Davno je Ljiljana Habjanović Đurović najbolja srpska književnica. Sve njene knjige obogaćuju naše znanje, duhovnost, kuluru i osećanja. Časna, mudra, ljupka i nenametljiva, više od tri decenije slika svoje prozne freske ogromnih tiraža. Za sve to vreme najvažnije joj je bilo da bude takva majka i supruga kakva treba sinu i mužu.
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga pojavljujete se sa dve knjige namenjene deci “Pomeranac Lili: moji slavni preci” i “Iva i ptice”. Lik Ive svima nam je poznat iz mnogih vaših knjiga, a šta nam donosi Lili?
- Do sada sam napisala 11 knjiga za decu. U dva serijala o Ivi i Srećku pišem istinite priče o svom detinjstvu i detinjstvu svog sina. Ove godine započela sam novi serijal u kome će glavna junakinja biti moja pomeranka Lili. U prvoj knjizi Lili nam priča o velikim ljudima Mikelanđelu, Njutnu, Mocartu i drugima i njihovim pomerancima. Kasnije, pričaće nam svoje doživljaje. Svim knjigama za decu želim da dotaknem dečje duše i pomognem im, onoliko koliko to mogu pisac i knjiga, da postanu dobri ljudi.
Pre 35 godina pojavio se vaš prvi roman “Javna ptica”, priča o devojci koja na promiskuitetan način traži ljubav. To je najerotskija proza koju ste napisali. Tada ste imali i 35 godina manje nego danas. Šta vas je povuklo ovoj priči?
- To je priča moje mladalačke ženske pobune. U njoj sam digla glas protiv svih moranja i takotrebanja. I istakla potrebu za slobodom. Međutim, problem moje junakinje je što ona, umesto da poleti sopstvenim krilima, ide od jednog muškarca do drugog. Umesto pameti, upotrebljava telo. U vreme kada je knjiga objavljena, devojke poput nje bile su retkost. Danas su, na žalost, u većini. Istovremeno, to je knjiga o usamljenosti. A te erotske scene služe da ogole tu užasnu usamljenost. Jer usamljenost onoga ko fizički nije sam najbolnija je, najgorča i najporaznija.
Romanima “Petkana” i “Ženski rodoslov” postali ste najčitanija književnica koju cene i obožavaju. Jeste li tada bili svesni koliko nam je falilo takvo “žensko pismo”?
- “Ženski rodoslov” je knjiga koja je promenila moje mesto na našoj književnoj sceni. “Petkana”je knjiga koja je promenila mene i moj život. Sa njom sam započela svoj duhovni ciklus.Imali smo mi i do tada pisce čije knjige čitaoci mnogo vole– pomenuću one koje sam i ja volela – Ćosića, Kapora, Selenića. Ja sam došla među njih sa “Ženskim rodoslovom”, uverena da će čitaoci tu knjigu zavoleti kao što vole njihove knjige.
Pet godina kasnije objavila sam roman “Petkana” i započela svoj duhovni ciklus. Bilo je to nešto sasvim novo i originalno, ne samo u književnosti na srpskom jeziku, već, kako mi je rekao Mitropolit Amfilohije, a potvrdili dobri poznavaoci slovenske, pa i svetske književnosti, nešto što izlazi iz okvira žanrova, i što do tada niko nije pisao. Treća knjiga prekretnica je roman „Igra anđela“, prva knjiga koju smo objavili kada smo pre 20 godina osnovali izdavačku kuću. Povodom ovog jubileja, povodom 20 godina neprekinutog doštampavanja novih izdanja ove knjige, objavili smo njeno posebno izdanje u kome se, osim teksta samog romana nalazi i podsećanje u slici i reči o životu knjige u proteklih 20godina.
U svim vašim romanima žene su jake, čak i kad je to nezamislivo. Nijedna nije klonula ili se pomirila sa sudbinom. Jeste li i sami takvi? Kako se borite ako naiđu nevolje?
- Ja pišem o ženama kojima se divim i koje mogu biti uzor svakoj od nas. O ženama koje su hrabre i snažne, požrtvovane i mudre, koje znaju da je stradanje mera snage, a trpljenje mera vere, i da „ne vredi čoveku za zadobije čitav svet ako duši svojoj naudi“. Naravno, znam da nisu sve žene takve, ali one me ne inspirišu.
Jednom, dok sam još bila devojčica, pročitala sam rečenicu Romena Rolana: „Boriti se, tražiti, ne naći i ne klonuti“ i upisala sam je kao moto na početku svog „Dnevnika“. Dakle, već tada opredelila sam se za borbu kao način života i hrabrost kao životni stil. U romanu „Sjaj u oku Zvezde“ stvorila sam lik ikonopisca Lilije. Ona je moja mera i moj uzor. I kada mi je teško, i kada ne znam šta bih dalje, ja se zapitam šta bi Lilija uradila.
Zajednička nit kod svih Vaših ženskih likova jeste da prevailaze epohu u kojoj žive, pa čak i srednjevekovne svetiteljke i vladarke deluju savremeno, bliske su nam. Da li je žena danas suštinski daleko odmakla od svojih pretkinja?
- Kroz vekove, menja se dekor vremena. Ljudska priroda se ne menja. Zato mi danas možemo da razumemo tugu i jad, radosti i nadanja, žudnje i stremljenja, ljubavne zanose i veru tih naših davnih pretkinja. I ne samo da ih razumemo, već i da se poistovetimo sa njima.
Šta je za vas slobodna žena? Gde je koren današnje ženske patnje ali i snage?
- "Slobodna je ona žena koju poštuju zbog njene pameti, koju vole zbog njene dobrote, kojoj se dive zbog njenog poštenja“, kaže jedna junakinja mog romana "Kćeri Svetog Vasilija“. Dakle, istinski slobodna je žena ispunjena vrlinama. Jer, sloboda je unutrašnje osećanje. Razuzdanost, promiskuitet, sebičnost, bezosećajnost, nisu sloboda, već robovanje pogrešnoj i često nametnutoj predstavi o slobodi. Robovanje poroku. Bog nam je dao slobodnu volju. Na nama je da odaberemo da li ćemo je iskoristiti da ostvarimo lažnu ili pravu slobodu.
Vaš brak sa privrednikom Milovanom Đurovićem traje 45 godina. Kako biste opisali spoj koji traje tolike decenije?
- Više puta sam rekla da je za mene razumevanje najviši stepen ljubavi. Ne puka popustljivost, koja može biti znak velikodušnosti, slabosti ili nadmenosti, već stvarno, istinsko razumevanje za suštinsku potrebu onog drugog. Ništa vredno čovek nije stvorio ni sačuvao ako se nije tome posvetio. Svaki odnos podrazumeva trud da se on održi, obogati, ulepša. Naravno, svaki odnos mora biti dvostran. Ja se u svakoj svojoj knjizi zahvaljujem mužu i sinu zato što me vole onako kako mi je potrebno. Ali dok uživam u takvoj ljubavi, svakodnevno se molim Majci Božjoj da ja budem supruga kakva je potrebna Milovanu i majka kakva je potrebna Aleksandru. Milovan i ja već 45 godina zaista delimo sve što zadesi ono drugo - i zlo i dobro. Mi smo jedno drugom i najbolji prijatelji i ljubavnici.
Vaš sin, Hadži-Aleksandar Đurović, nagrađivan je reditelj i književnik. Režirao je i film “Sveta Petka – krst u pustinji”, po motivima vašeg romana “Petkana”. Jeste li zadovoljni filmom i ponosni na sina?
- Veoma sam zadovoljna filmom. Mislim da Aleksandar zaista ima razloga da bude ponosan i samim filmom, ali i prijemom publike i nagradama na festivalima, uglavnom u inostranstvu. Film je Aleksandrovo umetničko delo, ali je istovremeno i mala zadužbina naše porodice. Naime, sredstva koja smo dobili od sponzora, i na kojima smo zahvalni, nisu bila dovoljna pa smo, da bismo završili film, prodali kuću u Kotoru. Naravno, ja sam ponosna na svog sina, ali mislim da svaka majka treba da se ponosi svojim detetom ako je ono dobar i čestit čovek, bez obzira kojim se poslom bavi.
Na pragu ste još jednog jubileja: vaša izdavačka kuća Globos-Aleksandrija slavi 20 godina postojanja. Da li je bilo lako opstati na tržištu?
- Da, ja sam već 20 godina sama svoj izdavač. Naša porodična izdavačka kuća je mala i u njoj i Milovan i Aleksandar i ja dajemo svoj doprinos, u skladu sa svojim znanjima i talentima. Imamo sreće da su tiraži mojih knjiga zaista ogromni i da od trenutka objavljivanja, pa dalje, decenijama, neprestano doštampavamo njihova nova izdanja. Zahvaljujući mojim čitaocima – kupcima knjiga, ali i mudroj poslovnoj politici mog muža, u mogućnosti smo da objavljujemo i knjige koje nisu tiražne, ali su vredne i značajne za našu tradiciju i duhovnost. I finansijski smo stabilni, bez dugova i kredita, i bez domaćih i stranih sponzorstava i državnih donacija.
Dugo ste posvećeni duhovnosti i našoj veri, čak na sebi uvek imate neki predivan komad nakita u duhu pravoslavlja. Šta za vas znači biti pravi hrišćanin u teškim vremenima?
- Pravoslavlje je život u Hristu i sa Hristom. A sve što nam je potrebno za život sa Hristom i u ovom i svim vremenima, dato je u Jevanđelju. Nakit koji nosim spoljašnji je odraz mog opredeljenja da živim sa Hristom, i nosim ga s ponosom i ljubavlju. I još nešto: pravi hrišćanin kada poklanja, sponzoriše, donira, o tome ćuti. I svakako ne drži konferenciju za novinare da bi reklamirao svoju humanost. Jer, kao što je rečeno, „kada se daje, ni leva ruka ne treba da zna šta radi desna“. Možda je nekome teže da odvoji da pošalje jedan sms za bolesno dete, a to ipak učini, nego milioneru da daje stotine hiljada evra. Za njeno odricanje znaju ta osoba i gospod.
Stil.rs/Ljilja Jorgovanović
