako su izgledali dani vašeg tinejdž perioda i devojaštva? Šta vam je bilo najvažnije?
- Imali smo nemile događaje u Sarajevu devedesetih. Ali moja dobra osobina je da uspevam da potisnem sve što je loše u životu. To mi je sačuvalo vedar duh. Umem da oprostim ljudima i da razumem zašto su uradili nešto ružno - osim ako nije baš strašno. Nisam zlopamtilo i ne nosim u sebi gorčinu. Želim da zaboravim ono loše i dignute glave krenem dalje. To sam naučila od roditelja, koji su u teškim trenucima nastavljali da se bore, nisam ih videla preplašene, slomljene, ni uplakane.
Kakve ljude birate za prijatelje?
- Poznajem ogroman broj ljudi, ali malo je onih koje zovem prijateljima. Želim da sam s njima opuštena i da me razumeju. Volim i da mi kažu kad sam pogrešila, ali dobronamerno. Drago mi je da se posle druženja dobro osećam, a ne da nosim otrov u sebi. Neću ljude koji me truju. Moji kriterijumi su iskrenost i da me vole ovakvu kakva jesam.
Iz vas izbija vedrina. Kako je čuvate?
- Moji osmeh i vedrina nisu namešteni, takva sam. Kad sam tužna, to i pokažem. Nisam na silu nasmejana i vesela. Trudim se da negujem taj duh dobrim ljudima i dobrim knjigama.
Koliko je vedar duh važan za dobar brak? Udati ste za profesora i dekana FPN Dragana Simića. Često se u medijima podvlači da je dosta stariji od vas. Smeta li vam to?
- Zaista sam iznenađena količinom takvih objava i zato ne dajem nikakve intervjue na tu temu. Kad sam ranije čitala članke i komentare o tome, imala sam samo jednu misao: Bože, koliko ljudi ništa ne znaju o meni! Ne želim ništa da kažem o privatnom životu jer ne znam koju će rečenicu portali da izvuku. Želim da se zaštitim.
Napravili ste razliku od 10 godina između dece: ćerka Una ima 13, a Aleksa tri godine. Jeste li ih zbog te razlike lakše odgajali?
- Deca me najviše raduju u životu. Una je u onom uzrastu kad stalno morate da ih držite na oku. Moji roditelji su bili jako strogi. Ja nisam toliko, ali joj nisam ni drugarica. Želim da moja ćerka odraste u zdravu i pravu devojčicu i da obrazovanje bude prva stvar koja je zanima. Voli glumu, sport, ima puno aktivnosti koje moramo da postignemo, ne pitajte me. Izdvajam za to mnogo vremena, ali mi je drago.
Kakav je mali Aleksa?
- Aleksa je trogodišnjak, Una ga obožava, ali često joj smeta, kuca joj na vrata, ona neće da ga pusti... To su scene iz kuće. On je presladak, ima te divne kovrdže, svi ga ljubimo, sve nas je osvojio. Ali - dečak ko dečak, nemiran je, mada mu gledamo kroz prste. Mislim da će on biti taj koji je najrazmaženiji u kući.
A da uzmete psa?
- Imamo psa, ali trenutno je naš Badi kod mojih roditelja. Kao manji, Aleksa je bio malo grublji, pa smo ga dali mojima na čuvanje. Sad ne žele da nam ga vrate, a deca žele kuče nazad! Imamo problem. Mislim da ćemo morati da nabavimo novog psa.
Imate li vremena nešto da skuvate, radite po kući?
- Uživam da sređujem kuću, a da kuvam, ne volim, nikad i nisam. Zbog toga me stalno kritikuju, ali tu je moja mama, sprema i donosi hranu sestri i meni. Volim da uređujem stan u kom živimo, stalno bih nešto menjala. Da nisam novinar, bila bih dizajner. Umem da kuvam, znam i bosansku pitu da napravim, sve su me naučili, ali - ne uživam u tome.
Sve voditeljke "Slagalice" su lepe, to važi i za vas. Eto, imamo i damu koja nije plavuša! Odnosi li vam briga za izgled mnogo vremena?
- Nekad i bolje izgledam nego što se slikam, ha-ha. Često se tako šalim. Kosu ne farbam, još nemam sede vlasi. Nisam opsednuta izgledom, niti sam ikad bila. Volim sebe onakvu kakva jesam. Iako nisam sportski tip, važno mi je da treniram, zbog zdravlja i energije. Održavam se kao i druge žene, normalno. Kad moram da idem u salon, samo mislim koliko li će dugo da traje. Vodim računa o sebi, ali nisam opterećena.
Stil.rs/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
