Više od 50 godina pevao je na svadbama, vašarima, u kafanama i na koncertima širom Srbije, a tek u 81. godini ostvario je želju koju je dugo nosio u sebi – da održi veliki solistički koncert pred svojom publikom. Malo ko je mogao da pretpostavi da će upravo taj trenutak postati jedan od najvećih uspeha njegove karijere.
Interesovanje za nastupe Milana Milančeta Radoslavljevića na Tašmajdanu nadmašilo je sva očekivanja. Karte su rasprodate u rekordnom roku, oboren je istorijski rekord ovog koncertnog prostora, a zbog ogromne potražnje organizatori su zakazali i četvrti koncert.
Publika iz svih krajeva Srbije poželela je da uživo čuje glas uz koji su odrasle generacije. Mnogi ističu da ih je, osim bezvremenskih pesama, osvojila njegova skromnost, neposrednost i činjenica da je, uprkos velikoj popularnosti, ostao isti čovek kakav je bio i na početku karijere.
Muzika mu je bila suđena
Milanče Radoslavljević rođen je 12. oktobra 1944. godine u Bariču kod Obrenovca, u porodici u kojoj je muzika bila deo svakodnevnog života. Ljubav prema pesmi nasledio je od oca, vrsnog muzičara koji je svirao nekoliko instrumenata.
Prvi susret sa harmonikom imao je 1957. godine kada je instrument ugledao kod komšije. Toliko ga je očarao da su mu roditelji ubrzo kupili prvu harmoniku, ne sluteći da će upravo ona odrediti njegov životni put.
Veliki preokret usledio je kada je upoznao kompozitora Aleksandra Stepića, čiji je orkestar sarađivao sa brojnim pevačima i snimao ploče. Ljubav iz detinjstva tada je prerasla u profesiju. Više od dve decenije bio je član Udruženja muzičara, a kasnije je otišao u invalidsku penziju.
Rođen sa hendikepom, ali nije odustao od sna
Malo ko zna da je Milanče rođen sa paralizom šaka, zbog čega dugo nije mogao normalno da pokreće prste. Upravo zbog toga nijedan učitelj harmonike nije želeo da ga primi na časove, smatrajući da nikada neće moći da svira.
"Sećam se da sam nekoliko puta pitao jednog istog učitelja, Dragan se zvao, da me primi u školu za harmoniku i on nije hteo, govoreći mi da ne mogu normalno ni kašiku da držim, a ne da sviram instrument. Ali meni kao da je neko ugradio čip, samo sam hteo da se bavim muzikom i nisam odustajao. Uz puno truda i odricanja postao sam harmonikaš, ali i pevač. Na moju radost, ali i onih koji moje pesme slušaju godinama unazad", prisetio se Milanče.
Njegova priča danas mnogima služi kao dokaz da upornost i ljubav prema onome što radite mogu da nadvladaju i najveće prepreke.
Težak put do uspeha
Karijeru nije gradio u lagodnim okolnostima. Godinama je svirao po kafanama, vašarima i veseljima, gde je, osim muzike, neretko morao da se suočava i sa neprijatnim situacijama.
"Kada sam imao 19 godina jedna pijanica me je izmaltretirala tako da nisam mogao da spavam sledeća tri dana. Samo sam razmišljao kako moram da ga ubijem, jer me je oterao u ludilo. Ozbiljno su me maltretirali. Mada onda kasnije sam počeo da se navikavam i sve mi je to postalo smešno. Onda je jednom tuča sa lancima u kafani izbila i svi su se razbežali. Međutim, ja sam morao da ostanem pored pojačala i da čuvam instrumente. Jer sam ja dao sve što imam u taj razglas i harmoniku", ispričao je u emisiji "Puls Srbije".
Bežao od pijanaca, ali harmoniku nije ispuštao iz ruku
Tokom decenija provedenih na terenu, Milanče je doživeo brojne neprijatnosti. Jedna od njih dogodila se posle svirke na svadbi, kada su ga trojica pijanih gostiju jurila, a on je po najvećem pljusku pokušavao da sačuva ono što mu je bilo najvrednije – harmoniku.
"Moraš da se navikneš na te stvari. Bilo je jednom kada sam svirao i kada sam na kraju morao sve iz džepa da izvadim... Ostavio sam sve te pare i krenuo kući. Međutim, krenuo je pljusak, a ja sam samo imao šuškavac i mantil. Tada sam samo brinuo za harmoniku da mi ne pokisne. Ali onda sam čuo da oni odvaljuju tarabu i da hoće da me biju tarabom. Rekao sam: 'Ako neko pođe, ja ću da pucam na njega', ali nisam imao ništa kod sebe. Oni su na kraju odustali od potere i posle sedam kilometara, po najvećoj kiši, stigao sam kući sa harmonikom", prisetio se pevač.
Jedan takav događaj završio se i njegovim odlaskom u bolnicu, gde je zbog iscrpljenosti i promrzlosti lečio upalu pluća.
Sav zarađeni novac ulagao je u kuću
Iako je decenijama nastupao i mogao da bira gde će živeti, Milanče nikada nije želeo da napusti rodni Barič. Kaže da je svaku zarađenu paru ulagao u porodični dom i imanje.
"Sve što sam zarađivao uložio sam u kuću. Od jedne svirke kupim prozor, od druge vrata i tako redom dok se žena i ja nismo skućili. Imanje nikada nisam zapostavio. Dešavalo se da u četiri ujutru dođem sa svirke, a već u šest budem na njivi sa radnicima i berem kukuruz."
Pored muzike, pokazao je i veliku snalažljivost kada je reč o poljoprivredi.
"Sa svojih deset prstiju napravio sam spravu za razbacivanje đubreta, kao i grtalicu za sneg koja se kači na traktor. Od svih mašina jedino nemam kombajn", ispričao je kroz osmeh.
Glasine o kliničkoj smrti godinama su kružile Srbijom
Jedna od najneverovatnijih priča koja je godinama pratila Milančeta bila je glasina da je doživeo kliničku smrt nakon udara groma i da je navodno sahranjen zajedno sa harmonikom.
Prema toj priči, lopovi su pokušali da ukradu instrument, a kada su otvorili sanduk, pevač je bio živ, što je izazvalo nevericu među meštanima.
Milanče je više puta demantovao ovu priču i objasnio da nikada nije doživeo tako nešto, navodeći da je neko vremenom dodavao nove detalje i pretvorio običnu glasinu u legendu.
Porodica mu je najveća podrška
Pored bogate muzičke karijere, Milanče je izgradio i veliku porodicu. Otac je dvoje dece i deda petoro unučadi.
Njegov sin krenuo je očevim stopama i bavi se muzikom, dok je ćerka završila klavir i danas radi kao profesorka u muzičkoj školi u Beogradu, nastavljajući porodičnu tradiciju.
Kruna karijere stigla u devetoj deceniji života
Iako iza sebe ima više od pola veka rada, na hiljade nastupa i bezbroj hitova koje publika peva uglas, najveće priznanje stiglo mu je tek sada.
Rasprodata tri koncerta na Tašmajdanu, istorijski rekord i zakazan četvrti nastup pokazali su koliko publika voli Milančeta Radoslavljevića. Njegov glas, skromnost i iskren odnos prema ljudima učinili su ga jednim od najcenjenijih izvođača narodne muzike, a ostvarenje sna o velikom solističkom koncertu postalo je najlepša nagrada za više od pet decenija posvećenosti muzici.
