Čim je saznao da ima rak završio je na onkoligiji: "Svi na VMA znali smo da mu je došao kraj, a on je do poslednjeg trenutka tražio 1 stvar"

Na današnji dan, 13. juna 1933. godine, u Kragujevcu je rođen Dragomir Bojanić Gidra, jedan od najvoljenijih i najprepoznatljivijih glumaca jugoslovenske kinematografije. Iako ga publika i danas pamti po vedrom duhu, neponovljivom humoru i ulogama koje su obeležile generacije, njegov život bio je daleko od bezbrižne priče.

Sudbina nije bila blaga prema malom Dragomiru. Još u najranijem detinjstvu suočio se sa gubitkom koji bi slomio i mnogo starije ljude.

Njegova majka Novka preminula je od tuberkuloze dok je Gidra bio sasvim mali. Međutim, porodične tragedije tu nisu stale. Tokom Drugog svetskog rata, 1943. godine, kada Dragomir još nije imao ni deset godina, njegov otac Jovan – Joca Bojanić, oficir srpske vojske, streljan je tokom ratnih dešavanja.

Tako je budući glumac ostao potpuno sam, primoran da veoma rano odraste i pronađe način da preživi.

Od fabrike konzervi do pozorišne scene

Kako bi što pre stekao zanimanje od kojeg može da živi, završio je srednju školu za preradu mesa, voća i povrća u rodnom Kragujevcu. Nakon školovanja zaposlio se u fabrici konzervi "Crvena zvezda", ne sluteći da će ga život odvesti na sasvim drugi put.

Upravo u tom periodu počinje njegovo prvo ozbiljnije upoznavanje sa glumom.

Po profesiji sam zanatlija. Imam kvalifikaciju stečenu u STŠ Kragujevac, hemijsko-tehnološki odsek. Glumom sam počeo da se bavim po potrebi službe, u kragujevačkoj fabrici konzervi "Crvena zvezda". Zatim sam preko amaterskog pozorišta "Sveta Mladenović" došao u Kragujevačko narodno pozorište, čiji sam član dugo bio - ispričao je Gidra u jednom intervjuu s početka sedamdesetih godina prošlog veka.

Taj put od fabričkog radnika do pozorišnog umetnika bio je samo početak karijere koja će ga učiniti legendom.

Ljubav života zvala se Ljalja

Pored glume, najveća Gidrina životna ljubav bila je njegova supruga, glumica Ljiljana Kontić, koju je od milošte zvao Ljalja.

Njihova ljubavna priča bila je sve samo ne obična. Upoznali su se još dok je Gidra studirao glumu, a među njima je odmah planula snažna emocija. Venčali su se 1966. godine i ostali jedan od najpoznatijih glumačkih parova tadašnje Jugoslavije.

Četiri godine kasnije dobili su ćerku Jelenu, a način na koji je Gidra dočekao suprugu i novorođenu ćerku ispred porodilišta postao je prava urbana legenda.

Ljiljanu i bebu sačekao je sa čak tri automobila puna muzičara iz Skadarlije, pretvarajući dolazak kući u nezaboravnu proslavu.

Burna ljubav, dva razvoda i dva venčanja

Iako ih je povezivala ogromna ljubav, njihov brak nije bio lišen turbulencija.

Naprotiv, često su se svađali, a njihove rasprave znale su da postanu glavna tema među kolegama u pozorišnom bifeu. Mira Stupica i drugi glumci često su se šalili na račun njihovog temperamentnog odnosa.

Gidra i Ljiljana su se tokom života čak dva puta razvodili i dva puta ponovo venčavali.

Ipak, koliko god sukobi bili žestoki, jedno bez drugog nisu mogli. Posle svake svađe vraćali su se jedno drugom, potvrđujući da je njihova veza bila satkana od mnogo više od obične zaljubljenosti.

Porodica ispred svega

Ljiljana Kontić, koju publika posebno pamti po ulozi u seriji "Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo", veoma rano je odlučila da se povuče iz javnosti i više posveti porodičnom životu.

Slično je razmišljao i Gidra.

Iako je imao impresivnu karijeru, brojna snimanja i status velike zvezde, porodica je za njega ostala najvažnija životna luka.

Gidra kakvog publika nije poznavala

O tome kakav je bio privatno svedoče mnogi njegovi prijatelji i saradnici, ali jedno od najpotresnijih svedočenja ostavila je njegova ćerka Jelena.

Govoreći o poslednjim mesecima očevog života, prisetila se trenutka kada je 1993. godine doputovala iz inostranstva pravo na Vojnomedicinsku akademiju.

"U jednom povratku u Srbiju, 1993, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem", ispričala je Jelena svojevremeno za Nedeljnik.

Humor koji nije nestajao ni pred smrt

Vreme ratova i stradanja ostavilo je težak trag na Srbiju, a prizori koje je Jelena zatekla na VMA zauvek su joj ostali urezani u sećanje.

"Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu. Moja generacija nije bila svesna. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu. A oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18, 19 godina, operišu ih, mnogi su bez nogu. Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike", ispričala je ona.

Do poslednjeg daha ostao je ono po čemu ga je publika najviše volela — čovek koji drugima donosi osmeh.

Hapsili su ga zbog viceva o Titu

Gidrin smisao za humor često ga je dovodio u neobične situacije.

Njegova duhovitost bila je legendarna, a posebno je voleo političke viceve, što u vreme bivše Jugoslavije nije bilo bezazleno.

"Gidra je obožavao da priča viceve o Titu, a u to vreme su hapsili svakog ko to radi. Tako su jednom prilikom uhapsili i mog dedu. U stanicu je došao njegov brat da ga izbavi i kada ja ušao unutra, nigde nikoga, ni na vratima, niti bilo gde. Samo se čula buka iz neke kancelarije. Taj moj drugi deda je onda uleteo u kancelariju, a na stolu sedi Gidra, svi policajci oko njega, on priča viceve o Titu i oni svi umiru od smeha. Tako je prošlo to hapšenje", otkrio je svojevremeno srpski maneken Jovan Stojanović, čiji je deda bio rođeni Gidrin brat.

Malo je falilo da ostane bez prijatelja Milana

Kada se pomene Gidra, gotovo je nemoguće ne pomisliti na kultni serijal "Žikina dinastija", u kojem je zajedno sa Markom Todorovićem stvorio jedan od najomiljenijih filmskih tandema domaće kinematografije.

Njihovo prijateljstvo sa ekrana prenelo se i u privatni život, ali ni ono nije bilo bez izazova.

U jednom trenutku Marko Todorović ozbiljno je razmišljao da napusti projekat.

"Gidra je te 1985. snimio sedam, osam filmova. Nije znao gde će pre, jer je igrao i neke predstave u pozorištu", ispričao je tvorac kultnog ostvarenja, reditelj Zoran Čalić, i preneo šta je Marko tada pričao:

"Ranije sam planirao odmor i neću ga pomerati. Možete vi bez mene."

Ipak, reditelj nije želeo da nastavi bez legendarnog „prijatelja Milana“, pa je uspeo da ga ubedi da ostane.

Odlazak legende

Poslednju i najtežu životnu bitku Dragomir Bojanić Gidra vodio je protiv raka jetre.

"U jednom povratku u Srbiju, 1993, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem. Nije izgledao kao bolnica, već kao objekat pod opsadom. Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu.

Moja generacija nije bila svesna. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu. A oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18, 19 godina, operišu ih, mnogi su bez nogu. Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike.", otkrila je njegova ćerka.

Nakon višemesečne borbe sa teškom bolešću, preminuo je 11. novembra 1993. godine. Iza sebe je ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, desetine nezaboravnih uloga i generacije gledalaca koji ga ni danas ne zaboravljaju.

Za mnoge je ostao mnogo više od glumca — bio je simbol jednog vremena, čovek ogromnog srca, neiscrpnog duha i retke sposobnosti da nasmeje druge čak i onda kada je njemu samom bilo najteže.