Glumac Bogdan Diklić koji je na festivalu u Puli dobio Zlatnu arenu za glavnu ulogu u filmu Odbrana i zaštita, kaže da su svi veliki ljudi zapravo vrlo jednostavni i skromni. To se može reći i za legendu jugoslovenskog filma, šesdestogodišnjeg Diklića. Maratonci trče počasni krug, Nacionalna klasa, Grlom u jagode, Čudo neviđeno, Oktoberfest, Sabirni centar, Otvorena vrata samo su neki od filmova i televizijskih serija u kojima je ostvario kultne uloge.
Tokom bogate karijere nije zapostavio ni pozorišne daske, a popis predstava bi bio mnogo duži. U intervjuu za magazin Story razgovarao o profesiji, filmu, sudbini, Bogu, ljudima, prolaznosti, a ničemu se nije tako obradovao kao dok je pričao o ćerki Sofiji (12) i supruzi Dijani (38).
- Na ovogodišnjem Festivalu igranog filma u Puli dobili ste Zlatnu arenu za glavnu ulogu u ostvarenju Odbrana i zaštita koje je od početka, prema rečima kritike, bilo apsolutni favorit. Jeste li se nadali takvom uspehu dok ste snimali?
- Nisam. Za mene je uspeh moje veselje i ono što nudi scenario. Ne planiram, jednostavno se prepustim. Kad god sam nešto grčevito hteo, nisam dobio. Šta će mi?! Kad god sam nešto kalkulisao, nije ispalo kako sam želeo. Onda sam shvatio da je to besmisleno i podredio sam se onome što je iznad mene. Je li to pametan scenario, sunčan dan, zaljubljivanje u nešto... Uglavnom, sa ovih 60 godina shvatio sam, možda kasno, da se treba prepustiti.
- Ali, kaže se da nikad nije kasno?
- Pa nije, ali to je utešna floskula. Dobro, malo se šalim. Mislim da u životu sve bude onako kako treba da bude. Nikad drugačije.
- Koliko mi svojim postupcima možemo da promenimo neki tok života ili bi uvek trebalo da se prepustimo?
- Neki to zovu sudbina, neki apsolut, a neki, kao i ja, to zovu Bog. No, ne bih propovedao. Nisam apostol, ni sveštenik, a još manje svetac. Zapravo mi odlučujemo hoćemo li da se prepustimo dobru ili ćemo glupo srljati za vlastitom ambicijom i sebičnošću. Sad smo zaronili jako duboko, a ne voli baš svako o tome da sluša. Ništa nam nije zapisano jer u tom slučaju ljudi ne bi imali slobodu... Vratimo se na letnje, ležerne teme.
- Jednom ste rekli da su antijunaci zapravo junaci?
- Junaci postoje samo u mitologiji, a veliki mali ljudi u životu. Junaštvo je živeti čestito i ni na čiju štetu.
- Za svoje nove uloge počinjete od nule?
- Možete li u svojoj bogatoj karijeri da izdvojite najdražu ulogu?
- Intimno, da. Ali ne po rezultatu, nego po atmosferi i veselju. Rezultat je uvek posledica toga. Mislim da ne treba raditi ulogu s mišlju - sad ću nešto da odglumim i svi će pasti u nesvest. S radošću idem da snimam neku scenu kojoj se danima radujem. Naravno da nije svaka scena podjednako intenzivna. A radost za sobom povlači uspeh kao posledicu. Tu je pravo na grešku, glupost. To je uspeh i reditelja, scenarista i ostalih kolega. Nema grča, imaš slobodu. Tako je i u pozorištu. Ako se ne radujete probi, predstavi ili snimanju - nemojte ni ići tamo.
- Tvrdite da se gluma zapravo nikad u potpunosti ne nauči?
- Da, kao i život. Iznenadite se kad neko nešto izvuče iz vas ili vi iz sebe. Gluma nije profesija. Ona je način života. Iskustvo i takozvani glumački izraz idu jedno s drugim. Kad na televiziji naletim na reprize svojih filmova pomislim: "Vidi malog kako je simpatičan i uplašen". I tako odrastate i sve ste zahtevniji u odnosu prema drugima, u pozitivnom smislu, u odnosu prema pozorištu, filmu, prolaznicima, komšijama, taksistima. Osećate sve veću plemenitu odgovornost prema svim tim ljudima. Prema parku, pločniku, vazduhu...
- Šta znači dobar glumac?
- Reč gluma često je sinonim za laž. Za mene je dobar glumac uvek bio neko ko je iskren, ko je to živeo. Koga se ticalo to što je davao ispred kamere ili na pozornici. Koji je jednostavno bio živ, i to što piše prošlo je kroz njegovu dušu, misao, emociju.
- Odrasli ste u Bjelovaru. Po čemu pamtite te dane?
- Ne da ih pamtim, nego ih i danas živim. To je moje određenje. Bjelovar doživljavam svim svojim čulima. Otac, majka, grad, učitelji, komšije, prijatelji, Mato Lovrak - to je ono što me je odredilo. To nije prošlost. I danas živim za svoj rodni grad.
- Planirali ste da idete na prijemni ispit na glumačku akademiju u Zagreb, na koji niste ni izašli, a nekoliko dana pre iz prve ste položili prijemni na Akademiji u Beogradu.
- Došao sam u Zagreb na prijemni, stajao na hodniku, prozvao me je čovek u plavom mantilu i jednostavno nisam ušao u dvoranu. Ne znam zašto. Ne znam da li bi mi poljuljalo samopouzdanje da sam pao na ispitu, a da sam prošao - ne bih znao što da radim, kako bih se odlučio između dva grada koja su me još kao mladića fascinirala.
- Čega se sećate iz studentskih dana?
- Pamtim radost što smo na indeks ulazili u prepuna pozorišta. Što smo mogli da jedemo fileke bez novca jer je konobar Steva uvek naplaćivao bogatim poslovnim ljudima ono što smo mi jeli.
- Kako provodite svoj dan bez obveza?
- U veselju svoje ćerke i supruge. Njihovo je veselje i moje. One mnogo troše. Ma, šalim se. Moja ćerka Sofija svira klavir. Ubiće me. Ne da mi da pričam o njoj.
- Ipak nam recite kakva je devojčica?
- Dakle, sama je želela da svira klavir, a moram da dodam da je i njena mama završila nižu muzičku školu. Sofija je veoma druželjubiva, spontana, dobra. Nikad nikome ništa ružno nije rekla. Jednom je dobila udarac u stomak od druga iz škole jer mu nije dala da obriše tablu dok neki nisu prepisali ono što piše. Izuzetno je pravdoljubiva. Zlatna je. A sve je to od Boga. Ne znam jesam li to zaslužio, ali dato mi je.
- U čemu uživate sa svojim devojkama?
- Retko kad sam im potreban kada je reč o odlasku u kupovinu. Ako me nešto pitaju, drago mi je kad ispadnem pametan. Onda sebi pridajem veliku važnost. Ako Sofija nema obaveze, klavir, školu, domaći zadatak - od četiri sata provedena zajedno, zafrkavamo se dva. Ona i ja smo prijatelji. Sofija je za mene veliki autoritet. Nikad se nisam trudio da nametnem sebe kao autoritet, nego sam shvatio da je vrlo pametno dete, tačno, tolerantno, mudro. Sofiju sam odabrao kao najveći autoritet na svetu jer savršeno reaguje na svaku moju glupost ili eventualno pametnu odluku, ideju.
- Veliki ste zaljubljenik u rokenrol. Kako doživljavate taj fenomen?
- Nažalost, često dolazi do zloupotrebe te činjenice. Rokenrol je pre svega davanje sebe svemu oko sebe. To je altruističan odnos prema svetu kroz namerno preteran bunt i prividnu agresiju. To je čista lirika.
- Prvog avgusta napunili ste 60 godina. Šta ste sebi poželeli?
- Da mi supruga i dete, kao i sva ostala deca, budu vesela i srećna... I da budem zdrav.
- Kako gledate na budućnost?
- Živim je odmah, ovog trenutka.
- Da li vas je katkad mučila taština?
- Da, kako ne. To je svojstveno svim ljudima, svecima ne. Ali više me ne opterećuje toliko. To je doneo splet raznih događanja. Shvatio sam da nisam vlasnik svog života. I to je predivan osećaj. Moj život pripada Bogu i mojoj porodici. A tu sam da ulepšam život ljudima koji vole filmove i idu u pozorište. To je moje skromno samoodređenje. Nastojim da uspem u tome.
- Neretko ističete da vas nervira kad vam ispred imena dodaju pridev slavan?
- Slava je ozbiljna stvar, nešto što traje, kosmička pojava. Nije film ni pozorište. Nisam sposoban da budem slavan. Slavan je onaj čovek koji je mnogo dobrog učinio drugom čoveku. Primera radi, Nikola Tesla koji je mnogo toga napravio za celo čovečanstvo. Ja sam samo prepoznatljiv.
