"Nemojte da čekate da dotaknete dno": Vlada iz Magla benda otkriva nam u kakvim je sad odnosima s bivšom ženom, ali i kako se izvukao iz kandži poroka

Nije lako ostati potpuno svoj onda kada vas upoznaju hiljade ljudi, a još je teže pred njima pokazati i onu stranu sebe koja nije uvek jaka i nasmejana. Vladan Savić, pevač i frontmen "Magla" benda, upravo iskrenošću ruši tu barijeru – govori iz srca, bez potrebe da svoje slabosti pretvara u vrline ili život predstavlja savršenijim nego što jeste. U intervjuu za „Stil“ pokazao je da iza čoveka kojeg publika gleda pod svetlima velike scene stoji neko ko se ne stidi svojih emocija, svojih padova, kao ni svega što je iz njih naučio. A kada se utišaju aplauzi, upravo ta otvorenost ostaje kao njegov najličniji potpis.

- Pa, nisam mogao da kažem samo sebi, već svim ljudima oko sebe koliko sam srećan i prezadovoljan što smo napravili ovakav potez i ovakav rezultat. Moram da budem iskren, "Magla", zajedno sa mnom, ovo ne bi mogla da uradi bez apsolutno svih ljudi u timu. Po meni, oni su najzaslužniji što su uspeli da kanališu naš, odnosno moj talenat i da od toga naprave nešto veliko. To ne možete sami. Mora neko da vidi nešto u vama i da izvuče najbolje iz vas. A onda je naš tim, na čelu sa našom direktorkom, menjao svaki koncert, svaku temu, tako da smo imali raznorazne teme koncerata. Poslednja tema bila je „Svadba“ i ona će biti i na predstojeća dva koncerta. Gosti su sjajni i jedva čekam da vidite tu našu svadbu. Tema jeste ista, ali će svakako biti različito. Svaki mora da ima svoju priču, energiju i iznenađenja. Jer, kako volimo da kažemo: „Nemoj da ti drugi pričaju kako je bilo!“

Izdvojite nam neki najposebniji momenat sa dosadašnjih solističkih koncerata...

- Teško mi je da izdvojim samo jedan. Svaki koncert ima neki svoj trenutak koji ostane zauvek. Ali meni su možda najjači oni trenuci kada prestanem da čujem sebe, a čujem celu salu kako peva. Tada shvatim da pesma više nije moja. Ona pripada ljudima. I mislim da je to najveća nagrada koju jedan muzičar može da dobije.

Kako ste postali deo „Magla benda“? Zanimljiva je i priča o tome kako je bend dobio ime...

- Kada sam počeo da pevam, zapravo me je pozvao moj kum, osnivač benda Miodrag Mića, koji je gitarista, da radim sa njima. Bio sam mlad, a to je bilo pre nekih 15 godina. Pošto smo morali da kažemo kako se zovemo, gledali smo repertoar, a na repertoaru je, pod brojem jedan, bila pesma „Magla“ Josipe Lisac. I mi samo kažemo: „Magla“. E sad, znate svi priču da ja to u početku nisam voleo, jer sam mislio: „Kako će svi da me zovu Vlada Magla?“ A danas mogu da kažem da ne postoji lepši nadimak niti nešto po čemu bih više voleo da me ljudi do kraja života pamte i znaju nego kao Vladu Maglu.

O čemu dalje sanjate kada je muzički put u pitanju?

- Naravno da sanjamo o svemu. Kako napravite jedan korak, taj korak vas tera dalje. Da li se to zove upornost, ambicija ili će neko reći da možda nisam dovoljno skroman, neka bude šta god. Naravno, pre svega smo zahvalni Bogu, a onda našem timu i celokupnom narodu, svakom našem saradniku, svakom aplauzu divnih ljudi koji vole "Maglu", koji slušaju naše pesme iznova i iznova, koji pevaju sa nama uglas i koji žive našu muziku zajedno sa nama. Zbog njih uvek imate potrebu za još jednim korakom. Ne smete ni da stanete, jer imate vetar u leđa koji je neverovatan. A taj vetar su upravo oni.

U životu ste prošli i manje lepe stvari. Rastanak sa nevenčanom suprugom Jovanom vam je teško pao. Sa ove tačke gledišta, šta mislite da je najviše uticalo na to da dođe do razlaza? Ne delujete kao neko ko lako odustaje...

- Ne volim da tražim krivca. Kada se ljudi raziđu, najčešće nije kriva jedna osoba niti jedan trenutak. Nekada se jednostavno dogodi da dvoje ljudi počnu da idu različitim putevima. Meni je bilo teško, naravno. Posebno zato što postoji dete i što tada shvatite da više ništa nije samo vaša stvar. A nisam neko ko lako odustaje. Možda je baš zato trebalo vremena da prihvatim da neke stvari ne možete da popravite koliko god se trudili. Nekada je najteža odluka upravo ona da pustite. Jovana i ja imamo sjajan odnos, čini mi se, bolji i iskreniji nego kada smo bili zajedno.

Potom ste utehu potražili u alkoholu, kako ste pomenuli u jednoj emisiji. Na koji način ste uspeli da pronađete snagu, potražite stručnu pomoć i izvučete se iz kandži tog poroka?

- Najvažnije je bilo da sebi priznam da imam problem. Dokle god čovek sebi objašnjava da može sam i da „nije to ništa“, zapravo samo odlaže suočavanje. Stručna pomoć mi je bila važna jer sam shvatio da nije sramota tražiti pomoć. Naprotiv. To je možda jedna od najhrabrijih stvari koje čovek može da uradi za sebe. Ljudima koji danas prolaze kroz isto rekao bih samo: nemojte da čekate da dotaknete dno. Ne morate sami. Tražite pomoć. Pričajte sa nekim. Prvi korak je najteži, ali je moguć.

Odmah posle razvoda i vaša majka saznaje da ima tumor. Kako ste se sa tim izborili? Da li ste nakon toga napravili neke radikalne promene u životu?

- To je bio period kada sam imao osećaj da mi se sve događa odjednom. Jedna stvar za drugom i to je, negde, najteži period u mom životu. Kada vam se razboli majka ili neko koga jako volite, neke stvari koje su vam juče bile važne odjednom postanu potpuno nevažne. Shvatite koliko je život kratak i koliko često energiju trošimo na stvari koje nisu vredne toga. Jesam se promenio. Više cenim mir, ljude koje volim, vreme provedeno sa porodicom. I mnogo manje imam potrebu da bilo kome bilo šta dokazujem.

Kakav odnos imate sada sa ćerkom, da li uspevate da održite bliskost? A u kakvim odnosima ste ostali sa bivšom ženom, s obzirom na to da oboje imate nove partnere?

- Sa ćerkom mi je najvažnije da imamo odnos u kojem ona zna da može da mi se obrati za sve. Deca ne treba da budu taoci odnosa između roditelja. Što se bivše žene tiče, život nas je odveo na različite strane i oboje imamo svoje živote. Ali mislim da je, posle svega, najvažnije sačuvati poštovanje. Pogotovo kada imate dete. Neke stvari se završe, ali roditeljstvo ne prestaje.

Sada ste srećno zaljubljeni, a pre dve godine stali ste na ludi kamen. Kako biste opisali svoju sadašnju izabranicu, čime vas je osvojila?

- Uskoro će izaći pesma „Krive Drine“ i sve što imam da kažem o tome čućete u pesmi.

Nezaobilazni deo vašeg imidža su tetovaže. Kako ste ih zavoleli i koliko ih uopšte imate?

- Počelo je kao potreba da neke stvari koje su mi važne nosim sa sobom. Vremenom su tetovaže postale neka vrsta mog ličnog dnevnika. Ne znam ni sam koliko ih tačno imam. U nekom trenutku prestanete da ih brojite. Ali gotovo svaka ima neku priču. Neke su vezane za ljude, neke za periode života, neke za stvari koje sam naučio. Kada ih pogledam, bukvalno mogu da se setim gde sam tada bio u životu. Najsvežija je tetovaža datuma prvog koncerta u Sava centru.

Koja je najveća laž koju ste čuli o sebi? Sa druge strane, možete li nam otkriti nešto zanimljivo o Vladanu, a da to publika još uvek ne zna?

- Mislim, svi vrlo dobro znate da svašta pišu, od toga da sam narkoman, pa do toga da sam ne znam ni sam šta sve. Zaista više ni ne znam na koje su sve laži ljudi spremni. Ali dobro, to je valjda jedna od lošijih strana ovog posla, pogotovo kada postanete prepoznatljivi. Ono što bi me možda najviše pogodilo kao najveća laž jeste da sam loš čovek ili nešto slično. To su stvari koje bole. Takođe sam čuo da sam nadmen i da se to tako spolja vidi. Međutim, istina je drugačija. Mene mnogo toga pogodi, mnogo razmišljam i često preispitujem svoje odluke. Znam da plačem i ne stidim se toga. A nešto što publika možda i ne zna jeste da sam jako komplikovan oko najjednostavnijih stvari. A oko velikih stvari mogu da budem potpuno miran, dok oko sitnica mogu da napravim čitavu frku - zaključio je Vlada za "Stil".