Duško Vujošević je ostavio neizbrisiv trag u svetu sporta na našim prostorima, ali i van granice Srbije. Bio je jedan od najtrofejnijih košarkaških trenera u istoriji KK Partizan, zbog njegovog znanja i umeća - svi su ga poštovali, i igrači sa kojima je sarađivao i sportisti protivničkih timova. Složni su u jednom - imao je hrabrosti da mladom igraču da pravu priliku.
Bio je veliki ljubitelj umetnosti i životinja
Ali, kada bi izašao sa košarkaškog terena, postajao je čovek posvećen porodici, veliki ljubitelj umetnosti i antikviteta. Živeo je Duško Vujošević košarku, obožavao Parizan, pesme Đorđa Balaševića i Arsena Dedića, a pamtiće se i kao veliki ljubitelj životinja. Ostavio je nezaboravne lekcije o sportu, njegovi govori bili su prave motivacione poruke, ali je mudro govorio i o mnogim drugim svarima koje čine život.
"Smatram da je život svake familije daleko bogatiji kada imaju psa. Nije slučajna ona narodna izreka 'nema ni kuče, ni mače'. Nama je pas, a imali smo ih četvoro, član familije. Donosi nam mnogo zadovoljstva. Kod ljudi postoji reciprocitet ljubavi i mržnje, a pas izaziva samo ljubav kod čoveka, dobro deluje u svakom smislu na njega. Ana i ja imamo sina od 11 godina, Luku. On je odrastao sa psima, mislim da je zdraviji i fizički i psihički. Stalno ima društvo, zna šta su životinje. Nisu zalud stari Grci i Rimljani epigrafe pisali o životinjama, psima pre svega i sahranjivali životinje na dostojanstven način. Psi nateraju čoveka i na fizičku aktivnost, prijaju u svakom smislu. Zavoliš ih, ali kratko žive.To je osnovni problem, a umiranja njihova su stvarno bolna", rekao je Vujošević pre više godina za Viva magazina, iz svog doma u Beogradu.
U intervjuima za časopis Pas, povlačio je paralelu između vaspitanja mladih igrača i pasa, naglašavajući da nije pristalica surove dresure već pristupa zasnovanog na poverenju i autoritetu.
Ne kaže se uzladu da se slični ljudi prepoznaju. Supruga Duška Vujoševića, Ana Vujošević, koja se uglavnom drži daleko od javnosti, a bila mu je ogromna podrška, gaji veliku ljubav prema životinjama.
Čuveni par je tu ljubav preneo i na sina Luku, koji je danas trener u košarkaškoj školi KK Partizan pa je to još jedna spona koju je podelio sa slavnim ocem.
Labradorka Lara
Posebno mesto u njihovoj porodici zauzimala je labradorka Lara.
"Lara je četvrti labrador koji živi u mojoj porodici. Nabavili smo je od naših dobrih prijatelja i koja trenutno kompletira naš dom i naše duše", rekao je Duško 2016. za Pulsonline pa dodao:
"I pre nego što smo nabavili prvog ljubimca, labrador je za mene bio simbol psa. Po formi, izgledu, naravi... S vremenom smo dobro upoznali njihov karakter i potpuno su nas osvojili. Vrlo brzo postali smo potpuno sigurni da je labrador ljubimac baš kakav nam je potreban - neiscrpan izvor topline. Reč je o psu koji je veoma pametan, živahan i uvek raspoložen za druženje i zabavu. Neću pogrešiti ako kažem da labradori imaju sve osobine zbog kojih ih čovek zavoli i trajno se veže za pse. Svaka rasa ima svoje posebnosti jednako privlačne, ali posle ovoliko godina zaista ne bih mogao da se odlučim da držim drugog psa. Prosto rečeno, labradori su postali deo mog života. Kao i svi ostali psi, traže veliku pažnju ljudi.
Ana, Duškova supruga, naročito je obožavala Laru.
"Ona se o njoj brine, šeta je i najviše vremena s njom provodi. Ona je Larin nerazdvojni prijatelj koji je tu kada je u pitanju hrana, druženje, zabava… Kad je Lara bolesna, Ana ne spava, već i po celu noć ume da provede sa njom. Ja sam se više družio sa prethodnim psima i uverio sam se u onu tvrdnju da psima emocije imaju miris i da tako grade odnos sa ljudima. Iako je ona moja ljubimica, u prvom redu Larinog prijateljstva ipak je supruga. Jer psi ljubav uvek uzvraćaju istom merom".
Kako se ponašao prema lošim ljudima?
Tada je otkrio i svoj princip kojim se vodio kada bi video da je neko loš čovek.
"Kada vidim, recimo, da je neko izuzetan talenat, a loš čovek, ja ću gledati koliko je god to moguće da on ne postane igrač. Ako postane, biće veliki problem i meni i klubu i timu. Pravim selekciju onih koji su talentovani i dobri ljudi. A dobri ljudi su oni koji čine dobra dela. Kada je u pitanju timski posao, a košarka to jeste, igrači moraju da znaju neka moralna načela, kodekse, mantre, ne preveliki broj, ali ono svedeno na bit. Moraju da pokušaju da žive na jedan elitni način. Koliko to traje i koliko se kod koga primilo, opet zavisi od slučaja do slučaja, od naklonosti i sklonosti koje neko ima. Kod nekih sportista to traje samo dok sam ja tu, kod nekih mnogo duže, ali u svakom slučaju – dok su sa mnom imaju priliku da malo dublje sagledaju šta je život".
Potukao se zbog Saleta Đorđevića
Legendarni Aleksandar Đorđević, sećajući se Duška, kroz jednu scenu pokazao je kakavo je srce zaista imao.
„Ispričaću vam jednu interesantnu priču, ne znam da li to bilo ko zna. Moj prvi susret sa Duletom je bio kada sam imao 12 godina. Trenirali smo u školi 'Prva proleterska', tako se tada zvala, na Dorćolu. A mnogo govori o njemu kao mladom čoveku, treneru...“
„Njegova velika karakteristika, stalno se vezivao za mlade, momke kojima je pomogao da izrastu u prave ljude i igrače. Da se vratim u detinjstvo. Na putu do te sale, odjednom su počeli da nas maltretiraju neki klinci iz kraja, praktično svakodnevno. Jednom smo zakasnili na trening, došli uplakani, a Dule nas je pitao šta se dešava. A mi kažemo da nas svako veče čekaju, traže nam lovu, tuku nas, njih desetak starijih na nas trojicu. On kaže, dobro. I pozove neke svoje drugare, pa su nekoliko dana nešto pripremali i unosili u tu salu.“
„U subotu smo imali neku utakmicu na Kalemegdanu, relativno rano, pre podne, oko deset. Mi smo bili deo neke sekcije, tako je bilo vreme, pri Crvenoj zvezdi. On je tamo radio. Mi ga čekamo, njega nema, vreme prolazi, 30, 45 minuta, nema ga. Onda ga ugledamo kako silazi niz one stepenice, a ogromna masnica ispod oka. I kaže nam: Rešeno je, od sada, neće više nikada da vas diraju…", ispirčao je Sale i nastavio u dahu:
„Bili smo zapanjeni, taj dan smo leteli po terenu. E, to je kada igraš za trenera iz ljudske, dečije zahvalnosti. Njemu i njegovim ortacima, dvojica, trojica Zemunaca, koji su došli da nas odbrane. Tako je to bilo u to vreme. Zakazali su obračun sa ovima sa Dorćola, potukli se zbog nas, dece. E, to je moje odrastanje i vrednosti koje su tada postojale…“
Bogdanu Bogdanovoću bio "košarkaški otac"
Vujišević nije učio Bogdana samo kako da igra što bolje košarku, već i kako se postaje kvalitetan čovek.
"Danas je najteže naći prave reči kojima bih mogao da opišem tvoju veličinu, lik i delo. Nikada neću zaboraviti naš prvi susret kada si me blagim osmehom pogledao i stegao mi ruku. Osećao sam se toliko uplašeno, a opet uzbuđeno jer ću imati priliku da radim sa tobom. Nisam znao šta me čeka, ali sam ti verovao do smrti. Pokazao si mi kako se gradi ličnost, kako se postaje profesionalac, kako se gradi samopouzdanje, kako se trenira, kako se gradi tim, šta je Partizan, kako se igra za Partizan. Davao si prave savete u pravo vreme. Kupovao knjige, filmove, karte za pozorište… i to sve si radio sa mnogo posvećenosti, pažnje i ljubavi. U tom trenutku života sam te gledao čak i kao drugog oca - istakao je Bogdanović nakon što je saznao da je Vujošević preminuo i dodao:
"Naravno da neću zaboraviti ni one “fakultativne” treninge. Ti treninzi su bili dosta teški i naporni, ali si uvek bio prisutan, bio si uvek tu. Ti i ja sami u Pioniru, na glavnom terenu. Ništa nije bilo bolje od toga. Nikada nisi čašćavao prisustvom, kako si ti voleo da kažeš. Ne znam da li sam ili nisam uspeo da budem ono što si ti mislio da ću biti, ali znaj da sam dao sve od sebe i da sam ti neizmerno zahvalan na svakoj sekundi truda koji si mi posvetio. Sad tek iz neke druge perspektive i drugog vremena vidim koliko si mi se bezuslovno dao. Mnogo mi je žao što neću moći da se ispričam sa tobom makar još jednom, onako nasamo.Neizmerno sam ti zahvalan. Počivaj u miru, treneru."
Bivši trener Partizana Duško Vujošević biće sahranjen u utorak, 14. aprila, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
