Sa svojih 12 romana, od kojih su svi bestseleri, Jelena Bačić Alimpić novi procvat svoje literature doživljava ovih dana. Opisala je mnoge žene i njihove sudbine, a čini se da je i sama postala junakinja svog života. Dobra ćerka, uzorna supruga i velika majka, Jelena je nedavno postala i baka. Uprkos sitnim zdravstvenim nedaćama, i dalje radi punom parom, a rezultate ćemo vrlo brzo gledati i čitati.
Ne samo što je vaš prvi roman "Ringišpil" doživeo audio i onlajn izdanje, kao i Android aplikaciju, postoje velike šanse da po njemu bude snimljen i film. Da li ste tako nešto priželjkivali i ko je doneo ovako lepu odluku?
- Razgovori o ekranizaciji mog književnog prvenca traju već godinama. Da, priželjkivala sam, a istovremeno se i pribojavala jer je ekranizacija jednog književnog dela uvek dvosekli mač. Konačno, nakon dve i po godine, "Ringišpil" će se ekranizovati kao serija od osam epizoda, kako je predviđeno. Scenario i dramaturgiju za seriju potpisuje Nataša Drakulić, s kojom sam imala i imam zaista sjajnu saradnju. Na moju molbu unela je u scenario neznatne izmene u odnosu na roman, tako da sam veoma zadovoljna. U produkciji Makse Ćatovića i Gage Antonijevića, seriju će režirati Miloš Kodemo. Premijerno prikazivanje serije je planirano za proleće sledeće godine.
Većina književnika u ekranizacijama voli da vizuelizuje likove iz svojih romana. Da li vidite neku glumicu u ulozi glavne junakinje "Ringišpila" Ane Balint?
- Svaki čitalac izmašta književne likove pa se neretko iznenadi kako to oni drugačije izgledaju u ekranizaciji dela. Sigurna sam da to ovde neće biti slučaj. Moja Ana Balint nikada neće biti "ona" Ana koju će gledaoci videti na malim ekranima, ne zato što neće biti dovoljno lepa, talentovana, hrabra, odvažna, već naprosto sam ja taj svoj lik stvorila u glavi još pre 14 godina. Međutim, uopšte ne sumnjam u glumačke sposobnosti mlade televizijske Ane Balint i verujem da će i ona, kao i moja književna junakinja, prirasti za srce kako čitaocima, tako i gledaocima "Ringišpila".
Da ne malerišemo, u poslednjem periodu događaju vam se lepe stvari, a najlepša od njih je da ste početkom ove godine dobili unuku Milu, ćerkicu vašeg sina Marka i snaje Antonine. Koliko ste bili željni da nekog neprestano mazite, grlite, ljubite? Jeste li imali višak nežnosti?
- Još uvek imam višak nežnosti i stalno nedostajanje, jer moja deca sada žive u Pančevu, a ja u Novom Sadu i stalno sam ih željna. U Milu sam se nepovratno zaljubila od prvog trenutka kada sam je ugledala, a jesam - u trenutku rađanja! To će mi ostati u pamćenju za ceo život. Zato sam odlučila da napišem prvu knjigu bajki za decu, posvećenu mojoj Mili, ali i svim devojčicama ovog sveta. Predstaviću se prvi put i kao dečji pisac na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga u oktobru s bajkom "Kako je vila Mila dobila krila". Biće to poklon mojoj Mili zauvek.
Imate, naravno, veliko iskustvo ćerke i majke. Šta je to što po vama baku razlikuje od ostalih ženskih životnih uloga?
- Baka je ona koja bi trebalo da čuva, mazi, pazi, ljubi, grli, ugađa i igra se sa svojim unucima. Roditelji su ti koji vaspitavaju decu i bake bi trebalo da poštuju njihove principe i modele vaspitanja. Ali ljubavi i nežnosti nikad dosta! Ono što sam ja doživela kada sam postala baka je skoro nemoguće opisati... To je dete vašeg deteta i samim tim se ljubav duplo broji.
Šta najviše volite da radite s Milom? Imate li neko svoje tepanje za nju, ili ga čuvate za sebe?
- Volim da joj pričam i pevam, što najčešće radim u ovom njenom uzrastu. Kad prohoda, onda ćemo uključiti razne druge igre u naša druženja. Da, imamo svoju tepalicu, ali ne mogu je odati zbog Marka i Nine.
Voli li Mila da bude u vašoj lepoj vikendici, kući na Fruškoj gori?
- Još nije bila, ali će sigurno ove jeseni, taman da upozna i našeg četvrtog psa, usvojenicu Belu.
Nedugo nakon Milinog rođenja vaša ćerka Dunja diplomirala je primenjene nauke u holandskom gradu Ajndhovenu, gde je i studirala. Teško je bilo odvojiti se, od nje ali Dunja je uspela da se to zaboravi. Koliko je završen vaš posao majke?
- Dunja je neverovatna! Ne zato što je moja ćerka, već zato što je isključivo ona sama zaslužna za veliki uspeh koji je postigla. Nije bilo lako studirati na stranom jeziku, živeti u stranoj zemlji, ali ona je sve nedaće sama prebrodila, naravno, uz našu podršku. Ima velike ambicije i snove i ja sam sigurna da će ih ostvariti. Moj posao majke nije završen i neće biti dok sam živa. Ja ću svojoj deci uvek biti potrebna, kao i oni meni.
Šta Dunja sada želi da radi, gde da živi, savetuje li se s roditeljima?
- Dunja planira da radi godinu dana, ako uspe da se zaposli u Srbiji, a potom da sama finansira svoje magistarske studije u Londonu. Verujem u nju i svakako ću joj pomoći koliko god mogu. Dunja se savetuje s nama i svojim bratom, ali je ona veoma samostalna i tačno zna šta želi. Mi smo svi tu da je podržimo.
Čini se da donosi plodove sve što ste radili i ulagali - ljubav, energiju, trud, pa i novac. Osim što treba da bude srećan i da se raduje, kako čovek treba da se postavi onda kad mu sve ide, kad je sve kako treba?
- Trebalo bi da budemo zahvalni uvek. I kada smo srećni i kada smo tužni, i kada padamo i kada letimo. Ja jesam zahvalna Bogu i životu na svemu što mi je dao, baš kao i na onom što nije.
Kakvo je ovo vreme za vas i vašeg supruga Miroslava? Imate li vremena jedno za drugo? Da li je vaš dug i skladan brak dobio još jednu jaku kariku?
- Svakako da jeste. Najjače karike su deca, nadam se da mi niko neće zameriti. A kada još dočekate njihovo potomstvo, onda zaista nema veće sreće. Naše vreme tek dolazi. I njegovo i moje.
Osim što verovatno mislite o budućem filmu po svom romanu, imate li u planu novu knjigu, novo putovanje u svet mašte?
- Naravno! Radim punom parom, pišem i negde sam na polovini svog trinaestog romana, koji će, ako sve bude teklo po planu, iz štampe izaći početkom decembra, čisto da zaokružim ovu turbulentnu 2023. godinu.
NE PROPUSTITE
