Juna 2001. Mark Rufalo bio je na vrhu sveta. Upravo se probio sa filmom "You Can Count on Me", zasluživši poređenja sa mladim Marlon Brandom. Bio je nedelju dana udaljen od završetka "The Last Castle", velikog filma u kojem su glumili njegov heroj Robert Redford i legendarni Džejms Gandolfini. Njegova supruga, bila je u devetom mesecu trudnoće sa njihovim prvim detetom. Život nije mogao biti bolji.
Zatim je došao san. Nije bio noćna mora. Nije bio zastrašujuć na uobičajen način. Mark se samo probudio oko 3 ujutro sa onim što je kasnije opisao kao čisto znanje utisnuto u njegov um. Ne glas. Ne slika. Samo sigunost.
„Imaš tumor na mozgu. I moraš se odmah pozabaviti time.“ – unuitrašnji glas mu je rekao.
Seo je u krevet, potrešen. Nije mogao da objasni. Nije mogao da odbaci. Osećaj je odbijao da ga napusti. Istog dana, ušao je u ordinaciju svog doktora i izgovorio reči koje su morale zvučati kao ludilo od strane zdravog 33-godišnjaka.
„Znam da ovo zvuči ludo, ali sinoć sam sanjao da imam tumor na mozgu. Treba mi skener.“
Doktor je pristao. Naručen je CAT skener. Kada su stigli rezultati, prostorija je utihnula. Postojala je masa veličine loptice za golf iza Markovog levog uva. Bio je to benigni akustični neurom. Ne rak, ali raste na užasnom mestu, pritiskajući nerve koji kontrolišu sluh i izraz lica. Bez operacije, mogao bi ga na kraju ubiti. S druge strane uz operaciju, suočio se sa 70% šanse da izgubi sluh na toj strani i 20% šanse za trajnu paralizu lica.
Mark je doneo bolnu odluku. Nije smeo reći supruzi koja samo što se nije porodila. Nosio je tajnu skoro dve nedelje dok su zajedno dočekali sina na svet. Držao je svoje novorođenče znajući da možda neće doživeti da ga vidi kako raste.
Noć pre pregleda kod neurologa, konačno joj je rekao. Prvo je mislila da se šali. Zatim je briznula u plač i rekla mu nešto što nikada neće zaboraviti.
„Uviek sam znala da ćeš umreti mlad.“
Operacija je uslijedila ubrzo nakon toga. Kada se Mark probudio, ogledalo mu je pokazalo da se dogodilo najgore. Cela leva strana lica mu je bila paralizovana. Nije mogao zatvoriti levo oko. Govor mu je bio nerazumljiv. I bio je potpuno gluv na levo. Za glumca, čiji je celi zanat zavisio od izraza lica i glasa, činilo se kao kraj.
Povukao se iz javnosti. Pozvao je M. Nighta Shyamalana, koji ga je angažovao za predstojeći film Signs, i molio ga da mu zadrži ulogu. Čak je predlagao da se paraliza integriše u njegov lik. Ali doktori su mu zabranili. Njegov imunološki sistem bio je previše slab. Uloga je pripala Joakinu Finiksu, samo nedelju dana pre početka snimanja.
Skoro godinu dana, Mark je nestao. Fizikalna terapija. Tišina. Čekanje da se jedan jedini mišić pokrene. Bilo je dana kada je verovao da nikada više neće raditi. A zatim, polako, njegovo lice se počelo vraćati u život. Centimetar po centimetar. Nerv po nerv. Nakon otprilike 10 meseci, paraliza je nestala.
Sluh, međutim, nikada mu se nije vratio. Do dana današnjeg, čovek koji glumi Hulka potpuno je gluv na levo uvo.
Mark je nastavio da dobija uloge, ima 4 nominacije za Oskara. Postao je jedan od najuglednijih glumaca svoje generacije. Odgajio je troje dece sa Sanrajz, ženom koja se bojala da će ga izgubiti, i koja je stajala uz njega kroz svako poglavlje od tada.
Ponekad nam se život obraća na načine koji prkose objašnjenju. San u 3 ujutro. Osećaj koji ne možemo Otresti. Tiho znanje da je nešto pogrešno, ili ispravno, ili da će se nešto promeniti.
Priča Marka Rufala nije zaista o tumoru. Reč je o slušanju, o čulnoj, tihoj mudrosti ljduskog tela i uma kada pokušavaju da nam kažu nešto važno. I to je podsetnik da najgore poglavlje vašeg života gotovo nikad nije poslednje.
