Šokirala Beograđane, a zbog njega se nikad nije udala, niti imala decu: Bavio se magijom i skončao u 38-oj, godinama kasnije otkriva razarajuću istinu

"Bila je poput mitskog bića, pamtim je kao nekog ko je umeo da razmišlja, mašta i pre svega predano radi",m reči su kojima Olju Ivanjicki opisuje Suzana Spasić, njena prijateljica i direktorka Fonda Olga Olja Ivanjicki. A u istoriji jugoslovenske i srpske umetnosti Olja je ostala upamćena kao slikarka, vajarka i multimedijalna umetnica. 

– Kad je preminula, i dalje sam osećala da je sa nama. Kao da je njena duša ušla u svaki predmet u ateljeu. Čuvali smo stan, jer su nam mnogi njeni ‘prijatelji’ pretili kako će obiti atelje. Nakon njene sahrane, učinilo mi se kao da je Olja prošla kroz stan i iz svih predmeta pokupila čestice svoje energije. Nakon toga taj prostor više nije bio kao nekad. Sve je odnela sa sobom –  rekla je jednom prilikom Suzana Spasić.

Gubitak majke i odrastanje u Kragujevcu

Olja Ivanjicki je rođena u Pančevu, gradu nadomak Beograda, a odrastala je u Kragujevcu, u u centralnoj Srbiji.

- Još i danas sanjam taj naš stan u ulici Vojvode Mišića 19. u Kragujevcu. Bio je udoban gotovo prazan, romantičan, pun gostiju, živeli smo u svim sobama. Roditelji Veronika i Vasilije došli su iz Rusije. Mati mi je rano umrla od tuberkuloze. Sećam se nje kroz jedna staklena vrata, jer su me kao bebu odvojili od nje da se ne bih zarazila - pisala je Olja, prisećajući se detinjstva i roditeljskog doma i dodala:

- Još u šestoj godini govorili su mi, dugme ušij sama, i ja sam to činila shvatajući da sam sama. Tek danas se javljaju te traume, ako se dugme pokida ja ga ne ušivam. Bila sam bolešljiva, usamljeno dete, danju bih često sa prozorskog okna kopirala slika iz novina i časopisa, sanjarila, razmišljala.

Uveče bi otac sedeo sa mnom i čitao mi romane još neprevaziđene ruske fantastike. Dok mi je čitao ja sam crtala, nesvesna svojih ruku, papira, olovke.

Kako je spasla oca da ga ne streljaju?

Nemci su odveli iz kuće njenog oca tokom strašnog oktobarskog streljanja u Kragujevcu, ona je istrčala i tada, sa svega 10 godina, ih je zbunila kada je na nemačkom rekla:

"Ostavite mog tatu, ja nemam nikog drugog, on nije od ovih Rusa što ratujete sa njima, nije crveni nego beli Rus".

Zapanjeni njenom samouverenošću i znanjem nemačkog ostavili su ga u životu.

Znala je da će upisati vajarstvo i promeniti svet

Da bi joj stvorio ideju porodice i zajedništva, Vasilije je, posle Veronikine smrti, Olju okružio komšijama – uglavnom starijom ruskom gospodom. Olja već tad uveliko ispoljava ljubav prema crtanju, kojim se najčešće bavila kad bi joj jedan od “deduški” čitao priču. Od tada, pa do kraja života, do poslednjeg dana u bolnici na Dedinju, Olja Ivanjicki je volela da joj se čita naglas. Često je crtala svoju porodicu, a potom i bajke, novogodišnje jelke, ukrase. Volela je stvari koje sijaju i šljašte, kojim je kasnije i bila okružena.

Veliki uticaj na njen budući enterijer imala je njena kuma Olga, po kojoj je dobila ime, čiji je dom krasilo mnogo slika i ogledala po zidovima, jastučića po krevetu, figura, “džidžabidža”. Olja je ubrzo krenula na časove crtanja kod Ljubice Filipović koja ju je i usmerila ka Likovnoj akademiji. Kad je imala 14 godina, izvajao ju je tadašnji student, budući profesor Koka Janković. Taj portret se i danas nalazi u njenoj zaostavštini, a original odlivak od gipsa se čuva na Likovnoj akademiji u Beogradu.

„Kad sam došla da polažem prijemni ispit na fakultetu, znala sam da ću da upišem vajarstvo i da ću da promenim svet jer, kako sam tamo ušla, svi su znali ko sam zbog mog portreta koji je stajao na stepeništu“, kroz osmeh bi se prisećala Olja.

Upisala je vajarstvo u klasi profesora Sretena Stojanovića i obožavala ga je kao svog mentora. Diplomirala je 1955, a magistrirala 1957. godine, dok je 1962. postala prvi jugoslovenski stipendista Fordove fondacije za odlazak na dalje školovanje u SAD, u Rhode Island School of Design.

Nesvakidašnji put do uspeha

Osim uljanim slikarstvom Olja Ivanjicki se bavila i crtežom, skulpturom, performansom, dizajnom, scenografijom, arhitekturom i pisanjem poezije. Bila je pionir pop-arta u Jugoslaviji, član i osnivač Mediale – sa kojom je redovno izlagala od prve izložbe Medijalna istraživanja 1958. godine.

Priredila je 87 samostalnih izložbi , nastupajući u Beogradu, Novom Sadu, Valjevu, Zagrebu, Skoplju, Rovinju, Njujorku, Vašingtonu, Filadelfiji, Torontu, Rimu, Milanu, Berlinu. Retrospektivne izložbe je priredila u narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, a izlagala je i u Colisseum i Linkoln centru, u Njujorku.

Olja Ivanjicki je objavila nekoliko knjiga, pesama, eseja, studija i razgovora, a delo joj je zabeleženo i obrađeno u šest monografija. Za svoj rad nagrađena je: Sedmojulskom nagradom, Vukovom nagradom za životno delo, Zlatnim beočugom Kulturno prosvetne zajednice Srbije, ,,Međunarodnu ženu godine” IBC Cambridge, 1995. godine, zatim je izabrana i 1998. godine za nagradu ,,Međunarodna žena godine” od strane Međunarodnog biografskog centra u Kembridžu i Američkog biografskog instituta, IBC Cambridge ,, Vodećih 2000 intelektualaca sveta” 1999. godine, IBC Cambridge – ,,Izuzetni pojedinci 20. veka” i ,,Vodeće žive legende sveta za 2001 godinu” , 2000. i 2001. godine.

Atelje koji ostavlja bez daha

Prema rečima Suzane Spasić, direktorke Fonda Olge Olje Ivanjicki, kad biste ušli u Oljin atelje – kao da ulazite u čardak ni na nebu ni na zemlji. Prostor je bio osvetljen, a terasa je gledala na reku. Olja je govorila kako ne bi menjala pogled na zalazak sunca ni za šta na svetu. A unutra - zamak! Zlatni krevet sa dvadesetak jastučića, crni rekamije na samom ulazu, veliki radni sto za čuvanje grafika i slikarskih drangulija, jastuci za sedenje na patosu, luster od štrasa, ogromna ogledala među kojima je i jedno venecijansko, bidermajer nameštaj, stilske stolice, kišobran koji visi na žici iznad kade, mašina za vežbanje koju je redovno koristila, srebrnina, antikviteti, more knjiga.

Svuda njene autorske slike, ali i drugih kolega, uglavnom iz „Mediale“. Svaki predmet je s mnogo ljubavi bio donesen u atelje. Olja je bila esteta, ali je antikvitete čuvala i zbog toga što je njena porodica mnogo gubila u toku godina. Od porodičnog nasleđa joj je ostao samo srebrni ruski samovar. Ništa više. Imala je deo kolekcije Aleksandra Deroka kog je poznavala, pa, kad je preminuo, otkupljivala je njegove predmete kako bi ih sačuvala, plašeći se da se ne ospu.

– Prema svima se odnosila isto, čak i u poslovnoj saradnji – nebitno da li je neko bio početnik, student, renomirani novinar. Na prvi pogled je bila misteriozna, nedodirljiva, a zapravo mila, nežna, iskrena, plemenita. Autentična duša sa čudesnom energijom – priseća se Suzana Spasić.

Olja je svog sagovornika umela da ubedi u šta god je htela. Nije se trudila u tome, već je to radila prirodno, istinski je verovala u to što govori, a kasnije bi se često ispostavilo da je bila u pravu. Takva osećanja i shvatanja u velikoj meri je prenosila i na svoja dela.

– Olja je bila vrsni megatalenat koji je s vremenom mnogo nepravedno osporavan. Ljudi su više isticali njenu estradnu delatnost, jer je umela sebi da napravi marketing, da se pojavi u emisiji koja nije deo strogih umetničkih krugova, ali sve što je radila činila je zato što je imala nešto da poruči svetu. Vrlo se zanimljivo izražavala. Čak i kad bi govorila o vanzemaljcima, ljudi su je pažljivo slušali. Danas shvatamo da nam nedostaju takve ličnosti – istiakla je Spasićeva pre nekoliko godina.

O Oljinom stilu pričalo se po beogradskim ulicama

Odevala se nesvakidašnje. Nosila je stvari od Galijana, do kineske odeće iz 70. bloka. Ljudi su se došaptavali kad bi se pojavila u Knez Mihailovoj u zlatnim čizmama, u krznu, sa šeširom. Volela je bunde, kojih je imala 32, jer su je podsećale na prohujala vremena, mamu, čarlston, glamur tridesetih. Izlazila bi svuda gde je bila pozvana, dok je sa svojim prijateljima najviše volela da posećuje Klub književnika čiji je redovni gost bila od 1961. godine.

Imala je pristojnost da se odazove svakom ko joj se obrati. Pružala je podršku svakom plemenitom poduhvatu. Anegdote i romansirane biografije nije podnosila. Ako bi joj dan bio rezervisan za druženje i ulaske u atelje, ne bi imala potpunu koncentraciju za rad. Kad nije imala društvenih obaveza, stvarala bi danima u nizu.

Ljubavna priča Olje Ivanjicki

Olja Ivanjicki se nikada nije udavala i nije imala dece. Svoju najveću ljubav, slikara Leonida Šejku, smatrala je srodnom dušom, a nakon njegove smrti posvetila se isključivo svojoj umetnosti i stvaralaštvu.

Leonid Šejka je bio po obrazovanju arhitekta, ličnost snažne intelektulne pojave, u izvesnom smislu erudita, nikako se nije uklapao u neku vrstu pretpostavljenih okvira za slikare, a nije ni formalno bio akademski slikar.

Bio je jedan od osnivača grupe Medijala, a njegova dela su bila povezana sa nadrealizmom. Otac mu je bio ukrajinski oficir koji je izbegao u Srbiju, dok je majka poticala iz ugledne valjevske porodice.

Neki su ga smatrali žrtvom tadašnjeg vremena, borio se za pravdu i živeo jako oskudno, ali je bio junak. Između ostalog, ostaće upamćen i po jednoj od najlepših i najvećih beogradskih ljubavi sa Oljom Ivanjicki, o čemu su ostala samo pisma.

Olja i Leonid su se upoznali povodom zajedničkog rada na konkursnom zadatku za spomenik Marksu i Engelsu. Jedini trag o njihovoj ljubavi su njihova pisma koja su razmenjivali od 1956. do 1961. godine.

Naime, jednog dana čovek sav u crnom pokucao je na Oljina vrata. Kada mu je otvorila, predao joj je neuglednu kutiju za cipele. Dok se još iščuđavala, nepoznati čovek je nestao. U kutiji su bila pisma koja je Olja napisala Šejki, a koja je on čuvao kod druga.

"Oljice mila, ipak, ja moram prvi da pišem i svakako ćeš primiti više pisama od mene nego ja od tebe", pisao je Šejka 1956, u prvom pismu. Njihova ljubav se svodila na njihovo stvaralaštvo i zajedničku borbu za umetnost.

"Mnogo sam zaželeo da te vidim, postaješ u meni nekakva 'apstrakcija'. Hoću da čujem tvoje disanje. Premda ljubeći ono mesto na hartiji mogu da zamislim tvoje usne, ipak to nije to”, piše Šejka, a u Oljinim pismima se čita:

"Plašim se tvog razmišljanja o ljubavi. Mili moj, divni, jedini... Noćas sam te sanjala, pokazuješ mi svoje nove slike... Tako sam tužna i uznemirena... Noćas sam te tražila cele noći i probudih se vrlo nesrećna. Kad će jednom sve proći...”

Iako je uveravao da samo s njom može da traje dugo, Šejku razjedaju sumnje i strasti stoga je pisao i pisma prepuna ljubomore.

"Možda bi bilo najbolje da se uzdržavam od pisanja, jer sam ogorčen tvojim otezanjem. Bes mi se stišava ako sada plačeš ili se ljutiš."

Olja je tada bila "deo burnih rasprava o umetnosti, deo otpora zvaničnom i rigidnom stavu prema stvaralaštvu", ali i najpoželjnija devojka tog umetničkog kruga.

"Mislim da si opet počeo da sumnjaš", predosećala je Olja nemogućnost da se njena i Šejkina veza održi. "Pišeš da treba da dođem, a znaš da za ovo pismo dajem poslednjih 15 dinara. Kako ocu da kažem da treba da se vratim. Strašno sam nesretna..."

O nemoći da se ljubav održi svedoči i poslednje pismo koje je Šejka poslao Olji:

"Možda ti više priželjkuješ da ja budem kriv, nego što to stvarno jesam. Ipak molim za oproštaj. Dovoljno smo izmučili jedno drugo, i možemo i ovako, bez motivisanja krivicom, bez ljutnje i mržnje, da se definitivno raziđemo. Da li ćeš mi poverovati da zaista iskreno želim da se konsoliduješ, da nađeš Smisao i Ljubav, i da budeš srećna...”

Iako je njihova ljubav prestala davne 1961. godine, priča o njima se nastavila decenijama kasnije. Šejka je preminuo 1970, dok njegova voljena Olja četiri decenije kasnije.

Šejka jako voleo još dve žene, prva je bila hrvatska književnica Marija Čudina, dok je brak sklopio sa Anom Čolak Antić koja je bila istoričarka umetnosti i kustos Galerije „Grafički kolektiv“ sa kojom je počeo svoj put u umetnost i teoriju.

Šejkina sklonost onostranom, mističnom, bila je očigledna. Hrišćansko nasleđe ga je delom, određivalo. Bliski prijatelji svedočili su da je bio poznavalac Nikolaja Berđajeva. Dozvolio je međutim sebi i bavljenje magijom, pod uticajem bliskog prijatelja Ilije Savića, prerano umrlog psihijatra. Što su izgleda obojica skupo platili.

Kada je umro 15. decembra 1970. imao je 38 godina.