Žena koja više od tri decenije radi kao glavna domaćica u kućama najbogatiji porodica na svetu otkrila je sa čim se sve susrela do sada tokom radnog veka. Neke od priča koje je podelila sa javnošću ostavile su ljude doslovno u neverici.
"Poslovni pozivi u četiri sata ujutru, deljenje spavaće sobe sa tinejdžerkom iz porodice za koju radim, povratna putovanja u Francusku samo da bih kupila muževljevu omiljenu suvu kobasicu... To su samo neki od „hitnih“ zadataka koje sam morala da obavljam radeći za neke od najbogatijih porodica u Velikoj Britaniji.
Danas imam 55 godina i gotovo tri decenije radim na organizaciji i upravljanju privatnim domaćinstvima, mada mi se ponekad čini da je prošlo mnogo više vremena.
Pogodnosti su bezbrojne: plaćena sam neverovatno dobro (na vrhuncu karijere zarađivala sam 150.000 funti), frižider mi je uvek pun (kući nosim večere koje moji poslodavci nisu pojeli), a nikada nisam morala da brinem o garderobi za novu sezonu, jer besplatno nosim prošlogodišnju odeću koju mi poklanjaju velikodušne gazdarice.
Kada radim za bogatu porodicu, potpuno uranjam u njihov svet. Njihovi hitni slučajevi postaju moje krize, njihovi odmori moja odgovornost, a njihove vanbračne afere moji problemi.
Kako je ušla u taj svet?
Ugovori o poverljivosti (NDA) onemogućavaju mi da otvoreno govorim o velikom delu onoga što sam doživela. Ne mogu da otkrivam imena, ali svakako mogu da vam dočaram sočne detalje onoga što se dešava iza tih besprekorno uređenih ulaznih vrata.
U ovaj svet ušla sam zahvaljujući poslu izvršne asistentkinje u medijskoj industriji, kojim sam počela da se bavim sredinom dvadesetih godina.
Bila sam veoma dobra u svom poslu. Dajte mi haos u rasporedu obaveza ili nemoguću rezervaciju avionskog leta i biću u svom elementu. Rezervisala bih sto u najnovijem otmenom restoranu, pronalazila vodoinstalatera za hitnu intervenciju i menjala planove putovanja u Kan.
Posle nekoliko godina, šefica me je zamolila da napustim organizaciju kojom je rukovodila i preuzmem vođenje njene kućne kancelarije, kao i upravljanje njenim kućama u Londonu i na selu u Oksfordširu.
Bile su to devedesete godine, pre nego što je oblast Kotsvolds postala toliko popularna.
Odmah sam prihvatila ponudu.
Moji roditelji nisu bili naročito oduševljeni. Bila sam prva osoba u porodici koja je upisala fakultet.
Moja majka je godinama radila u onome što naziva „kućnom vojskom“, čisteći i organizujući domove bogataša koji su gospodarili našim selom u Kornvolu.
Nije zamišljala da ću krenuti njenim stopama.
U svoju odbranu mogu da kažem da nikada nisam držala pajalicu u rukama. Ja upravljam ljudima koji to rade. Više od dve decenije radila sam za dvanaest porodica, od kojih su sve bile povezane sa medijima i industrijom zabave. Poslednjih deset godina moja godišnja zarada izražava se šestocifrenim iznosima i smatram da sam taj novac zaslužila.
Ali postoji i lična cena.
Imam ćerku, ali više nisam u braku sa njenim ocem. Koji bi muž pristao da stalno bude na drugom mestu, iza poslodavaca svoje supruge?
Decenijama sam bila na raspolaganju drugim porodicama, često na štetu sopstvene.
Šta je sve videla i doživela u domovima najbogatijih porodica?
Evo šta sam naučila radeći za jedan odsto najbogatijih ljudi.
Ne vole kada uzimate slobodne dane
Kada sam bila u ranim tridesetim, rodila sam dete.
Moja poslodavka, tada već druga žena za koju sam radila, bila je van sebe. Neprestano se žalila i kukala kako neće moći da funkcioniše bez mene. Na kraju sam uzela samo tri nedelje odsustva.
O čemu sam, pobogu, razmišljala?
Čak sam i tokom porođaja davala uputstva osobi koja me je privremeno menjala. Toliko sam se uključila u održavanje svakodnevnog života svoje šefice da je moje odsustvo, čak i zbog rođenja sopstvenog deteta, postalo ogroman problem.
Čula sam je kako moju odluku naziva „sebičnom“. Kada se moja ćerka rodila, poslodavka je poslala jednu od svojih mladih, prilično nesnalažljivih ličnih asistentkinja u Harrods da kupi raskošan izbor dečje odeće. Otvorila sam kese i ostala zapanjena kada sam među poklonima pronašla i bebi-bodiće marke Dior.
Srećom, pronašla sam i račun. Vratila sam odeću, dobila novac nazad i za isti iznos kupila tri puta više praktične odeće za bebu.
Kada sam se vratila u kancelariju, koja je zapravo bila nešto veći ormar pored jedne od dve kuhinje u kući moje šefice u Noting Hilu, u zapadnom Londonu, ona je podrazumevala da ću ponovo raditi uobičajenih osam sati dnevno.
Ne znam kako je to izvela, verovatno zahvaljujući velikoj količini novca, ali pobrinula se da i moja ćerka dobije mesto u obližnjim jaslicama koje je vodila lokalna samouprava.
Ipak, moj muž i ja razišli smo se kada je naša ćerka imala dve godine. U braku smo proveli samo tri godine. Ali ja sam bila više supruga ženi za koju sam radila nego sopstvenom mužu. Moja majka se doselila kod mene i postala moja lična „kućna vojska“.
Ironično, radila sam potpuno isto što i moja šefica: oslanjala sam se na nekoga drugog da mi pomogne u odgajanju deteta, dok sam ja nastavljala da radim.
Ostala sam kod te poslodavke pet godina, sve dok se i ona nije rastala od muža i odlučila da se trajno preseli u Los Anđeles. Nisam želela da zbog nje preselim ćerku i majku, svoju malu družinu, na drugi kraj sveta. Već sam previše toga u svom životu podredila poslu.
Preseljenje u Sjedinjene Američke Države bilo je korak predaleko.
Rad za novopečene bogataše, naročito one koji su se obogatili zahvaljujući društvenim mrežama, nosi posebne izazove.
Nikoga nije briga što se ogromne količine hrane bacaju
Odmori bogataške elite unapred su čvrsto upisani u njihove kalendare.
Bez obzira na destinaciju, bilo da je reč o dvorcima, hotelskim apartmanima ili tradicionalnim marokanskim kućama, ja sam odgovorna za sve pripreme pre nego što moji poslodavci stignu.
Od dadilja koje će biti na raspolaganju tokom boravka, preko instruktora skijanja i joge, do privatnih kuvara, moram da razmišljam ne samo o smeštaju već i o tome kako će čitavo domaćinstvo funkcionisati kada svi stignu.
Radila sam za jednu bogatu londonsku porodicu koja je pripadala velikoj, razgranatoj dinastiji, nalik onoj iz serije „Naslednici“.
Njihovi odmori uključivali su boravak u francuskom dvorcu na Mediteranu, gde sam angažovala lokalne kuvare da pripremaju obroke. Iako su im prijatelji dolazili u goste tokom čitavog boravka, rasipanje hrane bilo je skandalozno. Svakog jutra nadgledala sam pripremu obaveznog doručka za dvanaest osoba, koji je koštao hiljade funti.
Za ručak i večeru uglavnom su jeli u restoranima. Osoblje je pripremalo sveže kroasane, peciva sa čokoladom, brioše, bagete, razna peciva, voće, jogurt, sireve i suhomesnate proizvode, uz puter i džemove.
Tu su bile i bezglutenske namirnice, veganske varijante i sve ostalo što bi neko mogao da poželi. Nadzirala sam kontinentalni doručak kakav bih očekivala u luksuznom hotelu, a ne za jednu porodicu i nekoliko prijatelja. Sve se svakog jutra kupovalo sveže. Veliki deo hrane niko ne bi ni dotakao, pa bi na kraju završio u kanti za smeće.
Očekuju da se ponašate kao tajna policija
Moj sledeći poslodavac bio je oženjen muškarac čija je supruga živela u drugoj zemlji. Vodila sam njegovo londonsko domaćinstvo i vremenom se zbližila sa njegovom ženom i njihove dve odrasle ćerke, koje su studirale. Jednu stvar mi je odmah jasno stavio do znanja: koliko god da se dobro slažem sa njima, odgovaram isključivo njemu.
Podsticao me je da sa njegovom suprugom i ćerkama izgradim topao, prijateljski odnos, pun poverljivih razgovora i tračeva, a zatim je očekivao da mu sve prepričavam.
Želeo je da ga obaveštavam o poremećaju ishrane svoje žene i pitao me je da li je njegova starija ćerka „još uvek“ biseksualna. Zanimalo ga je i da li se nešto sumnjivo dešava među prijateljima njegove supruge. Osećala sam se više kao njegov kućni doušnik nego kao upravnica domaćinstva.
Istovremeno, od mene se očekivalo da pred njegovom porodicom krijem detalje njegovog privatnog života. To je uključivalo i vikende provedene u Las Vegasu, za koje sam morala da govorim da su bili poslovni sastanci.
Ponekad sam imala osećaj da pomažem u održavanju dva potpuno odvojena života. Mislim da svi možemo da pretpostavimo ko je bio naveden kao njegova osoba za kontakt u hitnim slučajevima.
Da odmah razjasnim: to nije bila njegova supruga. Nisam provodila mnogo vremena sa njim licem u lice jer je stalno putovao, uključujući i poslovna putovanja u Sjedinjene Američke Države. Pakovala sam mu prtljag pre odlaska i raspakivala ga kada se vrati.
Jednom prilikom otvorila sam njegov kofer i pronašla čitavu kolekciju seksualnih igračaka. Brinula sam kako da pokrenem tu temu, jer nisam mogla da se pretvaram da ih nisam videla. Neprijatno sam započela razgovor, objasnila šta sam pronašla i upitala da li su možda greškom ostavljene u njegovom prtljagu.
Dobila sam veoma direktan odgovor:
„O, ne, ne, ne. To je za moju ljubavnicu.“
Međutim, pronalazak tih predmeta promenio je naš odnos. Mesec dana kasnije pozvao me je na sastanak.
Odbila sam. Bila sam zaposlena da vodim njegovo domaćinstvo. Već sam znala i više nego dovoljno o njegovom privatnom životu, bez potrebe da i sama postanem njegov deo. Dva meseca kasnije pronašla sam drugi posao. Nije mi ponudio povišicu da ostanem.
Očekuju i da im čuvate decu
Pre otprilike deset godina pomagala sam jednoj poznatoj porodici iz sveta slavnih, sa troje dece mlađe od dvanaest godina, da organizuje svoje novo domaćinstvo u Londonu.
Ostala sam kod njih godinu dana. Na društvenim mrežama predstavljali su se kao sasvim normalna, jednostavna i prizemna porodica.
Međutim, supruga me je često molila da zovem kompanije i poznate brendove kako bih za nju tražila besplatne proizvode.
Istovremeno sam za njenog muža nabavljala retke dizajnerske patike. Provela sam šest meseci pokušavajući da pronađem jedan par. Jutro nakon što su konačno stigle, muž je povratio po njima.
Iako sam bila angažovana da vodim administrativne poslove porodice, postepeno sam preuzimala sve više obaveza oko dece. Punila sam frižider, organizovala druženja njihove ćerke sa drugaricama i kupovala božićne poklone. Često sam završavala na sve četiri, glumeći konjića dok su mi se deca pela na leđa. Sve manje sam se osećala kao izvršna upravnica domaćinstva, a sve više kao glorifikovana dadilja.
To nije bio posao koji sam želela, pa sam otišla.
Novopečeni bogataši ne znaju kako da se ponašaju prema osoblju
Rad za ljude koji su se nedavno obogatili, naročito zahvaljujući društvenim mrežama, donosi posebne izazove. Prema mom iskustvu, neki od njih ne razumeju koliko je važno uspostaviti profesionalan odnos sa zaposlenima u domaćinstvu. Meni su potrebne jasne granice.
Moram da znam za šta sam odgovorna, kome polažem račune i gde se moje obaveze završavaju. Neprijatno mi je kada me predstavljaju kao prijateljicu. Iako mi je stalo do mojih poslodavaca i njihove dece, ja sam ipak zaposlena osoba.
Šest meseci radila sam za jednu veoma poznatu ženu, čije je ime bilo dobro poznato široj javnosti, a koja me je javno predstavljala kao prijateljicu svoje ćerke.
Dolazila sam po njenu ćerku tinejdžerku u školu, vozila je i brinula da svakog dana pojede makar jedan obrok pripremljen od svežih sastojaka.
Obavljala sam redovne poslovne dužnosti. Nisam jednostavno svraćala zato što sam poželela da se družim sa njom dok je njena majka odsutna i posvećena karijeri. Razumela sam da njena majka želi da ostavi utisak obične, pristupačne žene i da joj je predstavljanje mene kao „prijateljice“ pomagalo da održi takvu sliku.
Samo nisam sigurna kako je trebalo da zvanje „prijateljica ćerke“ navedem u svojoj biografiji.
Pop zvezde nisu ni približno tako sjajne kao što izgledaju
Ljudi često misle da rad za pop zvezde mora biti fantastičan. Ali to zaista nije tako kada je u priču umešana zavisnost.
Sećam se da sam radila za jednu muzičku zvezdu i njenu porodicu, koji su imali neverovatno lepu i raskošnu seosku vilu u kojoj su provodili vikende.
Jednom prilikom ostali smo zaglavljeni tamo i u ponedeljak.
I muž i žena izgubili su svoje komplete ključeva luksuznog terenskog vozila nakon vikenda prepunog opijanja i preterivanja. Deca je već trebalo da budu u školi, a on u studiju za snimanje u Velsu. Njih dvoje su se žestoko svađali, međusobno se optužujući da je onaj drugi „previše koristio“ drogu.
Prevrnula sam celu kuću naglavačke, ali nisam uspela da pronađem ključeve. Nisu mogli ni oni.
Zato sam, koristeći njihove kreditne kartice, organizovala automobile sa vozačima kako bi on stigao na posao, a svi mi ostali se vratili u London.
Kućni ljubimci takođe mogu da naprave ozbiljne probleme
Jedan moj bivši poslodavac pripadao je ozloglašenom društvu slavnih ličnosti iz devedesetih godina. Pronađena je žena koja je trebalo da čuva njegovu kuću dok je porodica boravila na Karibima, gde je on snimao album.
Međutim, porodica je ostala tamo mesec dana duže nego što je planirano. Odmah sam shvatila praktičan problem: žena koja je čuvala kuću morala je da se vrati u svoj dom.
Kada je otišla, povela je sa sobom i porodične mačke. Njena porodica se toliko vezala za njih da je odbila da ih vrati.
Da li je porodica na kraju dobila nazad svoje rasne ljubimce? Posle mesec dana natezanja i jednog neprijatnog pisma od advokata, muž je odustao i deci kupio nove mačiće. Na prethodne su svi zaboravili.
I koliko god mi bilo teško da to priznam, ono što se dogodilo tim mačkama nije toliko drugačije od onoga što se događa meni svaki put kada vratim ključeve domaćinstva, računare, kreditne kartice i, da, zaista, čak i automobil.
Iako povremeno još dobijem poneku božićnu čestitku i mada sam se nekada možda osećala kao član porodice, nikada se ne zavaravam da sam u očima svojih poslodavaca bila bilo šta drugo osim deo osoblja", zaključila je u velikoj ispovesti za "Dejli mejl".
