Dogodilo se 26. marta 1984. godine, svakako ne Orvelovske.
O samoubistvu Branka Ćopića govorilo se s nevericom i tihim šapatom, skoro kao da je cela nacija držala dah, uplašena od mogućih posledica. Zašto je jedan od najcenjenijih književnika tog vremena, čije su priče osvajale srca najmlađih čitalaca širom Jugoslavije, odlučio da okonča svoj život na tako tragičan način? Odgovor na ovo pitanje nije stizao decenijama.
Skoro četrdeset godina nakon tog fatalnog dana, misterija oko Brankovog samoubistva još uvek nije potpuno razjašnjena. Iako su istraživanjima pokušali da proniknu u dubinu tragedije, istina je ostala prećutna. Mnogi su se pitali da li je pritisak života, političke okolnosti ili lične borbe bili ti koji su ga gurnuli preko ivice očaja. Njegovi najbliži su čuvali tajnu, a javnost je ostala u mraku.
Marko Lopušina je u svojoj knjizi "Crna knjiga, cenzura u knjizi 1945-2015" pisao da našeg velikana satiričkog duha Branka Ćopića, nisu progonili ni Ivan Kajačić, ni Katolička crkva, nego lično Milovan Đilas i Tito. Ćopić je u želji da svojom pripovetkom da svoj prilog kritici biroktratizma i dogmatizma, 1950. godine objavio svoju "Jeretičku priču". Priča je izašla u "Književnim novinama", ali su i on i priča i crtež Zuke Džumhura, bili zabranjeni za pominjanje narednih deset godina.
Erih Koš, jugoslovenski književnik i akademik, tvrdio je da je "Jeretička priča" bio jedna od prvih, kritički obojenih tekstova u Jugoslaviji. Ćopić je kroz priču eksplicitno zadao žestok šamar sistemu. Jedan pisac je sebi dao "zapravo" da javno govori o skorojevićkom duhu, privilegijama i da naglašava socijalne razlike.
Marko Lopušina smatra da je Tito u Ćopićevoj "Jeretičkoj priči" video aluziju na tadašnje najviše rukovodstvo. Jasno je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac ipak neće biti uhapšen.
Smatra se da tu počinju Ćopićevi probemi sa vlašću i UDBOM, koji će ga pratiti do samog kraja i smrtonosnog skoka sa mosta.
Tih dana se u listu Borba pojavio nepotpisani tekst „Junaštvo" Branka Ćopića, gde se ocenjuje da je „podvalio graditeljima socijalizma i da blati ceo sistem", te da su njegove satire „izraz buržoazije i njenih prirepaka koji guraju ka anarhiji".
Navodno su nepoznati autori bili Moše Pijade i Milovan Đilas.
Profesorka srpskog jezika u penziji Vera Vaš smatra da je tom pričom, kao i humoreskom „Ko s đavolom priče piše" u satiričnom listu „Jež", Ćopić potvrdio sopstvene reči kojima je isticao „da nije rođen da puzi" i da nikad neće pristati da bude „književnik bez kičme, bez dostojanstva i savesti."
Kako je izgledao poslednji sat pre smrti?
U restoranu na spratu naručuje kafu i dugo gleda na Savu. Časti konobare, valjda prvi put tako pozamašnom svotom… Ostavio im je sve što je kod sebe imao.
– Koji je povod? – pitaju konobari.
– Imam, verujte, veliki razlog, meni više ne trebaju – odgovara Branko.
Silazi do mosta. Okreće leđa zgradi Centralnog komiteta, preskače ogradu i strmoglavljuje se na beton. Sutradan štur izveštaj u novinama. Niko se ne pita zašto, kao da je bilo jasno…
Zašto je Branko Ćopić bio prvi književnik koga je posle rata javno napao sin naroda i narodnosti, najautoritativniji čovek zemlje, Josip Broz Tito, proglašavajući za laž njegovu naivnu istinu? Nigde pitanja zašto je Ćopić bio jedini pisac s posebnim dosijeom u Gradskom komitetu Saveza komunista Beograda kao i u Udbi, koji je zatvoren tek početkom sedamdesetih godina prošlog veka.
Ovo samoubistvo nadnosi se, i danas, kao neka mračna senka, nad njegovim bogatim delom. Odneo je u smrt mnoga pitanja. I svoja, i naša.
