Svetlana Bojković je veliko ime, velika dama i veliki čovek. Ona je jedan od umetničkih simbola bivše Jugoslavije, a pamti je nekoliko generacija. Pozorište i televizija su polja na kojima je suverena, a ponosna je i kao majka glumice Katarine Žutić. Vitka, otmena i raspoložena, Ceca je žena takve vitalnosti i temperamenta kao da nije u osmoj deceniji života.
Dugo ste u penziji, a i dalje mnogo glumite. Kakva je razlika u pristupu poslu kad ste radno aktivni i kad ste u penziji?
- Sigurno je da postoji osećaj da radim ono što hoću, a ne ono što moram. Rano sam se penzionisala jer sam rano i počela da radim, nakon druge godine studija glume. Osim toga, u poslednjoj deceniji rada prešla sam u slobodne umetnike i već sam imala osećaj slobode, što je meni vrlo važno.
Kad ste na sceni ili u kadru s mladim glumcima, prođu li vam kroz glavu slavne kolege s kojima ste nekad igrali, a kojih više nema?
- Prolaze stalno, i kad ne glumim. Setim se uvek Petra Kralja, pa Predraga Ejdusa, s kojim sam išla u gimnaziju, Branka Cvejića, s kojim sam se znala još iz pozorišta Dadov... I te kako ih se setim.
Ko vas je fascinirao ili vam bio omiljeni partner?
- Obožavala sam da gledam Zorana Radmilovića, s kojim sam igrala samo dva puta, i to na televiziji. U jednoj drami on je bio Turgenjev, a ja glumica Savina, zaljubljena u njega. Međutim, Petar Kralj mi je bio omiljeni partner i on je bio najbolji Hamlet kog sam ikada gledala... Tek kad počnem da pričam o njima, shvatim koliko je vode od tada proteklo.
Na kojim projektima ste radili ove zime?
- Snimala sam drugu sezonu serije "U klinču". Radila sam s mladim glumcima, što mi je veoma prijalo, i igram baku jednog od njih. Lepa je priča. Govori o problemima mladih ljudi koji biraju životni put, posao, kako da se snađu u ovom vremenu... U pozorištu imam svoje standardne uloge, ništa novo. U Ateljeu 212 nastupam u "Moja ti" i "Dabogda te majka rodila" Vedrane Rudan, u JDP u "Široka je zemlja" po Šnicleru, a kod Andrije Miloševića u Teatru na Brdu glumim u predstavi "Celo telo tu me boli". Već 39 godina izvodimo "Ženske razgovore" u celom regionu i u inostranstvu.
Žena ste puna života. Koliko vremena zbog posla možete da odvojite za one koje najviše volite, dete, muža, porodicu?
- Sada imam više vremena. Ali žao mi je što nisam u mladosti, kad je moja ćerka bila mala, u najslađim godinama, s njom provodila više vremena. Imala sam servis dvoje baka i deka. Kajin otac Miša Žutić bio je jedinac, ja jedinica, roditelji su nam u bili u punoj snazi, a rodila sam je sa 25 godina. Tek kad sam otišla u penziju, a Kaja već odrasla i osamostalila se, to se promenilo. S njom imam divan odnos.
Koji vam je period u Kajinom odrastanju bio najteži?
- Pubertet! Mislila sam u sebi: "Da sam znala šta me čeka..." Nisam znala šta ću ni kako ću. Paranoično sam se plašila droge. Bogu hvala, to se nije desilo. Ona je bila komunikativna, imala veliko društvo, izlazilo se u ponoć. A ja sam se udala da ne bih morala da dolazim kući u pola jedanaest (smeh)!
U trećem ste braku, a nikada niste promenili prezime.
- Jesam prvi put, u Bojković Žutić. Tako je stajalo u dokumentima, javno sam zadržala samo svoje. Posle razvoda skinula sam drugo prezime. U drugom braku bila sam već oformljena glumica, a i sada nisam imala razloga da to činim.
Već 12 godina ste udati za diplomatu Slavka Kruljevića. Šta vas je privuklo njemu?
- Kad su godine prošle, shvatila sam da sam ostala željna običnog života. I to se potrefilo baš kad sam upoznala Slavka, koji nije iz glumačkog sveta. Bilo mi je drago što me nije pratio kao glumicu, čovek je živeo po inostranstvu. Upoznao je suštinsku mene, a ne mene glumicu. To mi je jako odgovaralo. Kad je dobio položaj u Finskoj, iskoristila sam to vreme da napravim pauzu i ne radim ništa. Svi su se čudili. A ja sam se načitala dobrih knjiga i pošteno se odmorila. Drugo, nisam očekivala da ću nakon povratka iz Finske ponovo biti angažovana!
Kako se slažu temperamenti jedne glumice i diplomate naviklog na protokol?
- Slažu se! Slavko nije rigidan, on u sebi ima umetničku crtu. Veoma poznaje i voli poeziju, i to nas je na početku zbližilo. Kad gledamo neki film, njegov način razmišljanja je artistički. To mi je dragoceno. Ne bih mogla da živim s nekim ko je potpuno van mog sveta. Osim toga, u našem glumačkom jatu nema kavaljera. Svi smo - drugari. Nisam bila navikla da mi neko pridržava kaput, niti otvara vrata automobila. Slavko ima to u sebi. Jedva sam se navežbala! I pristala sam na to. Nema šanse da nešto teško nosim kad smo zajedno.
Kad kažete običan život, sigurno svi mislimo na iste stvari...
- Da, na pijacu, kuvanje...
Idete li na pijacu?
- To je za mene veliki praznik. Idem jednom nedeljno na Palilulsku pijacu, nosim kolica, imam svoje tezge, a tu su moja omiljena mesara "Morava" i kafanica "Ćevaplija"! E, to mi je provod. Kad završim kupovinu i napunim kolica, odem kod "Ćevaplije", naručim kafu, ponekad i rakijicu jer je vreme ručku, pa poručim ćevape u somunu i donesem kući! Taj dan ne kuvam (smeh).
A inače? Volite li da spremate, gostite?
- Iziđe čovek nekad iz forme. Malo sam se razmazila u Finskoj jer smo imali ženu koja je kuvala, a ja bih uveče možda napravila pitu od kora koje sam vukla iz Beograda u Helsinki. Ali i dan-današnji volim da kuvam kad mi se kuva, natenane. Moj drugi muž Ljubomir Draškić bio je odličan kulinar, uživao je u tome i prepustila sam mu maltene kuhinju. Nije ga mrzelo da spremi večeru u ponoć. Jesam i ja kuvala, ali korona me je vratila u kujnu!
Volite li da sebi uveče sipate neko pićence, opustite se, stavite masku za lice? Veoma lepo izgledate.
- Ovo drugo najređe (smeh)! Koristim dobre kreme i ponekad odem u jedan salon na tretman laserom i masažu. Ne bih podnela iglice i ne želim nikakve korekcije. Jednom me drugarica na prevaru odvela na botoks čela, ima tome 20 godina. Ja inače jako boram čelo, a vidim da se ništa ne dešava. Presekla sam se. Srećom, to iščezne posle nekoliko meseci. Gledam baš Nikol Kidman, žena se ubi od unutrašnjeg doživljaja, a lice kao mumija.
Šta vam se sviđa u današnjem načinu života u odnosu na "stara dobra vremena"?
- Ništa. Nema ničeg boljeg nego što je bilo pre. Postoje opšte loše raspoloženje, duboke podele, nervoza, prostakluk koji caruje... Ali dobro, opet sam zadovoljna što imam ovaj posao, koji mi omogućava da imam svoj mikrokosmos. S takvim ljudima se i družim.
Možete li da živite udobno, komotno?
- Mogu, što se materijalne strane tiče. Hvala bogu što sam zdrava, da kucnem u drvo. Mogu i da radim, ne samo zbog para već što me to ispunjava. Ali ja nisam statistički prosek. Trebalo bi da me bude baš briga, ali nije. Pogađa me.
Jedan moj mladi, divni poznanik zamolio me je da mu date autogram. Vi ste mu omiljena glumica. Vidite li da imate fanove i među novom generacijom? - Verujte da sam iznenađena! To čak ne umem ni da objasnim!
Stil.rs/Ljilja Jorgovanović
